(Foto Aleksandar Dragutinović)
Možda su i najviša znanja do kojih čovek dolazi samo vrsta prisećanja, vraćanje onog potonulog u nama i čoveka u njegov prvobitni rang, stariji od takozvanog greha i pada
Razgovarala:Marina Vulićević
Među novijim poetskim izdanjima Srpske književne zadruge, koja su štampana o 130. godišnjici ove institucije kulture, nalazi se i zbirka „Blagoslovi” Branislava Matića, pesnika, urednika u izdavačkoj kući „Princip pres”, priređivača velikog broja izdanja iz oblasti književnosti, sakralne tradicije, filozofije, istorije kulture. I ovom njegovom poetskom knjigom dominira kultura, kako je to istakao urednik Dragan Lakićević, koja obuhvata starije i nove slojeve, ikonografiju moderne pesme i portreta, jezičke i folklorne elemente, istoriju i tradiciju, kao i onu nastasijevićsku maternju melodiju… „Bol je oba roda/i muškog i ženskog/Jezik koji to ne zna/ne pamti od početka/ne traje do kraja…”, kaže stih.
Među istorijskim ličnostima koje inspirišu vašu poeziju je i srpski vojskovođa iz 14. veka Nikola Altomanović, koji je vladao prostorom do Jadranskog mora. Zbog čega su njegova tragična sudbina, kao i put velmoža Vojinovića važni za vas kao pesnika?
https://www.politika.rs/scc/clanak/536935/Cetiri-zida-u-Vranju)
U drevnosti, duhovni put čoveka račvao se na „put predaka” i „put bogova”. To zna svaka scientia sacra u našim temeljima, zaključno sa onom Hamvaševom. Nikola Altomanović, kao i svi drugi Vojinovići, hercegovački i kosovski, stiže u moju poeziju sa „puta predaka”. Mojih predaka. Bio je to veliki srednjovekovni rod, zavetnici Stefana Dečanskog i Dušana Silnog. U jednom periodu vladao je prostorom od Rudnika do Boke i od Zvečana do Neretve. Miloš Vojinović prati kralja Dušana u Dubrovnik i likom dospeva na kasniju poznatu sliku Marka Murata. Miloš nam, u epu, iz jedne misije preko mora donosi svevremenu opomenu: „Latini su stare varalice.” Pripadnici tog roda docnije stižu i u dubrovačku književnost (Lujo i Ivo), i u salon Save Vladislavića, i u ruski carski generalštab. Od njih je i Vladimir Vojinović, poznati ruski pisac, poreklom iz Slavjanoserbska. Među svima njima najživopisnija figura je mladi Nikola Altomanović. Da je poživeo duže, verujem, imao bi sve što treba da nasledi Dušana. U njegovoj sudbini sustiču se neki veličanstveni i strašni srpski arhetipski vrtlozi. U mojim „Blagoslovima” posvećene su mu dve pesme, premda on iziskuje veliki roman i film.
Vezujete se za toponime Hercegovine, Krajine, Rtnja, Povlena, Suvobora, Jastrepca, Drine… Kako u savremenosti vidite te simbole slobode, nepokornosti i izlečenja?
Uz blagoslov predaka, jezika, mita, detinjstva, večnih ljubavi, nevidljivih zaštitnika, važno mesto u mom prepletu ima blagoslov zavičaja. Nisu to samo predeli gde smo rođeni. Srodno principu stvaranja preteča u književnosti, zavičaji se mogu sticati. To su prostori i vremena koji nas određuju na viši i dublji način, ugrađeni su u nas, u našu osećajnost i misaonost, u naše poimanje sveta i čoveka. Tako imamo svoj nebeski zavičaj, svoje mitske i lirske i geopoetičke zavičaje. Svugde gde je olistavao onaj naš predački štap, i gde je Sava tim štapom otvarao izvore u steni, moj je zavičaj. I toponimi koje pominjete, imena su za takvu zavičajnost. Tu se uvek vraćamo, tu snevamo o slobodi i kad je nema, tu vidamo rane i obnavljamo se iznutra. Bez njih smo svašta i ništa.
https://www.politika.rs/scc/clanak/536934/Atmosfera-u-Vrscu)
Plodnoj dolini Jadra, njenim ljudima i junacima Cera posvećen je čitav jedan ciklus vaše zbirke „Blagoslovi”. Na koji način se istorijsko sećanje ogleda u vašoj ličnoj poetskoj kosmogoniji?
Moja poezija temelji se na mistici sećanja. Sećanja iznad i ispod praga svesti. Sve, od prvog objavljenja Tvorca u tvorevini do ovog našeg razgovora, deo je tog mističnog sećanja. Možda ničega izvan toga i nema. Možda su i najviša znanja do kojih čovek dolazi samo vrsta prisećanja, vraćanje onog potonulog u nama i čoveka u njegov prvobitni rang, stariji od takozvanog greha i pada. Kestler je u pravu kad kaže da je i „imaginacija samo oblik sećanja”. Istorija i vreme su drugi nivo stvari, varljivo sećanje „onog koji je pao kao Čovek, a budi se kao čovečanstvo”. O tom sećanju govori Borhes: „Ime koje dajemo pukotinama upornog zaborava.” Na tom nivou stvari, moja poezija je ponovno sklapanje komadića razbijene slike na kojoj se i sam nalazim. A Jadar, sa svojim lepim keltskim i možda starosrpskim imenom, moj je najuži zavičaj. Tu se moj krug zatvara i ja ostajem u njemu.
Zašto se često okrećete vatri i simbolima svetlosti?
Zato što iz njih dolazim. I zato što samo tako možemo „naučiti mrak da sija”. Tama i nigdina samo su pozadina na kojoj se to bolje ocrtava.
Opisujući Svetu Trojicu, možda najveću tajnu sveta, Grigorije Bogoslov veli da ih možemo videti kao „jedinstvenu svetlost tri sunca”. A Jakob Beme, taj neobični i vidoviti obućar, kaže: „Upali vatru i ugledaćeš tajnu.” Tome su me učile i moja baka Nastasija i mati Anđelija, uvodeći me, kao dečaka, u ulogu božićnog položajnika.
https://www.politika.rs/scc/clanak/536944/Kultura-nikad-ne-spava-projekat-koji-prevazilazi-granice)
Negde u daljini ovih pesama čuju se bojevi, jedno epsko doba, ali vi se okrećete i motivima duhovnosti. Da li je to deo i vašeg vrednosnog sistema?
Ako oslušnemo duže, čućemo i bruj vaseljene, glas Sedobradog sa Gore, poj anđela nad vodama. Na putu čovekovog udaljavanja od prvobitne punote, putu tonjenja i stamnjivanja, posle metafizike (duha) dolazi slika mita. Ona nam, kroz ep i mitografsku poeziju, prenosi šta se u nama zbilo. Dočarava unutarnje fenomene koje smo odavno prestali da razumemo i imamo vrlo banalne predstave o njima. Tek ispod toga slede velike religije, pa pojedinačne filozofije, umetnosti i nauke, već fragmentarne i poluslepe. Svete knjige uče nas da je to hijerarhijski poredak i put. („Put na dole i put na gore isti je.”) Da, to je i deo vrednosnog sistema. Ep koji čujete u mojoj lirici važan je danas i zbog etike koju nosi i zbog tipa čoveka kojem je saobrazan. Reč je o horacijevskom i svetolazarevskom čoveku, „uspravnom među ruševinama”. To je onaj heroj koji jadikuje nad pobeđenim neprijateljem: „Jao mene, do boga miloga, đe pogubih od sebe boljega!” Ona potresna etika: „Bolje ti je, sine, izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu.” Malo je toga danas, u ovom sunovratu.
U našem jeziku bol je i muškog i ženskog roda, kako podseća vaša pesma. Da li vam je pevanje iz bola time bliskije od ushićenja?
Bol ili ushićenje, oba pevanja su iz moranja. Granica možda i ne postoji. Končalovski kaže: „I cirkus je samo akutna forma prikrivanja bola.” Istinska poezija ne piše se iz hira ili taštine. Ona nije bekstvo nego potraga. Nije razbibriga nego buđenje, nije estrada nego deo istorije spasenja. Vraća čin u reč, reč u misao, misao u duh, dva u jedan. Ona je obred kojim se obnavlja vid i pamćenje sveta. Ako odustaneš od toga, odustao si od sebe.
Izvor: https://www.politika.rs/scc/clanak/534961/Poezija-nije-bekstvo-nego-potraga
