Vest TV Pink o tragediji u osnovnoj školi na Vračaru (Izvor: Tviter)
Jedan od glavnih ciljeva kome služe masakri po školama u SAD jeste masovno oduzimanje oružja od građana. Vlasti u Srbiji munjevitom brzinom krenule upravo tim putem.
San mnogih Srba, i ne samo u „krugu dvojke“, da počnu da žive kao „sav ostali svet“ (u nekim varijantama ove bljutave sintagme, kao „normalan svet“) u sredu, 3. maja 2023. ostvario se na tragičan način u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Onima koji nisu imali sreću da se domognu bajkovitog Zapada, taj Zapad, sa vrhunskim uzorkom svojih homicidnih vrednosti, i na način koji sigurno nisu očekivali, provalio je u kuću. Banalni komentar patrijarha Porfirija, da se „tako nešto u Srbiji nikada nije dogodilo,“ tačan je, naravno, ali ni u Americi, niti u drugim zapadnim zemljama, to se nije događalo pre nego što je počelo da se događa.
Pitanje je kako i zašto je počelo.
Sve što je prof. Vladimir Dimitrijević o ovome rekao bezuslovno stoji. Ali događaj bi se mogao razmatrati i iz još nekoliko uglova. Na prvom mestu, treba istaknuti sličnosti između već uhodane zapadne matrice i tragedije u Srbiji.
Na temelju iskustva Zapada u ovoj materiji, koje dobro poznajemo, a pošto očigledno događaji u Srbiji počinju da se odvijaju po istom obrascu, moglo bi se konstatovati nekoliko stvari.
Dok se ne dokaže suprotno, verovatnoća da je školski masakr u Beogradu bio nepripremljen neznatna je. Događaji takve vrste uglavnom nisu spontani, ni u Americi niti u drugim naprednim i uzornim zemljama gde su učestali. Prilikom gotovo svih incidenata ovakve vrste, uporedo sa zvaničnim narativom, koji se lansira brzinom svetla, ubrzo isplivava niz indicija koje ubedljivo ukazuju na brižljivu pripremu i inscenaciju. U ogromnoj većini slučajeva ovakav incident služi da se traumatizovanjem građani zbune i učine još pokornijim, da se pažnja javnosti sa nečega skrene, ukratko, da se proizvede izgovor za postizanje određenih političkih ciljeva koji su vlastodršcima interesantni. Zajednički imenitelj tih ciljeva je sužavanje prostora lične slobode i jačanje sredstava za nadzor i kontrolu nad ljudima.
U SAD, jedan od glavnih ciljeva kome služe ovakvi masakri po školama, tržnim centrima, a od nedavno i crkvama, jeste masovno oduzimanje oružja od građana, kojih se iz opravdanih razloga vlasti plaše. Drugi amandman američkog Ustava je ozbiljna prepreka takvom naumu, ali stvaranjem atmosfere odbojnosti prema privatnom posedovanju oružja ta prepreka se polako ali sigurno zaobilazi. Sve učestaliji incidenti koje povezuje zloupotreba oružja u privatnom vlasništvu idealno pogoduju psihološkoj pripremi stanovništva da prihvati razoružavanje. Izgovor je da će se time rešiti problem nasilja u društvu. Najsvežije vesti potvrđuju da su vlasti u Srbiji munjevitom brzinom ugrabile taj izgovor i koriste priliku da krenu upravo tim putem.
Da li će im iko, pre nego što se pred nasilnicima razoruža, postaviti logično pitanje: kako to da se u Švajcarskoj, gde građani imaju ne samo pravo nego i obavezu da drže oružje, incidenti ovakve vrste uopšte ne događaju?
U odnosu na pozadinu incidenta koji se dogodio u Srbiji, od samog početka pada u oči prisustvo nekih sumnjivih detalja koji se savršeno uklapaju u matricu sličnih događaja u zemljama Zapada. Policijske vlasti u Srbiji već istog dana kada se dogodio masakr obznanile su da je osumnjičeni učenik mesec dana unapred detaljno skicirao prostorije u školi koju je pohađao (čiji je raspored i bez tih crteža trebalo da dobro zna) i da je sastavljao spiskove potencijalnih žrtava. Da li je u ovom slučaju to tačno ili ne, za sada je nepoznato. Ali na Zapadu standardna praksa je da osumnjičeni, ili patsy kako se tamo kaže, unapred planira svoj čin i ostavlja često podrobne beleške gde iznosi svoje pobude i psihičko stanje. Taj se materijal obično savršeno uklapa u zvanično razrađeni narativ o zločinu koji se naknadno plasira, uz kategoričko isključenje svih ostalih mogućih objašnjenja.
Uskoro će biti jasno da li će i u Srbiji biti primenjen ovakav scenario.
Druga indikativna okolnost je da je osumnjičeni maloletnik bez odlaganja predat na obradu Centru za socijalni rad. U Srbiji, taj nimalo benigni Centar stekao je reputaciju agencije za otimanje dece od roditelja i posredovanje u prodaji oduzete dece stranim „investitorima.“ Centar deluje pod mentorstvom i kao srpska ekspozitura norveške službe Barneverdet, koja je u Norveškoj zadužena za maloletničku problematiku. Barneverdet je obučio kadrove u srpskoj filijali i tesno sarađuje sa njima. Srpski Centar za socijalni rad u zadnje vreme umešan je u više slučajeva visokog profila u vezi sa oduzimanjem dece od roditelja bez očiglednog povoda, a u evidenciji postoje dokazi za nekoliko hiljada postupaka takve vrste. Pri tom, važno je imati u vidu da norveška centrala, čijim se principima srpski Centar rukovodi, nije puka socijalna služba. Ona deluje kao ideološki instrument za promenu svesti i preoblikovanje tradicionalnih društvenih odnosa na porodičnom planu. Zato je predaja osumnjičenog dečaka u nadležnost srpskom Barnaverdetu vrlo znakovit i sumnjiv potez. Postoji mogućnost da će osumnjičeni tamo biti indoktriniran da u daljnjem postupku daje iskaze koji se od njega očekuju, na način koji bi mogao poslužiti određenoj agendi za koju će ovaj događaj biti upotrebljen. Kakva bi ta agenda mogla biti, pokazaće se uskoro pažljivim praćenjem poteza koje će vlasti i ustanove povezane sa njima povlačiti.
Ne može se isključiti ni mogućnost da je incident u Srbiji deo specijalne psihološke operacije u režiji profesionalnih stranih službi nenaklonjenih Srbiji, sa ciljem da se srpskoj javnosti nanese teška trauma, slična onoj koju je američka javnost doživela posle 11. septembra. Svrha je da određene radnje prođu bez otpora ili nezapaženo.
Nanošenju traume slede određeni politički potezi ili primena represivnih mera što bi inače bilo teško izvodljivo, sa formalnim pokrićem da se slični incidenti „ne bi ponovili“, ali koji nemaju nikakve stvarne veze sa rešavanjem pitanja nasilja u društvu.
Indikativno je da je otac osumnjičenog dečaka kod kuće držao oružje (nema objašnjenja zašto) i da je vodio sina na streljačke vežbe. Mere koje će vlasti ovim povodom smisliti i preduzeti iskusnom posmatraču će nepogrešivo ukazati na stvarnu pozadinu: da li se zaista radi o spontanom ponašanju deteta pod uticajem okruženja zla što preovlađuje u današnjoj Srbiji, ili je incident bio režiran da bi doprineo ostvarenju nekih drugih ciljeva, kao što se dešava na Zapadu o kome svi sanjaju.
Tragedija koja je zadesila Srbiju nosi neizbrisivi pečat luciferijanskih zapadnih „vrednosti.“ Verovatno ne slučajna okolnost da se tragedija vremenski poklapa sa okultnim slavljem Valpurgijske noći (kamufliranog kao obeležavanje praznika rada) dobar je povod da Srbi preispitaju sve puteve kojima idu.
Preuzeto sa: https://stanjestvari.com/2023/05/04/rajs-srbija-kao-sav-normalan-svet/
Reagovanja:
10 replies
Jovan P
- maja 2023. • 11:29
Iako ima nekih finih detalja koji su lepo analizirani, u ovom tekstu se ovaj Institut prilično izlupetao. Mislim da je mnogo bitnije šta kažu profesori, nastavnici, učitelji, pedagozi, psiholozi o ovom sistemskom zakazivanju, odnosno činjenici kako niko iz sredine dečaka nije prepoznao da dete ima problem. Jezikom klinaca tuga je što okruženje nije detetu ponudilo fail safe opciju (kakvih je mnogo bilo u SFRJ-u), a ne fail dead.
Ne bi valjalo da se ovo pretvori u rijaliti (ne treba Vučić da predlaže mere niti da izgovara ime deteta, mere treba da predlažu stručni ljudi) već da se bar nešto malo u sistemu promeni (veća prava profesora i moć da pošalju ambiciozne i fensi roditelje u tri lepe). Ovaj tekst nije doprinos u pravom smeru.
Maki
maja 2023. • 12:19
Nemili dogadjaji poput krvoprolica u Beogradskoj osnovnoj skoli, nastali spontano ili ne, pored sejanja STRAHA kao modela zivljenja i jednog od principa kontrole, samo ce, dakle, ubrzati izgradnju digitalnog koncentracionog logora sa totalnim nadzorom u kojem bi izmanipulisane mase mogle uskoro zavrsiti. STRAH od “zaraznih bolesti”, rata, teroristickih napada, masakra… posluzice predstavnicima “vlada”(marionetama globalista, vlasnicima centralnih banaka, velikih korporacija…) kao izgovor za uvodjenje “odgovarajucih” mera i sve veceg nadzora gradjana kako bi se drustvo “zastitilo” od potencijalnih pretnji. “Vlasti” nalaze izgovor za ubrzanu digitalizaciju drustva, postavljanje kamera po ulicama i prostorijama, tzv. crnih kutija, biometrijsku identifikaciju, razoruzavanje gradjana, pa cak i otpocinjanje vojnih invazija (rusenje kula Bliznakinja 11.09.2001)… a sve u svrhu izgradnje Novog svetskog (tehnokratskog) poretka sa jednom Svetskom cionistickom, javno priznatom i prihvacenom nad-vladom…
“Čitava priča o masovnom nadzoru građana još je jedna stvar koja se podmeće kao lažna dilema: „sloboda ili sigurnost“, odnosno, to je čuveno pitanje – „da li biste pristali da budete manje slobodni, ali sigurniji“. Neslobodan čovek nije siguran čovek, odnosno – samo slobodni ljudi su zbilja sigurni ljudi. S druge strane, oni koji se odriču (dela) slobode zarad nekakve (veće) sigurnosti u stvari prihvataju strah kao svoj model življenja. To „prihvatanje straha“ je globalistički diskurs koji se nameće ljudima širom sveta da bi se ljudi dobrovoljno odrekli svoje slobode. Treba se, tako, plašiti svega – i da će vas neko napasti, i da će vas neko opljačkati, i da će se neko zabiti u vaš automobil drugim automobilom, i da će vam neko oteti dete, i šta sve ne, a sve da bi što lakše dozvolili vladajućim sturkturama da imaju što veću kontrolu nad svim segmentima vašeg i života svih građana države. I takav proces postepenog odustanka od sopstvene slobode „zarad sigurnosti“ traje već uveliko. Tako vidimo da u pojedinim državama sveta postoje i čipovi – platne kartice, koje ljudi dobrovoljno stavljaju u sopstveno telo, uz objašnjenje da je to „jednostavniji“ i „sigurniji“ način plaćanja i da uz ovakav čip ljudi ne moraju da se boje da će izgubiti ili da će im neko ukrasti novčanik (ili identifikacionu karticu za posao).
Naravno, ponovo strah kao faktor ubeđivanja. Uz to, na takvim čipovima, kažu oni koji tako “brinu” za nas, moguće je da budu i svi vaši medicinski podaci, pa će, eto, to možda da vam „spasi život“ ako vam ne daj Bože negde pozli. Pa da, treba se bojati da će vam pozliti i odmah se zbog toga čipovati. U krajnjoj liniji, nije ni čudno što se ljudi (posebno u zemljama Zapada) već sada medijski pripremaju (doduše stidljivo, ali pripremaju) na to da u budućnosti čipuju i sopstvenu decu, kao da su kučići, a da bi, je li, ako im neko otme decu policija mogla što pre da reaguje i „locira ih“.
Tako se stvara društvo straha, nepoverenja, sumnje, i to, razume se, tada i nije društvo, već logor u kome je svako na oprezu od svakoga, zbog čega, je li, kamere „mogu samo da pomognu“, a i čuvari logora su tu „za vaše dobro“. Ko zna, možda nekome padne na pamet da donese propis da se i u kuće građana stave “sigurnosne” kamere kako bi se „smanjilo porodično nasilje“, ili da se u hraniteljske porodice postave kamere da bi nadležni iz Centara za socijalni rad imali „bolju kontrolu“ kako prolazi hraniteljstvo? Na svašta su ljudi spremni da pristanu kada iz straha krenu da se odriču slobode. I sve je isti niz – i pristajanje na obaveznu “vakcinaciju”, i pristajanje na obaveznu distancu, i pristajanje na propusnice – ausvajse, na obavezne maske, na ćutanje, na kamere, na biometrijsko identifikovanje… Sve to je deo „pametnih logora“ koji se uveliko grade i u kojima živimo.”
Zavisi iz kojeg ugla posmatramo nemile dogadjaje u svetu i oko nas, ali cinjenica je da su inzenjeri ljudskih dusa-“majstori” izuzetno lukavi u lovu na ljudski rod i danas se protiv covecanstva vodi nevidjeni psiholoski, propagandni, vesto zamaskiran rat i ljudi su svakodnevno podvrgnuti bombordavanju vestima iz “crne hronike” kako bi bili prevareni i zavedeni da se odreknu Bogom im dane slobode i pristanu na totalitarnu kontrolu zarad “sigurnosti”.
srbski matematičar
maja 2023. • 13:30
@Jovan P
Ne slažem se ni ja sa svima stvarima izrečenim u tekstu Instituta ali mislim da je dobra uputnica da ovaj događaj posmatramo izolovano od dosadašnjeg nasilja u školama, kojima i sâm prisustvujem. Napadi na profesore, međusobno učeničko nasilje, priča samo o pravima bez obaveza i odgovornosti – na jednu stranu, ovo na Vračaru – skroz na drugu. I zato treba razmisliti šta je, ili makar šta je sve, ovde u igri i šta je sve uzrok. Naprasno razoružavanje nacije neće pomoći ako, ne daj Bože, učenik u školu ponese neregistrovano/nelegalno oružje ili ako ponese u školu nož… A na zaštiti u školama akcenat je nula, na promeni sistema minus sto, ali zato na razoružavanju plus sto!!!
D. Z.
maja 2023. • 14:07
ZDRAVO VASPITANjE, PRAVIČNOST I PRAVDA, AKO ZAKASNE ILI IH NEMA, ONDA JE ZA SVAKO DOBRO KASNO
Šta je posledično najopasnije danas u razgovorima u TV emisijama?
Stalno isticanje advokata, sudija, psihologa, psihijatara, pedagoga, sociologa, „humanista“, „stručnjaka“, „humanista“ i sličnih i različitih drugih profila ljudi, i pre ovog strašnog događaja u našem danas centralnom „Crnogradu“ u Srbiji i posle njega, da je vinovnik (izazivač) ovakvog strašnog događaja „krivično apsolutno neodgovoran“. Ti ljudi koji to ističu veoma su naivni i potpuno neupućeni u to da su mladići u dobu puberteta (10-14 godina) izuzetno u proseku obično nadareni, maštoviti, skloni avanturama i prihvatanju za uzore onih koji su „da se s okačenim oružjem“ ne pridržavaju društvenih obaveza i normalnih normi u ponašanju, da su oni na neki način „slobodnjaci“, „kauboji“ k0oji „dele pravdu“ po svom slobodnom nahođenju i sl. Oni imaju o sebi izuzetno visoko mišljenje i vrlo su osetljivi na učinjenu „nepravdu“ njima, ali ne i drugima. Oni su, prosečno, vrlo inteligentni, a velika je nevolja što oni, slično pijanom odraslom čoveku, imaju smanjen osećaj za nepravdu učinjenu drugome i imaju slab osećaj mogućeg tuđeg i fizičkog i duševnog bola. Ovo što je ovaj „mali“ vinovnik učinio, malo bi odraslih ljudi bilo spremnih (u svakom pogledu) da izvedu, jer je to po „profesionalizmu“ u kriminalu ravno nekim profesionalnim odraslim vinovnicima.
Isticati, ma od koga to, da su takva „deca“krivično apsolutno neodgovrna“ za ovo i ovakvo opasno delo — ravno je kod takvih mogućih vinovnika rečnici: „Uzmite oružje i slobodno ubijajte svakog ko vam se zamerio, jer ste vi obezbeđeni „potpunom krivičnom neodgovornošću“.
Pošto, svakako, nije reč o retardiranoj deci (a kada su stvarno retardirana, takva deca vam neće gotovo nikada učiniti zlo, osim u samoodbrani od napada fizičkom na njih), izuzetno je, zato, opasno „učiti“ tu „decu“ da su „krivično potpuno neodgovorni“. I to, posebno zato što je gotovo svako dete upućeno u to da ona nisu odgovorna kao odrasli ljudi, jer im se to, na neki, način uvek utuvljuje u glavu. I to deca znaju. Ovaj vinovnik u školi sigurno je znao da je on neodgovoran kao odrasli ljudi što jesu. A s obzirom da je on to planirao (da nije strogo precizno planirao, kako bi uspeo bolje nego što bi uspela većina odraslih da izvrši tako precizne radnje koje su mu donele „uspeh“ u tom njegovom vrlo inteligentnom (nažalost, opasnom) planu.
Izuzetno je opasno stalno isticati nešto što ima samo delimične istine u rečenicama: „Svi smo mi krivi za ovo što se dogodilo.“
Mladi ljudi, ali i mnogi odrasli, shvatiće iz toga da „smo svi krivi“, onda mi pojedinačni nismo mnogo krivi pa čak i da mi nismo uopšte krivi. Jer, logično je, ako smo svi krivi, onda najčešće niko nije kriv. Stručnjaci i nestručnjaci dužni su da ističu da je kriv onaj ko ej stvarno kriv (bez obzira na njegove godine), a treba isticati da ima i drugih krivaca kao saučesnika u ovom strašnom događaju, a stvarni saučesnik je, na primer, onaj ko je neodgovorno omogućio učesniku da dođe do opasne stvari (oružja) kojim je ovaj strašan događaj ostvaren. Saučesnici su i oni koji su omogućili da se ukine smrtna kazna koja se može izvršiti nad onim ko nije ikinuo smrtnu kaznu za svoga bližnjega. Jer tako su žrtva i vinovnik potpuno neravnopravni. Vinovnik može izvršiti svoju smrtnu presudu nekome iz bilo kakvog svog ličnog razloga, a onaj koji je zadužen da sprovodi pravdu prema vinovniku vinovnika mora da povlasticu i žrtva neće biti ravnopravna jer vinovnik ne može dobiti ono što je drugome smrtno učinio zbog bilo čega, pa i zbog bilo kakve vrste ličnog hira.
Svako društvo, pa i naše u Srbiji, gotovo u svakom pogledu je već dugo u opasnom padu i taj pad je sve veći i brži da smo mi, nažalost, naivni ako kažemo da se ovo „nikada neće više dogoditi“. Nažalost društva su u takvom stanju da možemo samo reći: „Ne daj Bože da se ovo ikada više dogodi.“ Nažalost, nije velika nada da se i gore neće dogoditi.
Institucije našeg i svakog drugog društva jesu i plaćene i odgovorne da čine sve što će smanjiti mogućnost ovakvih opasnih pojava.
Na primer, kultura i sredstva obaveštavanja i slično izuzetno treba da vode računa koje primere predočavaju kao vrednosti. Mi imamo ili smo imali televizije koje su maltene širile kult „nadarenih i nazovipoštenih kriminalaca“, a pošteni su zato, po jednom „velikom“ tv-voditelju, što su većinom pljačkali „po inostranstvu“ i tako „naplaćivali ratnu štetu“ od onih koji su nas bombardovali. Mnogima je to bilo „simpatično“ iz tog razloga što su nas zaista nedužne bombardovali i nisu nam isplatili nanetu nam štetu.
Mi danas, na primer, imamo prilike da gledamo gotovo 99 odsto filmova u kojima se samo ubija, po stotine ljudi, a gotovo da nema filmova više s lepim ljubavima, o ljudima koji se žrtvuju da pomognu nekome drugome kome je pomoć potrebna.
O tragediji naše nekorisne SANU, o promašajima u kulturi, o neustavnim i nesprovodivim zakonima (kao što je ovaj žalosni neustavan i apsurdan zakon o srpskom jeziku i ćirilici usvojen 15. septembra 2021. čak jednoglasno u Skupštini Srbije, da i ne govorimo).
Ne sme se produžavati trajanje, na primer, zakona koji tretira „krivičnost“ prema tzv. maloletniku i prema punoletniku. Zakon mora biti isti, a naravno, da će se kazna određivati imajući u obzir i broj godina. Za zločin broj godina, kao i u ljubavi, ne sme da bude drastično presudan faktor. Zločin je zločin, ma koliko imao godina onaj ko ga je počinio.
Naše školstvo je tragičan priča i primer. Iz njega je izbačeno vaspitanje koje je za društvo čak suštinski važnije od obrazovanja. Čovek se može obrazovati u svako doba, a vaspitanje, ako zakasni, tu popravke nema.
U obrazovanju i vaspitanju (školstvu) mora se prihvatiti davni predlog Odbora za standardizaciju srpskog jezika da se uvede veći broj časova iz srpskog jezika i književnosti, jer su maternji jezik i književnost nezamenjivi ne samo u obrazovanju nego i svakovrsnom pozitivnom vaspitanju.
Školstvo mora strogo da vodi računa da se suzbija svim moćima ono što se često dešava među učenicima — da se jedni drugima podsmevaju i etiketiraju, pa onima koji su vredni đaci govore da su „štreberi“ i sl., zatim ad se podsmevaju siromašnim đacima (uvesti neizostavno i hitno uniformisanu odeću đaka, ništa loše ne bi bilo uvesti radnu odeću u fabrikama, na svim drugim radnim mestima, a ljudi izvan radnih mesta mogu da se oblače kako hoće i da šire „modu“).
Ostane li sve isto u svim institucijama u Srbiji kao što ej bilo do sada i kao što je sada, sasvim ej sigurno da nas ništa bolje ubuduće od ovoga neće čekati.
I, poslednje. Davati dozvole za pojedince u društvu koji mogu dobiti lično oružje kao građani direktna je velika neravnopravnost među građanima i to se mora ukinuti. Ovaj vinovnik da nije imao oružje i da nije bio spretan u njegovom korišćenju, kako bi uspeo da pobije toliko malih (u značenju: mladih) ljudi.
I, poslednje, stalno se ističe broj pobijenih mladih ljudi. Zaboravlja se da su osim svakog tog ubijenog mladog bića pobijeni i njihovi roditelji i njihova šira rodbina duhovno i duševno, a mnogi i fizički ako su u opasnim godinama po život.
Posle ovog događaja u našem centralnom od juče Crnogradu, u Srbiji u njenim institucijama ne sme ništa da ostane isto kao što je do juče bilo. Sve mora da se menja, da se prilagođava normalnosti, efikasnosti i boljem, uspešnijem radu — ničemu se ubuduće boljem ne vredi nadati.
Srbi i ostali koji svi zajedno živino u Srbiji — prst na pošteno čelo pa da svi zajedno učinimo sve što je do nas i što Bog od nas očekuje.
Izlaz iz ovakvih tragedija je samo u boljem i efikasnijem radu u skladu s odgovarajućim boljim propisima i dobrotom i pobožnošću.
D. Z.
maja 2023. • 14:19
Ako ne planiram da radim ništa loše i ako ne volim da uradim nikome ono što ne volim da se uradi meni, šta me briga da li me snima neka kamera ili ne? Ako radim samo dobro sebi i drugima, mogu da me snimaju za primer onima koji ne rade dobro. Ali, naravno, niko nema pravo da “film” o meni prikazuje bilo kome bez mog pristanka.
D. Z.
maja 2023. • 14:27
Negde sam čuo na nekoj televiziji da je neka osoba (kao “tumač” tog strašnog događaja u Crnogradu) spomenula da je vinovnik ovog strašnog događaja u Crnogradu ostavio “spisak na ćirilici”. Ali nisam čuo šta je ta osoba u vezi s “ćiriličkim pismom” htela da kaže
Zoran…….
- maja 2023. • 14:38
Gledamo posledice nečinjenja nas kao naroda i posledice činjenja jednog jedinog lica . Ono je najodgovornije za sve . Dok se ono nije pojavilo i počelo da nas uništava , vođenjem u prokletu Evropu i ” kolektivni zapad ” , mi ovo nismo ni sanjali . To lice prikriva sve kriminalce i ubice ( narko dilere , Jovanjice… ) ubistva na naplatnoj rampi , silovanja maloletnih vršnjaka , gaženje ljudi i dece na pešačkim prelazima , dozvoljava mafiji da ulazi u škole i snima bestijalne spotove sa bolesnim režiserima , plaća našim parama snimanje filmova o ubistvima ko je ubica moga oca ili kako se već zovu ( pisao sam već da ne gledam od 2000 ni jednu domaću seriju ili film i ne dozvoljavam to nikom od ukućana ) . To lice zabranjuje da se u skupštini izglasa Aleksin zakon jer se kosi sa ” evropskim vrednostima ” ( da Bog da da mu se u kuću uselile ) . To lice ne dozvoljava da se ukinu rijaliti programi jer ih prikazuju njegove TV koje ga reklamiraju pred izbore – ne mogu da ne očepim i gosp. Perića . To lice štiti sve svoje podanike koje je postavilo na vlast , čak i sada ne dozvoljava ministrima policije i prosvete da bar malo pokažu da su ipak ljudi i podnesu ostavke . Setimo se Grčke i onog stravičnog sudara , šta se prvo desilo – ministar je tog momenta podneo ostavku i pokazao da je ljudsko biće . E , zbog tog lica u meni sve kipi od bola i nemoći posle jučerašnjeg masakra . To lice i dalje srlja , drži pozorišnu predstavu na TV sa dobro uvežbanim patetičnim pauzama i umesto da reši pravi problem ono najavljuje pooštravanje potpuno nebitnih stvari – češće čišćenje pištolja i menjanje šifri sefova za čuvanje istih na svakih 6 meseci … Neverovatno ali istinito . Za to lice koje je preuzelo na sebe sve da rešava i što mi hoćemo i što nećemo i što je u njegovoj nadležnosti i što nije , postavljajući svoje podg**** muve i pljačkaše ; siguran sam da od Gospoda oproštaj neće imati , to je jasno kao dan , ali nisam siguran za nas kao njegove prećutne ( mislim na delanje a ne reči ) saučesnike .
Suvodolski - maja 2023. • 14:39
@Jovan P
E, baš ta “fail safe opcija” će spasiti Srbiju! Tačno je, u SFRJ se na svakom gradskom ćošku mogla po jedna naći, a na selu je svaka kuća to imala po dva-tri komada. Neki su to gutali pre spavanja.
Ganimed - maja 2023. • 16:11
@D. Z. @ Zoran
Dok čitam vaše komentare, pomislim da za ovaj narod i za sve nas još ima nade!
Daj Bože da je više takvih!
Jovan P - maja 2023. • 16:42
@Suvodolski
Opcija koju sam pomenio, znači da te kao dete – porodica, škola i druge institucije prate, te da ako imaš problem to neko prepozna i reaguje. Ništa drugo.
Ako nastavnik nema ovlašćenje da detetu oduzme telefon, na njega podigne ton ili mu ishoduje ukor, a roditelj nema vrenema, energije ili ga baš briga da komunicira sa detetom, onda neće ko imati da pomogne detetu pre nego što eventualno napravi neku glupost čije su posledice, ne daj Bože, teške.
