Вест ТВ Пинк о трагедији у основној школи на Врачару (Извор: Твитер)
Један од главних циљева коме служе масакри по школама у САД јесте масовно одузимање оружја од грађана. Власти у Србији муњевитом брзином кренуле управо тим путем.
Сан многих Срба, и не само у „кругу двојке“, да почну да живе као „сав остали свет“ (у неким варијантама ове бљутаве синтагме, као „нормалан свет“) у среду, 3. маја 2023. остварио се на трагичан начин у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“. Онима који нису имали срећу да се домогну бајковитог Запада, тај Запад, са врхунским узорком својих хомицидних вредности, и на начин који сигурно нису очекивали, провалио је у кућу. Банални коментар патријарха Порфирија, да се „тако нешто у Србији никада није догодило,“ тачан је, наравно, али ни у Америци, нити у другим западним земљама, то се није догађало пре него што је почело да се догађа.
Питање је како и зашто је почело.
Све што је проф. Владимир Димитријевић о овоме рекао безусловно стоји. Али догађај би се могао разматрати и из још неколико углова. На првом месту, треба истакнути сличности између већ уходане западне матрице и трагедије у Србији.
На темељу искуства Запада у овој материји, које добро познајемо, а пошто очигледно догађаји у Србији почињу да се одвијају по истом обрасцу, могло би се констатовати неколико ствари.
Док се не докаже супротно, вероватноћа да је школски масакр у Београду био неприпремљен незнатна је. Догађаји такве врсте углавном нису спонтани, ни у Америци нити у другим напредним и узорним земљама где су учестали. Приликом готово свих инцидената овакве врсте, упоредо са званичним наративом, који се лансира брзином светла, убрзо испливава низ индиција које убедљиво указују на брижљиву припрему и инсценацију. У огромној већини случајева овакав инцидент служи да се трауматизовањем грађани збуне и учине још покорнијим, да се пажња јавности са нечега скрене, укратко, да се произведе изговор за постизање одређених политичких циљева који су властодршцима интересантни. Заједнички именитељ тих циљева је сужавање простора личне слободе и јачање средстава за надзор и контролу над људима.
У САД, један од главних циљева коме служе овакви масакри по школама, тржним центрима, а од недавно и црквама, јесте масовно одузимање оружја од грађана, којих се из оправданих разлога власти плаше. Други амандман америчког Устава је озбиљна препрека таквом науму, али стварањем атмосфере одбојности према приватном поседовању оружја та препрека се полако али сигурно заобилази. Све учесталији инциденти које повезује злоупотреба оружја у приватном власништву идеално погодују психолошкој припреми становништва да прихвати разоружавање. Изговор је да ће се тиме решити проблем насиља у друштву. Најсвежије вести потврђују да су власти у Србији муњевитом брзином уграбиле тај изговор и користе прилику да крену управо тим путем.
Да ли ће им ико, пре него што се пред насилницима разоружа, поставити логично питање: како то да се у Швајцарској, где грађани имају не само право него и обавезу да држе оружје, инциденти овакве врсте уопште не догађају?
У односу на позадину инцидента који се догодио у Србији, од самог почетка пада у очи присуство неких сумњивих детаља који се савршено уклапају у матрицу сличних догађаја у земљама Запада. Полицијске власти у Србији већ истог дана када се догодио масакр обзнаниле су да је осумњичени ученик месец дана унапред детаљно скицирао просторије у школи коју је похађао (чији је распоред и без тих цртежа требало да добро зна) и да је састављао спискове потенцијалних жртава. Да ли је у овом случају то тачно или не, за сада је непознато. Али на Западу стандардна пракса је да осумњичени, или patsy како се тамо каже, унапред планира свој чин и оставља често подробне белешке где износи своје побуде и психичко стање. Тај се материјал обично савршено уклапа у званично разрађени наратив о злочину који се накнадно пласира, уз категоричко искључење свих осталих могућих објашњења.
Ускоро ће бити јасно да ли ће и у Србији бити примењен овакав сценарио.
Друга индикативна околност је да је осумњичени малолетник без одлагања предат на обраду Центру за социјални рад. У Србији, тај нимало бенигни Центар стекао је репутацију агенције за отимање деце од родитеља и посредовање у продаји одузете деце страним „инвеститорима.“ Центар делује под менторством и као српска експозитура норвешке службе Барневердет, која је у Норвешкој задужена за малолетничку проблематику. Барневердет је обучио кадрове у српској филијали и тесно сарађује са њима. Српски Центар за социјални рад у задње време умешан је у више случајева високог профила у вези са одузимањем деце од родитеља без очигледног повода, а у евиденцији постоје докази за неколико хиљада поступака такве врсте. При том, важно је имати у виду да норвешка централа, чијим се принципима српски Центар руководи, није пука социјална служба. Она делује као идеолошки инструмент за промену свести и преобликовање традиционалних друштвених односа на породичном плану. Зато је предаја осумњиченог дечака у надлежност српском Барнавердету врло знаковит и сумњив потез. Постоји могућност да ће осумњичени тамо бити индоктриниран да у даљњем поступку даје исказе који се од њега очекују, на начин који би могао послужити одређеној агенди за коју ће овај догађај бити употребљен. Каква би та агенда могла бити, показаће се ускоро пажљивим праћењем потеза које ће власти и установе повезане са њима повлачити.
Не може се искључити ни могућност да је инцидент у Србији део специјалне психолошке операције у режији професионалних страних служби ненаклоњених Србији, са циљем да се српској јавности нанесе тешка траума, слична оној коју је америчка јавност доживела после 11. септембра. Сврха је да одређене радње прођу без отпора или незапажено.
Наношењу трауме следе одређени политички потези или примена репресивних мера што би иначе било тешко изводљиво, са формалним покрићем да се слични инциденти „не би поновили“, али који немају никакве стварне везе са решавањем питања насиља у друштву.
Индикативно је да је отац осумњиченог дечака код куће држао оружје (нема објашњења зашто) и да је водио сина на стрељачке вежбе. Мере које ће власти овим поводом смислити и предузети искусном посматрачу ће непогрешиво указати на стварну позадину: да ли се заиста ради о спонтаном понашању детета под утицајем окружења зла што преовлађује у данашњој Србији, или је инцидент био режиран да би допринео остварењу неких других циљева, као што се дешава на Западу о коме сви сањају.
Трагедија која је задесила Србију носи неизбрисиви печат луциферијанских западних „вредности.“ Вероватно не случајна околност да се трагедија временски поклапа са окултним слављем Валпургијске ноћи (камуфлираног као обележавање празника рада) добар је повод да Срби преиспитају све путеве којима иду.
Преузето са: https://stanjestvari.com/2023/05/04/rajs-srbija-kao-sav-normalan-svet/
Реаговања:
10 replies
Јован П
- маја 2023. • 11:29
Иако има неких финих детаља који су лепо анализирани, у овом тексту се овај Институт прилично излупетао. Мислим да је много битније шта кажу професори, наставници, учитељи, педагози, психолози о овом системском заказивању, односно чињеници како нико из средине дечака није препознао да дете има проблем. Језиком клинаца туга је што окружење није детету понудило fail safe oпцију (каквих је много било у СФРЈ-у), а не fail dead.
Не би ваљало да се ово претвори у ријалити (не треба Вучић да предлаже мере нити да изговара име детета, мере треба да предлажу стручни људи) већ да се бар нешто мало у систему промени (већа права професора и моћ да пошаљу амбициозне и фенси родитеље у три лепе). Овај текст није допринос у правом смеру.
Maki
маја 2023. • 12:19
Немили догадјаји попут крвопролица у Београдској основној сколи, настали спонтано или не, поред сејања СТРАХА као модела зивљења и једног од принципа контроле, само це, дакле, убрзати изградњу дигиталног концентрационог логора са тоталним надзором у којем би изманипулисане масе могле ускоро заврсити. СТРАХ од “заразних болести”, рата, терористицких напада, масакра… послузице представницима “влада”(марионетама глобалиста, власницима централних банака, великих корпорација…) као изговор за уводјење “одговарајуцих” мера и све вецег надзора градјана како би се друство “заститило” од потенцијалних претњи. “Власти” налазе изговор за убрзану дигитализацију друства, постављање камера по улицама и просторијама, тзв. црних кутија, биометријску идентификацију, разорузавање градјана, па цак и отпоцињање војних инвазија (русење кула Близнакиња 11.09.2001)… а све у сврху изградње Новог светског (технократског) поретка са једном Светском ционистицком, јавно признатом и прихваценом над-владом…
“Читава прича о масовном надзору грађана још је једна ствар која се подмеће као лажна дилема: „слобода или сигурност“, односно, то је чувено питање – „да ли бисте пристали да будете мање слободни, али сигурнији“. Неслободан човек није сигуран човек, односно – само слободни људи су збиља сигурни људи. С друге стране, они који се одричу (дела) слободе зарад некакве (веће) сигурности у ствари прихватају страх као свој модел живљења. То „прихватање страха“ је глобалистички дискурс који се намеће људима широм света да би се људи добровољно одрекли своје слободе. Треба се, тако, плашити свега – и да ће вас неко напасти, и да ће вас неко опљачкати, и да ће се неко забити у ваш аутомобил другим аутомобилом, и да ће вам неко отети дете, и шта све не, а све да би што лакше дозволили владајућим стурктурама да имају што већу контролу над свим сегментима вашег и живота свих грађана државе. И такав процес постепеног одустанка од сопствене слободе „зарад сигурности“ траје већ увелико. Тако видимо да у појединим државама света постоје и чипови – платне картице, које људи добровољно стављају у сопствено тело, уз објашњење да је то „једноставнији“ и „сигурнији“ начин плаћања и да уз овакав чип људи не морају да се боје да ће изгубити или да ће им неко украсти новчаник (или идентификациону картицу за посао).
Наравно, поново страх као фактор убеђивања. Уз то, на таквим чиповима, кажу они који тако “брину” за нас, могуће је да буду и сви ваши медицински подаци, па ће, ето, то можда да вам „спаси живот“ ако вам не дај Боже негде позли. Па да, треба се бојати да ће вам позлити и одмах се због тога чиповати. У крајњој линији, није ни чудно што се људи (посебно у земљама Запада) већ сада медијски припремају (додуше стидљиво, али припремају) на то да у будућности чипују и сопствену децу, као да су кучићи, а да би, је ли, ако им неко отме децу полиција могла што пре да реагује и „лоцира их“.
Тако се ствара друштво страха, неповерења, сумње, и то, разуме се, тада и није друштво, већ логор у коме је свако на опрезу од свакога, због чега, је ли, камере „могу само да помогну“, а и чувари логора су ту „за ваше добро“. Ко зна, можда некоме падне на памет да донесе пропис да се и у куће грађана ставе “сигурносне” камере како би се „смањило породично насиље“, или да се у хранитељске породице поставе камере да би надлежни из Центара за социјални рад имали „бољу контролу“ како пролази хранитељство? На свашта су људи спремни да пристану када из страха крену да се одричу слободе. И све је исти низ – и пристајање на обавезну “вакцинацију”, и пристајање на обавезну дистанцу, и пристајање на пропуснице – аусвајсе, на обавезне маске, на ћутање, на камере, на биометријско идентификовање… Све то је део „паметних логора“ који се увелико граде и у којима живимо.”
Зависи из којег угла посматрамо немиле догадјаје у свету и око нас, али цињеница је да су инзењери људских дуса-“мајстори” изузетно лукави у лову на људски род и данас се против цовецанства води невидјени психолоски, пропагандни, весто замаскиран рат и људи су свакодневно подвргнути бомбордавању вестима из “црне хронике” како би били преварени и заведени да се одрекну Богом им дане слободе и пристану на тоталитарну контролу зарад “сигурности”.
србски математичар
маја 2023. • 13:30
@Јован П
Не слажем се ни ја са свима стварима изреченим у тексту Института али мислим да је добра упутница да овај догађај посматрамо изоловано од досадашњег насиља у школама, којима и сâм присуствујем. Напади на професоре, међусобно ученичко насиље, прича само о правима без обавеза и одговорности – на једну страну, ово на Врачару – скроз на другу. И зато треба размислити шта је, или макар шта је све, овде у игри и шта је све узрок. Напрасно разоружавање нације неће помоћи ако, не дај Боже, ученик у школу понесе нерегистровано/нелегално оружје или ако понесе у школу нож… А на заштити у школама акценат је нула, на промени система минус сто, али зато на разоружавању плус сто!!!
Д. З.
маја 2023. • 14:07
ЗДРАВО ВАСПИТАЊЕ, ПРАВИЧНОСТ И ПРАВДА, АКО ЗАКАСНЕ ИЛИ ИХ НЕМА, ОНДА ЈЕ ЗА СВАКО ДОБРО КАСНО
Шта је последично најопасније данас у разговорима у ТВ емисијама?
Стално истицање адвоката, судија, психолога, психијатара, педагога, социолога, „хуманиста“, „стручњака“, „хуманиста“ и сличних и различитих других профила људи, и пре овог страшног догађаја у нашем данас централном „Црнограду“ у Србији и после њега, да је виновник (изазивач) оваквог страшног догађаја „кривично апсолутно неодговоран“. Ти људи који то истичу веома су наивни и потпуно неупућени у то да су младићи у добу пубертета (10-14 година) изузетно у просеку обично надарени, маштовити, склони авантурама и прихватању за узоре оних који су „да се с окаченим оружјем“ не придржавају друштвених обавеза и нормалних норми у понашању, да су они на неки начин „слободњаци“, „каубоји“ к0оји „деле правду“ по свом слободном нахођењу и сл. Они имају о себи изузетно високо мишљење и врло су осетљиви на учињену „неправду“ њима, али не и другима. Они су, просечно, врло интелигентни, а велика је невоља што они, слично пијаном одраслом човеку, имају смањен осећај за неправду учињену другоме и имају слаб осећај могућег туђег и физичког и душевног бола. Ово што је овај „мали“ виновник учинио, мало би одраслих људи било спремних (у сваком погледу) да изведу, јер је то по „професионализму“ у криминалу равно неким професионалним одраслим виновницима.
Истицати, ма од кога то, да су таква „деца“кривично апсолутно неодговрна“ за ово и овакво опасно дело — равно је код таквих могућих виновника речници: „Узмите оружје и слободно убијајте сваког ко вам се замерио, јер сте ви обезбеђени „потпуном кривичном неодговорношћу“.
Пошто, свакако, није реч о ретардираној деци (а када су стварно ретардирана, таква деца вам неће готово никада учинити зло, осим у самоодбрани од напада физичком на њих), изузетно је, зато, опасно „учити“ ту „децу“ да су „кривично потпуно неодговорни“. И то, посебно зато што је готово свако дете упућено у то да она нису одговорна као одрасли људи, јер им се то, на неки, начин увек утувљује у главу. И то деца знају. Овај виновник у школи сигурно је знао да је он неодговоран као одрасли људи што јесу. А с обзиром да је он то планирао (да није строго прецизно планирао, како би успео боље него што би успела већина одраслих да изврши тако прецизне радње које су му донеле „успех“ у том његовом врло интелигентном (нажалост, опасном) плану.
Изузетно је опасно стално истицати нешто што има само делимичне истине у реченицама: „Сви смо ми криви за ово што се догодило.“
Млади људи, али и многи одрасли, схватиће из тога да „смо сви криви“, онда ми појединачни нисмо много криви па чак и да ми нисмо уопште криви. Јер, логично је, ако смо сви криви, онда најчешће нико није крив. Стручњаци и нестручњаци дужни су да истичу да је крив онај ко еј стварно крив (без обзира на његове године), а треба истицати да има и других криваца као саучесника у овом страшном догађају, а стварни саучесник је, на пример, онај ко је неодговорно омогућио учеснику да дође до опасне ствари (оружја) којим је овај страшан догађај остварен. Саучесници су и они који су омогућили да се укине смртна казна која се може извршити над оним ко није икинуо смртну казну за свога ближњега. Јер тако су жртва и виновник потпуно неравноправни. Виновник може извршити своју смртну пресуду некоме из било каквог свог личног разлога, а онај који је задужен да спроводи правду према виновнику виновника мора да повластицу и жртва неће бити равноправна јер виновник не може добити оно што је другоме смртно учинио због било чега, па и због било какве врсте личног хира.
Свако друштво, па и наше у Србији, готово у сваком погледу је већ дуго у опасном паду и тај пад је све већи и бржи да смо ми, нажалост, наивни ако кажемо да се ово „никада неће више догодити“. Нажалост друштва су у таквом стању да можемо само рећи: „Не дај Боже да се ово икада више догоди.“ Нажалост, није велика нада да се и горе неће догодити.
Институције нашег и сваког другог друштва јесу и плаћене и одговорне да чине све што ће смањити могућност оваквих опасних појава.
На пример, култура и средства обавештавања и слично изузетно треба да воде рачуна које примере предочавају као вредности. Ми имамо или смо имали телевизије које су малтене шириле култ „надарених и назовипоштених криминалаца“, а поштени су зато, по једном „великом“ тв-водитељу, што су већином пљачкали „по иностранству“ и тако „наплаћивали ратну штету“ од оних који су нас бомбардовали. Многима је то било „симпатично“ из тог разлога што су нас заиста недужне бомбардовали и нису нам исплатили нанету нам штету.
Ми данас, на пример, имамо прилике да гледамо готово 99 одсто филмова у којима се само убија, по стотине људи, а готово да нема филмова више с лепим љубавима, о људима који се жртвују да помогну некоме другоме коме је помоћ потребна.
О трагедији наше некорисне САНУ, о промашајима у култури, о неуставним и неспроводивим законима (као што је овај жалосни неуставан и апсурдан закон о српском језику и ћирилици усвојен 15. септембра 2021. чак једногласно у Скупштини Србије, да и не говоримо).
Не сме се продужавати трајање, на пример, закона који третира „кривичност“ према тзв. малолетнику и према пунолетнику. Закон мора бити исти, а наравно, да ће се казна одређивати имајући у обзир и број година. За злочин број година, као и у љубави, не сме да буде драстично пресудан фактор. Злочин је злочин, ма колико имао година онај ко га је починио.
Наше школство је трагичан прича и пример. Из њега је избачено васпитање које је за друштво чак суштински важније од образовања. Човек се може образовати у свако доба, а васпитање, ако закасни, ту поправке нема.
У образовању и васпитању (школству) мора се прихватити давни предлог Одбора за стандардизацију српског језика да се уведе већи број часова из српског језика и књижевности, јер су матерњи језик и књижевност незамењиви не само у образовању него и сваковрсном позитивном васпитању.
Школство мора строго да води рачуна да се сузбија свим моћима оно што се често дешава међу ученицима — да се једни другима подсмевају и етикетирају, па онима који су вредни ђаци говоре да су „штребери“ и сл., затим ад се подсмевају сиромашним ђацима (увести неизоставно и хитно униформисану одећу ђака, ништа лоше не би било увести радну одећу у фабрикама, на свим другим радним местима, а људи изван радних места могу да се облаче како хоће и да шире „моду“).
Остане ли све исто у свим институцијама у Србији као што еј било до сада и као што је сада, сасвим еј сигурно да нас ништа боље убудуће од овога неће чекати.
И, последње. Давати дозволе за појединце у друштву који могу добити лично оружје као грађани директна је велика неравноправност међу грађанима и то се мора укинути. Овај виновник да није имао оружје и да није био спретан у његовом коришћењу, како би успео да побије толико малих (у значењу: младих) људи.
И, последње, стално се истиче број побијених младих људи. Заборавља се да су осим сваког тог убијеног младог бића побијени и њихови родитељи и њихова шира родбина духовно и душевно, а многи и физички ако су у опасним годинама по живот.
После овог догађаја у нашем централном од јуче Црнограду, у Србији у њеним институцијама не сме ништа да остане исто као што је до јуче било. Све мора да се мења, да се прилагођава нормалности, ефикасности и бољем, успешнијем раду — ничему се убудуће бољем не вреди надати.
Срби и остали који сви заједно живино у Србији — прст на поштено чело па да сви заједно учинимо све што је до нас и што Бог од нас очекује.
Излаз из оваквих трагедија је само у бољем и ефикаснијем раду у складу с одговарајућим бољим прописима и добротом и побожношћу.
Д. З.
маја 2023. • 14:19
Ако не планирам да радим ништа лоше и ако не волим да урадим никоме оно што не волим да се уради мени, шта ме брига да ли ме снима нека камера или не? Ако радим само добро себи и другима, могу да ме снимају за пример онима који не раде добро. Али, наравно, нико нема право да “филм” о мени приказује било коме без мог пристанка.
Д. З.
маја 2023. • 14:27
Негде сам чуо на некој телевизији да је нека особа (као “тумач” тог страшног догађаја у Црнограду) споменула да је виновник овог страшног догађаја у Црнограду оставио “списак на ћирилици”. Али нисам чуо шта је та особа у вези с “ћириличким писмом” хтела да каже
Зоран…….
- маја 2023. • 14:38
Гледамо последице нечињења нас као народа и последице чињења једног јединог лица . Оно је најодговорније за све . Док се оно није појавило и почело да нас уништава , вођењем у проклету Европу и ” колективни запад ” , ми ово нисмо ни сањали . То лице прикрива све криминалце и убице ( нарко дилере , Јовањице… ) убиства на наплатној рампи , силовања малолетних вршњака , гажење људи и деце на пешачким прелазима , дозвољава мафији да улази у школе и снима бестијалне спотове са болесним режисерима , плаћа нашим парама снимање филмова о убиствима ко је убица мога оца или како се већ зову ( писао сам већ да не гледам од 2000 ни једну домаћу серију или филм и не дозвољавам то ником од укућана ) . То лице забрањује да се у скупштини изгласа Алексин закон јер се коси са ” европским вредностима ” ( да Бог да да му се у кућу уселиле ) . То лице не дозвољава да се укину ријалити програми јер их приказују његове ТВ које га рекламирају пред изборе – не могу да не очепим и госп. Перића . То лице штити све своје поданике које је поставило на власт , чак и сада не дозвољава министрима полиције и просвете да бар мало покажу да су ипак људи и поднесу оставке . Сетимо се Грчке и оног стравичног судара , шта се прво десило – министар је тог момента поднео оставку и показао да је људско биће . Е , због тог лица у мени све кипи од бола и немоћи после јучерашњег масакра . То лице и даље срља , држи позоришну представу на ТВ са добро увежбаним патетичним паузама и уместо да реши прави проблем оно најављује пооштравање потпуно небитних ствари – чешће чишћење пиштоља и мењање шифри сефова за чување истих на сваких 6 месеци … Невероватно али истинито . За то лице које је преузело на себе све да решава и што ми хоћемо и што нећемо и што је у његовој надлежности и што није , постављајући своје подг**** муве и пљачкаше ; сигуран сам да од Господа опроштај неће имати , то је јасно као дан , али нисам сигуран за нас као његове прећутне ( мислим на делање а не речи ) саучеснике .
Суводолски - маја 2023. • 14:39
@Јован П
Е, баш та “fail safe oпција” ће спасити Србију! Тачно је, у СФРЈ се на сваком градском ћошку могла по једна наћи, а на селу је свака кућа то имала по два-три комада. Неки су то гутали пре спавања.
Ганимед - маја 2023. • 16:11
@Д. З. @ Зоран
Док читам ваше коментаре, помислим да за овај народ и за све нас још има наде!
Дај Боже да је више таквих!
Јован П - маја 2023. • 16:42
@Суводолски
Опција коју сам поменио, значи да те као дете – породица, школа и друге институције прате, те да ако имаш проблем то неко препозна и реагује. Ништа друго.
Ако наставник нема овлашћење да детету одузме телефон, на њега подигне тон или му исходује укор, а родитељ нема вренема, енергије или га баш брига да комуницира са дететом, онда неће ко имати да помогне детету пре него што евентуално направи неку глупост чије су последице, не дај Боже, тешке.
