FOTO: Zoran Šaponjić, Radojka, prva s desne strane
Samo tri reči, a sve rečeno. Umrla Radojka Kosanova. Glas o smrti kao podsetnik da se u ovim velikim vremenima na koja smo osuđeni i čiji smo taoci može umreti tiho i nenametljivo, obično i ljudski
AUTOR: Zoran Šaponjić
U moru velikih vesti kojima smo šibani danima, o smrti i krvi, ratovima i rafalima, masovnim ubistvima, strahu i panici, atentatima, pošastima i gladi, nesrećama, juče, stiže mi iznenada i neočekivano, i jedna sasvim mala, majušna, od tek tri reči i par slova, kratka i konačno sa malo ljudskosti, obična. Vest koju niko neće objaviti, neće je biti na naslovnim stranama niti na televiziji i na radiju, neće dobiti ni jedan lajk, niko neće ispitivati detalje, juriti komšije za ispovesti.
Stigla sa planine, čak iz Tičjeg Polja na Ozrenu, iznad Brodareva, kao lastavica provukla se između planinskih kosa i nabujalih potoka, između čečara i borova stolaša. Nije mi kao bomba, kao oluja, nasilno upala u kuću kao druge vesti koje jedna drugu sustižu ne danima ni nedeljama, nego – godinama i decenijama. Nije mi se razbaškarila u kući, kao da je moja kuća – njena, nije nasrnula na mene i na moju čeljad. Ova je ušla sasvim tiho, ušunjala se, kao da se izvinjava što uopšte postoji i što je morala da stigne, što je takva, kakva je.
„Umrla Radojka Kosanova.“
Samo tri reči, a sve rečeno. Glas o smrti kao podsetnik da se u ovim velikim vremenima na koja smo osuđeni i čiji smo taoci može umreti tiho i nenametljivo, obično i ljudski, onda kad je to volja Njegova, kad odredi On sa nebeskih visina.
Glas kao podsetnik da i gore po planinama žive i umiru neki ljudi, sami, zaboravljeni, samuju, umiru, odlaze, ne čuju se, ne žale se, mali dokaz da sem onih koji danju i noću vrište, urlaju sa TV ekrana, krevelje se i bogohule, nameću se, grde, psuju i pljuju, postoje i ovi drugi.
Radojka Kosanova! Kao da je gore na Tičjem Polju bilo dvadeset ili pedeset Radojki, a ne ova jedna, jedina, pa da se zna da je umrla Radojka Kosanova. A, opet, ta Radojka, koliko se za nju godina zna oduvek je bila samo Radojka Kosanova i Tičje Polje se poznavalo po njima i znalo se kad ko, u po dana ili u pola noći bane gore na planinu, u pusto selo, da su Radojka i Kosan, Radojka malo pre Kosana, bili novi i gotovi da dočekaju, spreme večeru i konak, dvore, ugoste, isprate. Sve ovo kao da su samo zato rođeni i da su gore, na planini, samo zato i postojali i živeli.
Kad je juče, pre podne, glas da je umrla Radojka Kosanova krenuo iz Tičjeg Polja preko onog prevoja poviše sela gde severac šiba po vazdan, pored Milakovića, skoro pa pustih i zaboravljenih, pa nizbrdo prema Brodarevu, kao da je, ali samo na tren, kako je glas prolazio, travčice pored puta pomilovao blag i topao vetrić, kao da se na zaravni kraj puta spustila plaha kišica, ona prolećna, topla, ona koju ljudi gore na planini i pod planinom najviše vole. Umrla Radojka Kosanova, prestavila se dušica Božija, otišla Bogu na istinu…
I taj glas nije bio strašan, onakav kakav je smrt sama po sebi, nije taj glas ništa uzburkao, nije pukao među narodom kao puška, nikog po onim pustim selima okolo nije uznemirio. Oni koji su ga čuli, zastali su na tren, poskidali šajkače, okrenuli se ka istoku, prekrstili, pomolili…
„Bog da joj dušu prosti“, sve je što se čulo dok je glas prolazio, nastavljao dalje a travčice pored puta povijale se pod laganim vetrićem.
Jer, umrla je dobra duša. Prestavila se. Otišla iz ovog našeg u drugi, bolji svet. U rajsko naselje. Jer, kud bi drugo Radojka Kosanova.
Ona koja je čitavog života gorela kao sveća. Dvorila, slušala… Gledala samo da se o kog ne ogreši, da joj ko reč ne kaže, a ona da lošu reč o kome ne izgovori.
Jednom, davno je bilo, ni sam ne znam koji me je vetar naneo pod Ozren, u Tičje Polje okupanom jutarnjim suncem i rosom, zatekao sam Kosana i Radojku kako privlače seno kotaru. Radojka je za povoce vodila volove, Kosan, sav oznojen, sa vilama na ramenu išao za kolima, gledao da se tovar po onim strančinama ne prevrne, spremala se žega, i sav je taj prizor bio i običan i nestvaran, kao iz priče o starostavnim junacima i vremenima.
I, nije posle znalo, ni kad je Kosan ispregao volove i vezao ih u hlad, pod jabuku, niti kud se Radojka izgubila, niti kako je tako brzo sve to uspela da obretne, već smo bili za stolom u podrumu njihove kuće, na stolu i sira i kajmaka i vruća hleba i narezanog mesa, i isprženo jaje i nasuta rakija…
I Radojka koja stoji i dvori nas pored stola.
Sve što su imali u kući izneli su pred mene, nepoznatog, čoveka kog prvi put u životu vide… Istina, jeste se malo Kosanova majka ljutnula što su napustili posao, što su kola puna sena ostala u kotaru, neistovarena, što će žega, i pre podneva možda i kiša, sve je to džabe bilo… Sećam se, Radojka se izvinjavala, što je eto, doručak siromašan, što nije stigla da ispeče malo mesa, napravi pitu, spremi šta više.
Koju godinu kasnije, kad smo se već uveliko znali, dok sam sa Zoranom i Milevom i još nekim ljudima sedeo dole, kraj velikog izvora, vrela, ispod njihove kuće, Radojka je izbila niz livadu sa velikom tepsijom pod rukom iz koje se pušila tek ispečena pita sa sirom. Kad je Radojka tog jutra ustala, kad je stigla da zamesi testo, razvuče kore, savije i ispeče pitu, usput i da pomuze krave, isprati ih na pašu, procedi i uzvari mleko, razlije u karlice, obriše kuću, postavi Kosanu, koji je nekud žurio, doručak, Bog sveti zna.
Posle smo gore, na Tičje Polje, Kosanu i Radojki išli kad se uželimo dobrih ljudi. I Radojkinih toplih uštipaka i pite od sira.
Juče stiže glas, Zoran Malešić mi šalje iz Prijepolja – „umrla Radojka Kosanova“.
Tiho, kao što je i živela. Kad je glas prošao pored Milakovića pa nizbrdo prema Brodarevu i Prijepolju, kroz pusta sela prošao jedan mali talas, talasić, tuge. Šapat.
„Bog da joj dušu prosti“, rekli su jedni.
„Šta će sad Kosan sam“…
„Osta Kosan bez domaćice…“
„Izmače se Kosanu stožer ispod kuće…“
„Žao mi Kosana…“
Jer, umrla je Radojka, Kosanova.
IZVOR: https://rt.rs/news/30123-umrla-radojka-kosanova/
Preuѕeto sa: https://naukaikultura.com/glas-sa-planine-umrla-je-radojka-kosanova/
