Др Вељко Ђурић Мишина
Деценијама се Срби споре око две личности које су, свака на свој начин,обележиле готово један век! То су маршал Јосип Броз Тито и генерал Драгољуб Дража Михаиловић.
Шта им је заједничко а шта дијаметрално супротно?
Овај текст нема претензије да суди већ да подсети на чињенице које је историографија потврдила.
Датум рођења Јосипа Броза није познат,а Драгољуба Михаиловћа јесте.
Обојица су похађали војно-обавештајне курсеве: Михаиловић као официр, Броз као „војник Коминтерне“.
Обојица су, имајући у виду природу занимања, били чланови масонских братстава али и окружени њима. Додуше, Михаиловић је био знатно пасивнији у оквиру профранцуских ложа, док је Броз био у проенглеским.
Обојица су предводили герилске покрете.
Обојица су имали истог ратног савезника – Британце. Додуше, Михаиловић до краја 1943. а Броз од почетка 1944. године.
Обојица су били у вези са Коминтерном и Јосипом Висарионовичем Џугашвилијем Стаљином. Броз је то радио директно, Михаиловић посредством блиског сарадника Драгише Васића. Познато је да је једног момента Стаљин тражио уједињење два герилска покрета.
Обојица су били у вези са Абвером. Додуше, Михаиловић посредно и знатно краће а Броз активно и годинама, до краја 1943.
Велика разлика ове двојице је у односу према бради и оделима: Броз се свих ратних година бријао свакога дана, Михаиловић је престао да се брије по доласку на Равну Гору а касније је браду само скраћивао. Током ратних година, Броз је волео униформе, Михаиловић је носио шта је имао!
Јосип Броз после рата је био пробритански играч у пројекту Југославије у којој ће Хрвати бити најважнији политички фактор, Михаиловић у рату је говорио о троделној Југославији.
Архивска грађа о обојици се налази у процесу „чишћења“. Чак и они документи који се налазе у регистрима, на пример Архива Југославије и Министарства за иностране послове, су у међувремену нестали! Нестала је, на пример, грађа о боравку Јосипа Броза у затворима Краљевине Југсолавије, док је архивска грађа о последњим недељама Драгољуба Михаиловића накнадно умножена у неколико верзија!
Јосип Броз Тито
До данас није утврђено када је Јосип Броз Тито заправо рођен. Помињу се датуми: 6. март, 14. март, 25. мај и 10. јун 1892., 6. фебруар, 12. март и 7. мај 1893. године.
Понављао је први разред, а у другом покрао црквену касу.
Од 1907. године учио је занат у једној браварско-механичарској радњи у Сиску и истовремено је похађао Шегртску школу коју је и завршио 1910. године. Први годину морао је да понавља.
После тога је радио у Загребу, Љубљани, Плзену у Чехословачкој, Дизелдорфу у Немачкој итд.
Као младић желео је да учи келнерски занат, јер је сматрао да су они најлепше обучени људи.
Трогодишњи војни рок у аустро-угарској војсци започео је да служи новембра 1913. године у Бечу, у Војно-техничком арсеналу артиљерије. Убрзо је пребачен у Загреб где се служило две године, у 25. домобранској пуковнији. По свему судећи, премештај је уследио после интервенције кћерке једног банкара и њеном рођаку пуковнику Славку Штанцеру.
У Загребу су Броза брзо запазили и упутили га на подофицирски курс. По личном причању био је најбољи полазник па је убрзо постао и најмлађи водник у пуку.
По аустро-угарској објави рата Србији 28. јула 1914. године, из Загреба су свечано и са великим одушевљењем испраћене две бригаде војника састављене од четири пуковније. У 25. загребачкој пуковнији налазио се и Броз. Правац им је био: Дрина! Реку су прешли 12. августа код Малог Зворника, са планом да наступају ка Љубовији и Ужицама (или Ваљеву). Прве борбе са српским војницима имали су већ 14. августа. Од Љубовије су кренули ка Мачковом камену и Крупњу. Истога дана код Љубовије су били и елита српске војске – четници мајора Војина Танкосића, војводе Вука.
Прве борбе четника и домобрана 25. пуковније биле су код Крупња 15. августа. Иако су заузели овај градић, домобрани су катастрофално страдали. Та борба била је прва Брозова борба са српским војницима и српским четницима. С обзиром на жртве његове јединице може се закључити да је тада добро запамтио за цео живот слагу и борбеност тих најбољих српских војника.
Код Крупња, на српској страни, у јединицама Прекобројног пука Дринске дивизије налазио се потпоручник Драгољуб Дража Михаиловић. Тако су 17. августа 1914. године Броз и Михаиловић први пут били на истом ратишту, али на супротним странама!
Аустро-угарска такозвана „Балканска војска“ или „казнена експедиција“ генерала Оскара Поћорека за десетак дана од почетка офанзиве катастрофално је поражена од српске војске, којом је на том фронту командовао ђенерал Степа Степановић. Хрватски војници иза себе оставили су пустош у сваком погледу.
У другој офанзиви аустро-угарске војске на Србију, која је започела већ 8. септембра, поново је учествовала и 25. загребачка пуковнија. Борбе су биле кратке али веома тешке за обе стране. И та офанзива је пропала.
Трећа аустро-угарска офазнива на Србију почела је 6. новембра 1914. године. Загребачки домобрани наступали су ка Гучеву. Брозови саборци дошли су до села Столице. Та офазнива била је катастрофална по српски народ у Подрињу и запамћена по злочинима које својевремено ни Турци нису починили.
Генерал Поћорек је послао 25. пуковнију ка Колубари али она тамо никада није стигла! Броз је тих дана добио унапређење.
Занимљиво је да је јединица српске војске у којој је био Михаиловић била готово на пушкомет од Брозове, али међу јединицама није било ватрених окршаја!
Хрватски домобрани избегли су преко Саве из Србије 14. децембра 1914. код Бежаније. Међу њима био је и Броз!
Броз је избегавао до смрти да говори о периоду август-децембар 1914. године, до дана када је његова јединица пребачена у Галицију на Источни фронт против Руса. Помињао је само како је априла 1915. заробљен.
Завршетак Првог светског рата Броз је, формално, дочекао као заробљеник на слободи. Тамо у совјетској револуцији постао је бољшевик.
У новостворену јужнословенску државу названу Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца вратио са са Рускињом Пелагијом Белоусовом, коју је оженио када је њој било 16 година. Била је то прва од три супруге, колико их званично имао.
Јосип Броз је постао познат 1928. године на суђењу у Загребу пред Судом за заштиту државе под оптужбом за поседовања оружја и другог забрањеног материјала. Тада је изрекао реченицу да не признаје тај суд већ само суд своје Комунистичке партије!
Наредних пет година провео је на робији. Тамо је упозано неколико својих потоњих сабораца, Мошу Пијаду на пример. Због доброг владања имао је статус слободњака што је значило и право повременог изласка из робијашнице ради обављања разних послова.
После одлежане казне, отишао је у Беч, потом био у Москви, Паризу и у многим градовима широм Европе. Никада није разјашњено шта је све радио. По неким индицијама боравио је и у Шпанији, у времену када је тамо беснео грађански рат. Неколико пута, у време боравака у Паризу сусретао се са Луисом И. Родригезом, тадашњим мексичким амбасадором у Француској. Било је то време убиства најпознатијег Стаљиновог противника Лава Давидовича Бронштајна Троцког. А да је Броз добро познавао и пуковника Адалберта Теједу мексичког амбасадора у Шпанији говори и чињеница да је Родригез о томе причао југословенском отправнику послова у Отави а овај маја 1945. године писао свом Министарству иностраних послова. Министарство је то писмо проследило у Брозов кабинет.
После изласка из затвора 1934. године изабрао је себи први надимак „Руди“, али га је убрзо заменио са „Тито“. Није утврђено колико је користио још других надимака и илегалних имена.
Није утврђено када га је Коминтерна поставила за генералног секретара Комунистичке партије Југославије. Сигурно је да се то десило тек пошто је потписао неколико смртних пресуда угледним партијцима, у највећем броју Србима, који су се налазили по совјетским затворима.
Немачко-италијански напад на Краљевину Југославију 6. априла 1941. затекао је Броза у Загребу. На Јелачић плацу, заједно са Јосипом Копиничем, 10. априла дочекао је немачке тенкове у мноштву раздраганих Загребчана. Тако су Немци у Загреб ушли на хрватском цвећу!
Гледајући дочек, Броз је казао да мора хитно у Србију! По казивању Копинича и Владимира Бакарића, Броз је побегао из Загреба испред хрватских комуниста који су хтели да створе Комунистичку партију Независне Државе Хрватске!
А доћи у Београд из Загреба за Броза и није било тешко јер је имао неколико пасоша, много познаника и пријатеља, највише због новца и злата које је добијао из Москве. По свему судећи пут за Београд припремили су усташки поглавник Анте Павелић и његов помоћник Еуген Кватерник млађи онако као што су Немци 1917. године Владимира Иљича Уљанова – Лењина послали у оклопном возу из Швајцарске у Петроград да подигне револуцију у царској Русији!
Броз је лако дошао до Београда захваљујући својим везама са немачким обавештајним официрима.
Везе комуниста и Немаца датирају из ранијих година. По сазнањима Радована Атанасијевића, шефа Одељења за шпијунажу и контрашпијунажу полиције Краљевине Југославије у Загребу, од краја 1939. године, југословенски комунисти су били на располагању немачким обавештајцима као поуздани сарадници. То не треба да чуди када се зна какав су споразум склопили министри спољних послова Немачке Јоаким фон Рибентроп и Совјетског Савеза Влашеслав Михаилович Молотов, опуномоћени од својих вођа Адолфа Хитлера и Јосифа Висарионовича Џугашвилија – Стаљина. По тим сазнањима, Партија је ухватила везу са немачким Посланством у Београду. Са немачке стране преговарао је понемчени Словенац др Јосеф Хрибовшек Берге а са комунистичке Владислав Рибникар, власник београдских дневних новина „Политика“ и Владимир Велебит, адвокат и тадашњи правни заступник немачке фирме за експлоатацију боксита у Херцеговини и Далмацији. Изгледа да је Велебит довео и Броза у везу са немачким конзулатом у Загребу. Немци су му, као знак добре воље, дали пасош Чешко-моравског протектората, на име Јосипа Томанека, фиктивно запосленог у представништву „Сименса“ у Југославији, ради лакшег путовања по Југославији и Европи.
О добрим односима Хрибовшека-Бергеа и Броза говори и податак да је после априлског слома 1941. године, Броз из Загреба стигао у Земун, где га је он дочекао заједно са Рибникаром. Одвезли су се колима са дипломатском регистрацијом у вилу код Рибникара на Дедиње.
Није познато шта је све броз радио у Београду од доласка из Загреба почетком маја до средине септембра. Досадашња историографија је тврдила да је 4. јула организовао састанак највиших партијаца у Београду, у кући Владимира Рибникара, када су одлучили да подигну устанак против окупатора. Тешко је негирати претпоставку да о том састанку није ништа знао Хрибовшек – Берге а преко њега и немачка Служба безбедности.
Средином септембра 1941. Броз је кренуо, у пратњи двојице Немаца и једном девојком, снабдевен легитимацијом једног четничког војводе, који је био под командом Коста Миловановића Пећанца, из Београда ка територији Западне Србије, у крајеве где је већ било неколико устаничких, партизанских и војно-четничких, јединица.
Брпзови подређени уговорили су му састанак са пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем, вођом покрета који је зачет маја месеца на Равној Гори. Састали су се 19. септембра у селу Струганик, у кући војводе Живојина Мишића. Домаћин им је био војводин син мајор Александар. Било је то прво директно виђење и руковање Броза и Михаиловића!
Ова двојица састали су се још једном или двапут. Сваки пут сусрет је изгледао као партија карата у којој један од играча, у овом случају Броз, зна све о другом а други не зна ништа о првом! Михаиловић је био толико наиван да се жалио Брозу, Хрвату подофициру аустро-угарске војске, на покоље које врше Хрвати у Независној Држави Хрватској над србима. Мислио је да је то руски официр који лоше говори српски језик.
Док су Броз и Михаиловић преговарали, дотле су њихови пратиоци, све сами српски сељаци, пријатељски разговарали, једни другим показивали оружје не слутећи да ће га веома брзо употребити, али не против окупатора већ против својих саговорника.
Драгољуб Дража Михаиловић
По запису у матичној књизи рођених у цркви у Ивањици, 14/26. априла 1893. године Мијаило Мијаиловић, срески писар и Цмиљана добили су сина Драгољуба.
Драгољуб је у року завршио основну школу и гимназију.
Школовање у Нижој школи војне академије прекинуо је 1912. године јер је тада започео Први балкански рат, у који је његова 43. класа упућена на бојишта, с којих су се вратили тек после победе над Бугарима у Другом балканском рату. Из рата је изашао одликован са сребреном медаљом за храброст и чином потпоручника.
Класа је наставила дошколовавање после рата 1913. године. Међутим, вихор новог рата прекинуо је и то школовање.
За Србију је Први светски рат почео 28. јула 1914. када је председнику владе обичним телеграмом из Беча, од аустро-угарске владе, стигла објава рата. Било је то тачно месец дана после убиства надвојводе Франца Фердинанада у Сарајеву.
Михаиловић је први ватрени окршај са аустро-угарским војницима имао 3. августа на Симином брду код села Драгинац, југозападно од Цера.
Друго одликовање – Златна медаља за храброст – добио је 7. јуна 1915. године.
Прошао је Албанску голготу заједно са својим војницима. Био је на Солунском фронту и учествовао у ослобађању Србије 1918. године.
Из рата је изишао у чину поручника.
После проглашења јужнословенске државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године Михаиловић је наставио војничку каријеру.
Добивши дозволу виших војних власти оженио се 28. августа 1920. године Јелицом Бранковић, сестром свог доброг пријатеља.
Период мај-новембар 1930. године провео је на војном усавршавању у Француској. Има оних који тврде да је тада упознао и Шарла де Гола, потоњег вођу Покрета отпора и председника Француске.
Михаиловић је служио од јуна 1935. до априла 1936. као војни аташе у Бугарској, од маја 1936. до марта 1937. године у Чехословачкој.
Од априла 1938. године бива у трупи. Прва служба била је у Штабу Дравске дивизијске области, потом је постављен за команданта пука у Цељу.
Други светски рат почео је 1. септембра 1939. године нападом Немачке на Пољску.
После једног критиковања прилика у војсци ухапшен је 1. новембра 1939. године и кажњен затвором у трајању од месец дана. Решење је потписао тадашњи министар војни генерал Милан Недић!
Крајем децембра 1939. постављен је за предавача на Војној академији. После месец дана прекомандован је за начелника Општег одељења Врховне команде.
Због појављивања у униформи на пријему у британском Војном изасланству у Београду октобра 1940. кажњен је са месец дана притвора. И тај пут решење је имало потпис генерала Милана Недића!
Михаиловић је октобра 1940. прекомандован за помоћника Штаба Приморске армијске области.
Од 1. априла 1941. године ратним распоредом постављен је за начелника Оперативног одељења Треће армије. Тада је већ увелико имао чин пуковника.
Прве ратне борбе имао је са усташама код Вировитице и Ђакова. Усташку побуну гушио је у Дервенти а прве борбе са Немцима водио у околини Босанског Брода.
Капитулација Југословенске краљевске војске, која је потписана 17. априла 1941, затекла је пуковника Михаиловића у Источној Босни. Одбио је да прихвати војну капитулацију и кренуо ка Србији како би тамо наставио отпор.
Од 13. маја 1941. боравио је на Равној Гори. Поред себе је имао двадесетак блиских официра, подофицира и војника. Била је то прва организована група која је временом око себе и у своје организације окупила многе истомишљенике. Тако је на овој планини зачет војни и, донекле, политички покрет касније назван Равногорски покрет.
Михаиловић је краљевим указом 7. новембра унапређен у чин бригадног генерала.
Генерал Душан Симовић је 15. новембра 1941. у име југословенске и британске влада озваничио Михаиловића као команданта „свих југословенских оружаних снага у земљи“. Од тада покрет добија име „Југословенска војска у отаџбини“.
Некако, у тим данима партизани су напали четнике и тако је започео грађански рат који је имао несагледиве последице.
У новој југословенској краљевској влади, коју је предводио академик Слободан Јовановић, формираној 11. јануара 1942, Михаиловић је постављен за „министра војске, морнарице и ваздухопловства“.
Новим краљевим указом 19. јануара 1942. унапређен је у чин дивизијског генерала. Ново признање дошло је 27. марта исте године када је, заједно са америчким генералом Дагласом Мак Артуром и совјетским Семјоном Константиновичем Тимошенком, проглашен за војсковођу године.
Партизанско-четничка битка за Србију започела је почетком августа 1944. сукобима на Копаонику. Од тада почиње партизанско наступање а четничко одступање.
Крајем истог месеца краљ Петар II Карађорђевић ослободио је генерала Михаиловића дужности начелника Штаба Врховне команде. Други ударац краљев уследио је 12. септембра када је у говору одржаном преко Радио-Лондона позвао све припаднике Југословенске војске у отаџбини да се ставе под команду „маршала Тита“.
Генералова трагедија наставила се 22. септембра одласком из Србије у Босну.
Новембра 1944. године Американци су понудили Михаиловићу да оде из Југославије у избеглиштво, што је он одбио. Иако је добро знао шта га чека, остао је са народом до свога краја!
Агонија је трајала до 13. марта 1946. године, до хапшења.
(Други део: Сукоб два устаничка покрета )
(Трећи део: Суђење )
