Пише: ДРАГАН СТОЈИЋ:

Нестанак „авнојевске“ Југославије и формирање „скраћене“ јужнословенске  заједнице  – СР Југославије –  у априлу 1992, никако нису променили ситуацију и односе, јер су име земље, инсистирање њене власти на континуитету с претходном, учиниле да нас део света, па и Иран посматра на дотадашњи начин – као непријатеље, или је из перспективе државе ајатолаха  исправније рећи као пријатеље свог  непријатеља.

Стара српска бољка да се о неком догађају говори само са аспекта последица, али не и узрока, добила је ново поглавље агресијом САД, Израела и њихових арапских савезника – Уједињених Арапских Емирата, Кувајта, Бахреина, Катара и Саудијске Арабије, које Трампов режим користи као логистичке базе за ударе на Иран.

Тако се у српски медијски простор поново пласирају информације о учешћу Ирана на муслиманској страни током грађанског рата у Босни и Херцеговини, наводе тешки злочини над Србима, несумњиво почињени од стране муџахединских формација насталих сарадњом иранских тајних служби и Изетбеговићевог режима, припремљених у војном кампу „Погорелица“ на Игману.

Оно што се не узима у обзир су разлози због којих је држава наследник Персије толико отворено и сурово стала на страну Муслимана/Бошњака од 1992. до 1995. године, а тичу се непријатељског односа које је СФР Југославија имала током ирачко – иранског рата, када је (ин)директно, заједно са Западом,  помагала агресију земље на чијем челу је био Садам Хусеин, уперену против, у то време младе, Хомеинијеве  исламске републике.

Нестанак „авнојевске“ Југославије и формирање „скраћене“ јужнословенске  заједнице  – СР Југославије –  у априлу 1992, никако нису променили ситуацију и односе, јер су име земље, инсистирање њене власти на континуитету с претходном, учиниле да нас део света, па и Иран посматра на дотадашњи начин – као непријатеље, или је из перспективе државе ајатолаха  исправније рећи као пријатеље свог  непријатеља.

У крвавом рату започетом 1980, а окончаном осам година касније практично нерешеним резултатом, не рачунајући нагомилане дугове према нашој тадашњој земљи, односно њеним фирмама, војно – техничка и економска сарадња званичног Багдада и СФРЈ одржавана је на високом нивоу, у нечему јавно, а у другом тајно, што је препознала и западним центрима моћи блиска Међународна кризна група, у чијем извештају из децембра 2002. године пише да су ирачки представници заједно са југословенским колегама у Војнотехничком институту у Потоцима код Мостара радили на истраживањима везаним за бојне отрове, а ова научна установа је током 1980-их производила хемијско оружје  попут „сарина“, „табуна“ и „сомана“.

Комунистичка власт није успела да сачува државу, али је зато зарађивала од учешћа у шверцу оружја намењеном Ираку,  „излазећи у сусрет“ једној шведско фирми, продавцу артиљеријских и противваздушних средстава, представљајући се као крајњи купац ових артикала, које је потом реекспортовала Садамовој домовини. Овај бизнис је 1988. године постао познат јавности током афере чији су актери били Словенци, лишени слободе због одавања војне тајне, између осталих и ове.

Подаци говоре да је вредност оружја и пратеће опреме продате Ираку, а употребљаване и  против Ирана,  током претпоследње деценије прошлог века на нивоу од 2 милиона америчких долара, што одговара садашњој вредности од око 6,3 милиона зелених новчаница.

Успут, око 16.000 југословенских радника је за војне потребе Ирака саградило велики број објеката (бункери, фабрике оружја и друго), не рачунајући цивилну сарадњу у области пољопривреде и других делатности.

Хрватски историчар др Твртко Јаковина, стручњак за историју Покрета несврстаних, чији су чланови током међусобног рата, као и данас, били Ирак и Иран, а до свог нестанка и СФРЈ, позицију Југославије током ирачко – иранског рата је објаснио на следећи начин:

„Од избијања сукоба између Ирака и Ирана, југословенски Секретаријат за спољне послове постао је необично тих. Сасвим је јасно да је Ирак био агресор, али због притиска војних кругова Багдад није осуђен, јер је Садам Хусеин, једини господар Ирака од 1979. године, био одличан купац опреме и свих врста материјала из Југославије…“

Његове ставове потврдио је и сам ирачки лидер,  до напада на Кувајт 1990. године велики миљеник Запада. У интервјуу датом београдском дневном листу „Борба“ средином јуна 1987. хвалио је сарадњу две земље, наглашавајући да „Југословени и Ирачани раде као једна екипа – са два радна тела“, уз поруку „ да наша стална парола буде ‘напред југословенско – ирачки односи’…“

Знајући ово, не треба се чудити што се Иран непријатељски и осветнички понео према Југославији и Србима кад је оно што смо гледали на телевизији и нас снашло. Земља са највише шиитских муслимана  се, треба признати, на неки начин „покајала“ не признајући независност „Републике Косово“, међутим, гласајући за резолуцију о измишљеном геноциду у Сребреници у Генералној скуштини УН 2022. године је опет показала да прошлост игра велику улогу у међународним политичким односима.

То је суровост политике. И живота.

Коришћени извори:

• Дневни лист „Борба“, Београд, 16. јун 1987.
• Магазин „Печат“, Београд, број 876, 13. март 2026.
• https://web.archive.org/web/20130807063557/http://www.mongabay.com/history/yugoslavia/yugoslavia-arms_sales.html
• https://www.crisisgroup.org/sites/default/files/136-arming-saddam-the-yugoslav-connection-serbian.pdf
• https://www.yuhistorija.com/int_relations_txt01.html