Зашто Немци али и бројни Срби у Немачкој све чешће за савете о разним болестима и о њиховом лечењу „питају“  Гугл?

Пише: П. Ракочевић, Штутгарт

Заиста- за некога ко је, народски речено „здрав као дрен“ чудно питање! То, да ли Гугл наводно „лечи“?  И Немце али и подоста Срба који живе у тој држави.  Али- стварно је тако. Пацијенти,  незадовољни услугом лекара, све чешће „гуглају“ тражећи и неко друго мишљење о својим здравственим тегобама и отклањању истих.  Из досадашњих публикација се не види да ли и лекари понекад „загуглају“ да се и сами информишу нпр. о новим  лековима, контраиндикацијама па и новим методама лечења, јер је на Гуглу -за разлику од стручних чланака, све описано веома кратко, јасно и разумно чак и тзв. обичном човеку. Да ли је све на Гуглу и исправно и доказиво -е то је други проблем који се тиче не нас корисника лекарских услуга и медикамената, него  медицинско-фармацеутске науке.

Захваљујућој доста сулудој организацији али и деценијама стеченом монополу на одређивања колико лекара- специјалиста могу да имају своје ординације у сваком поједином месту, како би се наводно спречило да  скоро сви специјалисти своје ординације отворе у већим градовима а мањи градови -па и већа села остану без њих, стварно  постоји тај пропис којим руководи посебно тзв. Регулационо тело. То значи да ако у једном мањем граду већ битише троје интерниста, четврти не може да отвори своју ординацију. Индиректно је тако и код лекара тзв. опште праксе, али се не контролише толико строго као код специјалиста. Ипак многи критичари здравственог система Немачке сматрају да је та забрана отварања више специјалистичких ординација у једном граду или само делу неког већег града од прописаног по броју становника,  управо ту како би специјалисти имали и превише пацијената за стално обезбеђену високу зараду.  Читаоцима који не живе у Немачкој појаснимо и то, да су све ординације у приватном власништву лекара. Болнице су  у градском или комуналном власништву,  неке и у власништву хуманитарних организација -нпр. Црвеног крста или верских заједница а неке, углавном мање болнице, су  приватно власништво. Значи први корак у анамнези од чега неко болује или на шта се жали пацијент  чине  лекари у  приватним ординацијама опште праксе.

Баш због  броја „дозвољених“ специјалиста у некоме граду је  последњих година, пошто, како изгледа, све више пацијената у Немачкој  све чешће оболевају, се чекање на термин  отегло, како народ говори,скоро  до вечности! Да би тзв. „обичан пацијент“ осигуран  код продржавних болесничких осигурања уопште могао да доспе до неког специјалисте, или чак до болнице, мора прво на консултацију у ординацију  „свог“ лекара опште праксе који процењује да ли је пацијенту потребан специјалистички преглед  па му евентуално, ако лекар опште праксе не може некако таблетама и сл.  да „залечи“  пацијента,   издаје упут за специјалисту. А онда- настаје чекање за термин доласка лекару! Које траје, траје, траје…

За добијање термина  код интернисте се у просеку чека у Немачкој  63 дана. Очни лекар стоји на располагање пацијенту за око 2 до 5 седмице, на термин код ортопеда се чека слично -до 5 недеља, код лекара за ухо, грло, нос се чека на термин у просеку 3 до 6 седмица, а ако вас „засврби“ кожа, па тзв. „кућни“ или лекар опште праксе не може или не зна да вам помогне, стрпљење је веома важно- јер се на термнин код дерматолога чека од 2 до 6 месеци!  Сада се ређају следећи „рекордери“  за добијање термина: неуролог 3 до 9 месеци, на реуматолога се чека од 6 до 12 месеци, чекајући на термин код специјалисте за специфичне врсте сталних болова -бол ће вас можда проћи и сам од себе- јер је чекање на термин 6 до 12 месеци итд. Посебан „рекорд“ чини чекање на термин код психијатра, специјализованог за  децу или за младе -на термин се чека  и до 18 месеци! Па сада -ко воли (или мора) нека изволи!

Наравно да се многи питају зашто је то тако јер у Немачкој постоји око 98.000 ординација ван болница -од тога је око 55 до 66.000 ординација лекара опште праксе или од 32.000 до -43.000 ординација са лекарима- специјалистима што значи да од око 83 милиона становника Немачке, заједно са новопридошлим  са мигрантима,  по специјалистичкој ординацији долази само змеђу 1.930 и око 2.500 пацијената- не баш тако велики број пацијената да би дуго чекање на термине било оправдано. Вероватно је тако јер господа лекари и госпође лекарке не желе да раде превише?

(Да ли је генерација старијих лекара била вреднија од данашње?  Бесплатна фотографија. Аутор  Тимо Мирошенко)

Старије генерације пацијената се сећају времена када су ординције радиле и суботом што данас  није случај. Често се не ради ни средом и петком  пуно радно време него углавном само до 13 часов. После подне је слободно.  Судећи по броју специјалистичких ординација та толико дуга чекања на добијање термина, кажу познаваоци ситуације у здравству,  нису ничим оправдана. Лекари у свим врстама ординација су многе „послове“ са пацијентима одавно пребацили на помоћно особље -не само што се администрације тиче, него нпр. код узимања узорака крви, урина, превијања па и до анамнезе која се данас углавном не своди  на опширан разговор лекара са пацијентом -него  најчешће само  на испуњавање готових упитника од стране пацијента  нпр. о старости пацијента,о  прележаним болестима, тражи се и опис тешкоћа због којих пацијент долази, потребан је и навод које медикаменте пацијент већ узима итд. итд

Наравно да многи, поготово старији пацијенти, нису кадри да на сва питања тачно одговоре. Али -ни то није важно, кажу критичари ове врсте анамнезе,  јер, по вођеним анкетама, и до скоро 80 % ординирајућих лекара те попуњене упитнике и не чита. У најбоњем случају упитнкие бар површно, погледа помоћно особље. Иначе, по анкетама Светске здравствене организације пацијент у Немачкој у просеку код свог лекара општа праксе проведе само 6,7 минута! Наравно да се неки пацијенти задрже дуже, а неки само 3, или 4 минута! Шта за тако кратко време лекар може да сазна о бољкама пацијента и зашто долази код лекара -то, вероватно, ни  сам лекар нити зна нити, вероватно, жели да зна. Често, чули смо од наших саговорника, лекар једним оком гледа у пацијента а другим у екран свог рачунара -ваљда да нешто на брзака утипка о пацијенту. Да се нађе за други пут када се у новом тромесечју пацијент опет јави лекару.

 Код специјалисте се пацијенти у просеку задржавају 7,6 минута. Да би избегли предуга чекања  на термине код специјалиста, многи пацијенти -који у суштини нису никакав „хитан случај“ одлазе и без упута својих лекара право у Ургентне центре болница стварајући тамо непотребну гужву. Ти центри, без детаљног прегледа пристиглог, не смеју да одбију пацијента  па су и тамо, ако се не ради заиста о опасним повредама исл.  чекања доста дуга, некада и по више сати. Тај „обичај“ одласка право у  ургентне центре болница узео је  у Немачкој толико маха  -јер многи пацијенти не желе да нпр. на термин код дерматолога чекају и до 6 месеци, па законодавство већ размишља о увођења посебне таксе за све пацијенте који долазе право у ургентне центре болница без упута свог лекара. Да ли ће се та такса увести и колико ће износити, као и да ли ће таксе смањити непотребне навале на болнице, уместо дугих чекања термина за специјалистичке ординације -остаје да се види.

„Кривац“ за тако брзу „отпрему“ пацијената у ординацијама лекара  је систем плаћања  лекарских услуга од стране болесничког осигурања. По тромесечју, лекар опште праксе може да по пацијенту добије од 20 до 30 €, код деце и старијих особа и до 37 €,  без обзира да ли је пацијент лекара у тромесечју  посетио само једном у поменутом просечном трајању од 6,7 минута или још краће, или 3, 4 или још више пута. Зато лекари преко свог помоћног особља, које заказује термине,  настоје да пацијенту у оквиру тромесечја, понуде само ЈЕДАН ТЕРМИН- да би лекар стигао да у току радног дана  кроз своју ординацију обезбеди прави „спринт“ (трку!) што више пацијената. Јер само таквим радом лекарима су обезбеђене  високе годишње зараде које у просеку иду нето, после одбитка трошкова закупа просторија, плата особљу итд. -осим личних пореза који свако мора да плаћа- и до 320.000 € годишње. Специјалисти, наравно, зарађују годишње нето и више -радиолози нпр.  у просеку и до невероватних 1,5 милиона евра (!!!) Наравно да су модерни апарати у радиологији веома скупи, неки коштају и по више од милиона  евра, али се оволиком годишњом нето зарадом дају веома брзо амортизовати.  Тзв. „државна“ болесничка  осигурања  специјалистима плаћају по пацијенту – у просеку од 25 до 40 € -ортопеди добијају 30 до 50 €, радиолози  50 до 60 € итд. Све посебне „радње“ као преглед  ултразвук-апаратом се плаћа од 15-40 €, 12-то часовни на тело пацијента причвршћени  електрокардиограм 20 до 30 евра итд. итд.- ту је и контрола крвне слике и доста  других ставки које по пацијенту додатно  плаћају болесничка осигурања.

Пошто за тако кратко време боравка код „свог“ лекара пацијет  -чак ако је био те среће да је брзо добио термин код специјалсите,  о својој болести, лечењу, примени одређених терапија, медикамената итд. не може да сазна скоро ништа, за многе је додатни, ако не и главни лекар, постао -ГУГЛ!  Ко се добро сналази на интернету и на  Гуглу може да нађе безброј информација о својој болести, о лечењу, медикаментима итд. Тек на тај начин сазнаће више него што је то могао код свог „експрес-лекара“.  За многе лекаре, наравно и овде се у стручним круговима говори само о просеку,   да многи  располажу тачнијим знањем о само тридесетак лекова- које, углавном, и преписују. О новотаријама, о контраиндикацијама или о примени бољих и савременијих  медикамената многи, дословце, не знају много. Тек ако се пацијент усуди да  не би увредио „свог“ лекара, посебно специјалисту, рекавши шта је нашао на Гуглу, неки од лекара погледају и сами да ли постоји нека боља могућност  терапирања од постојећих метода.  Наравно и овде -свака част изузецима који не желе да кроз „трку“ пацијената кроз њихову ординацију, себи што пре купе кућу, викедицу у Шпанији или мању јахтицу… Али- таквих је у време опште трке за новцем, нажалост, и међу лекарима све мање а ових дугих, спринтера за новцем,је  све више.

Док се систем медиицинске заштите у Немачкој не промени и не пређе се на плаћање лекара по времену проведеним са пацијентом а не паушално по глави корисника лекарских услуга  а то је у скорије време скоро искључено, „доктор Гугл“  ће бити главни саветник  милиона пацијената који у бројним ординацијама нису могли да добију одговор ни о својој болест ни о најбољим  могућим  терапијама јер све то није могуће „упаковати“ у просечних 6,7 минута  разговора са лекаром или нешто са минут дужим просечним разговором са специјалистом.

Па  и да лекар зна подоста о нпр. новим, због дугогодишњих истраживања и развоја  још веома скупих медикамената, он не сме да их често преписује својим пацијентима, јер постоји обавеза лекара према болесничком осигурању, за колико евра годишње -зависно од старости пацијента,  лекар сме  по пацијенту да „потроши“ новца за преписане лекове! Ако се та сума прекорачи за 15 и више процената, онда постоји могућност да здравствено осигурање од лекара захтева враћање превише потрошеног новца! А то, наравно, нерадо чине скоро сви лекари па остају код преписивања лекова при својим, углавном најјефтинијим медикаментима- од којих су неки у употреби и педесетак година. Ти стари, али опробани лекови не морају да су  незадовољавајући, али у здравству се увек тежи ка новим препаратима, методама лечења па и примени уређаја  и нових лекова – а све то спречава поменути пропис који спутава лекаре да преписују оно најновије и по природи ствари најскупље, јер би онда разлику  –дозвољени буџет -стварно преписана вредност лекова  -морали,  да плате из свог џепа! Тај проблем не решава ни „др Гугл“ јер за набавку многих, поготово тих скупих  лекова новије генерације, су потребни лекарски рецепти а њих „др Гугл“ не издаје!