„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Документарни формат се од бизарности ријалити програма разликује најмање у томе што поштујући правила циљане употребе непосредног живота, структуру гради и развија користећи други план за једновремено претварање пресне грађе у уметнички резултат. Уз помоћ докуметаризма вежбали смо сарадњу живота и уметности, опажали и усвајали разлику која конституише појам, разумевали како и колико живот учествује у облицима његовог доживљавања и разноврсности начина његове интерпретације. Уметност се заснивала у животу преко разлике изгледа истог предмета и непоновљивих резултата. Читам да ћемо кафу пити у свемирским капсулама!? Кафанице које смо свакодневно запоседали да видимо ближње, комшије, да прозборимо коју и да “на брзака” испијемо кафу, неко и ракијицу, треба у што краћем времену адаптирати у филмске студије. Дакле, почиње последњи ријалити: директан пренос пронађеног снимљеног материјала који није умонтиран у холивудске блокбастере о катаклизмама и последњим данима живота на земљи. Све то, наравно, због нас, нашег здравља и безбедности, организовано нам од стране друштвено одговорног мртваца: постугинуле, посткапиталистичко, либерално, комунистичке државе! Једва чекам да видим ко ће од мојих познаника и пријатеља одлазити “на доснимавања”. Удварање женама забрањено је и пре короне, дакле, једна штета мање, договарање послова, једино ако се ради о продаји заштитне опреме, гледање фудбала логичики отпада јер фудбала више нема, да се седи у кафани “нако”, мало вероватно. Осим тога, све то може се урадити и на други начин. Живот у јавној сфери у великој мери може да се одвија и без непосредног живог, физичко, психолошког контакта учесника. Психолошки учинак не доводи у питање постојање него ефекте који у међуљудским односима од њега нису претежно зависни. Међутим, лични живот, приватност, интима, немогући су без тактилности, близине и блискости, заједнице физичког и психолошког. Неометаног. Живот без људи је насиље над појмом. Апсолутни губитак смисла. Верујем у живот без обзира колика и каква су моја стручна знања о њему (ето ме како се претварам у верника), толико да сам потпуно сигуран да нас обавезна “социјална дистанца” мора коначно приближити једне другима баш онолико колико су нас “слобода и људска права” отуђили. Можда је корона зато дошла?
