Aутори:Професор др Младен Давидовић Проф. Др Драгослав П. Милошевић,роф. Др Небојша Деспотовић
Као и свако и треће доба има своје сигнале. Могу нас изненадити поготово ако их „непознајемо“. Медјутим вредни су пажње.Шаље их лично наш организам.Треба само занти читати их. Ево шта кажу стручњаци.
Регулација апетита је веома сложен процес који ујкључује централне и периферне механизме.Ингестија хране регулисана је централним нервним структурама које контролишу периферни систем механизма ситости. Централни систем укључује паравентрикуларно и вентрикуларно једро хипоталамуса, као и структуре четврте мождане коморе, уз посредовање бројних неуротрансмитера у њиховој интереакцији, што све заједно чини нутритивни нервни пут (6).
Велики неуротрасмитерски систем, саставни део нервног пута за ингестију масти је ендогени опоидни систем. К рецептор (опијатни мождани рецептор) има главну улогу и исхрани, његов лиганд динорфин (базични опоид) одражава однос понашања према храни, док пептид галанин (трансмитер) има централну улогу у путу уноса масти (7).
Неуропептид Y (36 аминокиселине), има кључну улогу у стимулацији угленохидратног пута,као и норадреналин (модулишући ГАБА рецептор) (8,9).
Највећи број неуротрансмитера су инхибитори уноса хране. Кортикотропин-ослобадјајући фактор (ЦРП) је велики анорексигени фактор чија је улога у анорексији нервози и у пацијената са израженом депресијом несумљива (појачана функција осовине хипоталамус-хипофиза-надбубрег). Серотонин (5 хидрокситриптамин) и исатин су трансмитери који инхибишу централни пут исхране (10,11).
Периферни систем механизма ситости чине гастроинтестинални пептидни хормони који се ослобадјају као одговор на пасажу хране кроз црева. Холецистокинин се ослобадја проласком масти и протеина кроз црево, испољавајући свој ефекат путем холецистокинин А рецептора који су смештени у пилорусу. Овде настали сигнали путем аферентних вагусних влакана се преносе у нуцлеус трацтус солитариус и хипоталамус, што у ствари представља физиолошки завршетак варења оброка. Амyлин (пептид од 37 аминокиселинска остатка), секретује се у ћелијама Лангерхансових острваца, као одгвоор на ингестију глукозе, што има за последицу смањени унос хране (12,13). Глукагон, бомбесин, соматосттин играју улогу у производњи осећаја задовољства након оброка (11).
Механизам ситости и масно ткиво: Експериментална липектомија сугерише да је адипозна ткивна маса у целини регулисана од стране ЦНС-а, што подразумева постојање сигнала ситости пропорционално тоталној маси масног ткива (сатиетин, инсулин, адипозин – могући индикатори масних 129 залиха). Студије радјене у хуманој популацији искључују утицај инсулина на унос хране када је
гликемија константна. Недавно је клониран ген за гојазност из липоцота, а његов секреторни продукт назван је лептин. Лептин доводи до смањеног уноса хране комплексним механизмима који укључују инхибицију ослобадјања неуропептида Y у хипоталамусу. Високи нивои серумског лептин присутни су код гојазних људи, а резистенција на лептин би могла настати услед промене ефекта
лептина, ван лептин рецепторских места (14-17).
Секундардни разлози настанка анорексије: Секундарни настанак анорексије условљен је ослобадјањем цитокинина који супримују апетит, што се најчешће видја у оболелих од карцинома, АИДС-а и рематоидног артритиса (19).
