УБОЈСТВО СТЈЕПАНА ЂУРЕКОВИЋА ПОТРЕСА ХРВАТСКУ ВЕЋ 30 ГОДИНА. ТО УБИСТВО ЈЕ И ХРВАТСКИ ПРВИ ПРОБЛЕМ У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ. ЗАШТО ЈЕ, ЗАПРАВО, ВАЖНО ТО УДБАШКО УБИСТВО ЕМИГРАНТА ИЗ 1983.? МЕЂУ УБИЦАМА ПОМИЊЕ СЕ И ЂОРЂЕ БОЖОВИЋ ГИШКА. ТОЈ ТЕМИ „НЕДЕЉНИ ЈУТАРЊИ“ ЈЕ ПОСВЕТИО ПОСЕБНУ ЕКСКЛУЗИВУ КОЈУ ИЗВОРНО ПРЕНОСИМО.
Пише: ДРАГО ХЕДЛ
УДБИН КРВНИК ИЗ БЕОГРАДА :
Снагатор висок два метра и тежак 120 клограма био је страх и трепет београдских улица. Почетком рата је пак ушао у Српску гарду и кренуо у рат против Хрватске, али је већ 1991. убијен и то, највјероватније, од пријатељске ватре. Сахрањен је у Београду.
Двије године након атентата на Ђурековића , Гишка је ухићен у Мунхену, али је убрзо пуштен из приотвора јер није било доказа.
Ђорђе Боожовић Гишка, један од најпознатијих српских мафијаша, био је Удбин плаћеник и телохранитељ Вука Драшковића.
Ђорђа Божовића Гишку, осамдесетих година ликвидатора УДБ-е, деведесетих заповједника паравојне Српске гарде и првог тјелохранитеља србијанског политичара Вука Драшковића, сматра се вјеројатним убојицом хрватског политичког емигранта Стјепана Ђурековића.
Виши земаљски суд у Минхену, у пресуди Крунославу Пратесу, осуђеном за судјеловање у Ђурековићеву убојству, није утврдио имена двојице егзекутора који су једног од најпознатијих хрватскких емиграната на крајње окрутан начин ликвидирали 28., српња 1983.год., у једној гаражи у Вохлфахртсхаусебну, градићу крај Минхена.
Божовићу (рођеном 1955.) тада је било 28 година и словио је као један од најопаснијих криминалаца у Југославији. Некадашњи главни инспектор за борбу против терористичког дијела емиграције у југославенској Служби државне безбедности (СДБ), Божидар Спасић, описао је у документарном филму о београдској мафији “Видимо се у читуљи” како је УДБ-а “давала погодности” тадашњим опасним криминалцима. Осигуравала им је лажне путовнице и слала их у иноземство, да ондје – умјесто у Југославији – пљачкају банке, драгуљарнице и коцкарнице. Потом би се, пуни пара – описао је Спасић -ти опасни криминалци враћали у Југославију и ондје трошили новац, а кад би га понестало, поновно су одлазили преко границе. УДБ-а је тако радила “друштвено користан посао”: смањивала је криминал у земљи и захваљујући криминалцима који су радили у иноземству, повећавала девизни приљев.
Међу онима који су уживали такве погодности УДБ-е био је и Гишка, али и Жељко Ражњатовић Аркан, којега се такођер доводи у везу с ликвидацијом Ђурековића. Гишка и Аркан, уз помоћ УДБ-е, као награду за добру сурадњу добили су ноћни клуб Амадеус на београдском Ташмајдану, што довољно говори о чврстим везама тог криминалног двојца с југославенском тајном полицијом. Ипак, кад се ондје навелико почела распачавати дрога, тај је клуб затворен, али сурадња Гишке и Аркана с УДБ-ом се наставила.
Похвала из СДБ-а
Ликвидацију Стјепана Ђурековића у СДБ-у сматрали су једном од најуспјешнијих у својој повијести. То су поткријепили чињеницом да је Гишка, двије године након Ђурековићева убојства, био у рукама њемачке полиције која га је ухитила у Мунцхену, али му ништа није могла доказати, па је пуштен. У фељтону о дјеловању српске мафије у иноземству београдски публицист Марко Лопушина наводи како међу бившим припадницима СДБ-а кружи прича да у архивима те службе постоји и видеоснимка Ђурековићеве ликвидације.
Ако је то точно, тада би се поуздано могло знати тко су уистину били убојице једног од најпознатијих хрватских политичких емиграната. Цијела та акција, кодног назива “Дунав”, коју је особно одобрио Стане Доланц, тадашњи савезни секретар за унутрашње послове, СДБ је коштала 150.000 њемачких марака, а Ђурековићеве убојице (у њемачкој пресуди Пратесу спомињу се двојица, у изворима СДБ-а четворица, односно петорица ликвидатора) добили су по пет тисућа долара.
Гишка, који је тај надимак – јер је био дебељушкаст – добио у дјетињству, потјече из црногорског племена Кучи. Његов отац Гавро Мићковић, повезан с подземљем, након убојства једног Нијемца у Колну, промијенит ће презиме у Божовић. Гишкин отац убијен је 1964., када се Гишка с мајком и сестром из Инђије гдје је неко вријеме обитељ Божовић живјела, сели у Београд.
Одрастајући у радничком окружењу Вождовца спријатељио се с Браниславом Матићем, чији је надимак био Бели.Склоног уличној тучњави већ у предтинејџерској доби, Матић запажа Гишку и уписује у боксачки клуб Раднички.
Са 13 година побјегао у италију
Већ са 13 година Гишка је побјегао у Италију, да би – према причању његове мајке – показао како то може извести. Прије него што је навршио двадесету, корпулентан – био је висок два метра и тежак 120 килограма – постао је страх и трепет тог дијела Београда и убрзо, израстао у вођу мафије на Вождовцу, заједно с Белим те Борисом Петковим и Ранком Рубежићем. Рубежић је, према изјави Божидара Спасића, високо позиционираног припадника СДБ-а, поред Гишке и Аркана, а заједно са сликаром Драганом Малешевићем Тапијем и Драганом Јоксићем Јоксом, судјеловао у Ђурековићеву убојству. Нитко од њих данас више није жив.
Тадашња југославенска пријестолница, Београд, Гишки постаје претијесна па уз помоћ СДБ-а одлази у иноземство. Први пут је, због неке пљачке, ухићен у Бриселу, гдје је у истражном затвору провео пола године, али је пуштен због недостатка доказа. Двапут је побјегао из руку полиције, прво у Ници, у Француској, потом из затвора на Сицилији. Бит ће поновно ухићен 1997., сада у Швицарској, и стрпан у један од тамошњих најстроже чуваних затвора, али је и одатле успио побјећи. У еуропским затворима, заједно с краћим боравком у Централном затвору у Београду, провео је више од 11 година. Чувари у београдском Централном затвору причали су да је Гишка, док се ондје налазио, стално читао књиге и учио њемачки и талијански језик.
Гишка је убијен дан прије свог 36. рођендана, 15. коловоза 1991. у близини Госпића, као заповједник Српске гарде, паравојне страначке војске Српског покрета обнове (СПО), која је судјеловала у агресији на Хрватску. На челу СПО-а био је Вук Драшковић. Гишкина смрт никада до краја није разјашњена; према једној верзији убијен је у окршају с хрватским бранитељима, према другој страдао је од “пријатељске ватре” ЈНА. Како обдукација није урађена, није утврђено одакле је дошао метак, али се убрзо након Гишкине смрти проширила прича да је убијен из пушке САР, какве су у то вријеме користити припадници ЈНА, али и СДБ-а. Кад су у питању убојства мафијаша Гишкиног калибра, увијек се јављају и теоретичари завјере. Гишка је убијен, тврде они, на врло елегантан начин, на ратишту у Хрватској. Разлог: превише тога је знао.Теорију да је Гишка убијен српским метком, подржао је и Вук Драшковић, тврдећи како је његов бивши тјелохранитељ убијен с леђа.
Мафијашка елита на спроводу
Гишкин спровод на вождовачком гробљу окупио је елиту београдског подземља, припадника тајне полиције и вођа различитих паравојски које су у то вријеме ницале по Србији, припремајући се за ратне походе по Хрватској и касније у Босни и Херцеговини. Над Гишкиним гробом, гдје ће убрзо никнути ружни, огромни надгробни споменик с Гишкиним рељефом у војничкој униформи, говорио је и Вук Драшковић, предсједник СПО-а.
Иако је Ђорђе Божовић Гишка уско сурађивао с југославенским тајним службама, особито у прљавим пословима ликвидација, након повратка из затвора прикључио се националистичкој србијанској опозицији, видјевши свог политичког идола у Вуку Драшковићу. На Yоу Тубеу могу се наћи снимци с великог просвједа србијанске опозиције 9. ожујка 1991., гдје се Гишку види како, заједно с једним од најпознатијих припадника београдског подземља Александром Кнежевићем Кнелетом, осигурава Вука Драшковића, који ће касније (ожујак 2004. – свибањ 2007.) бити министар вањских послова у Влади Војислава Коштунице.
Избјегао пресуду
Као и сваки прави криминалац, и Гишка је ушао међу легенде београдског подземља па су многи криминалци, на почетку своје каријере, изјављивали како им је Божовић идеал каквом теже.
Добио је своје мјесто у литератури: књигу под насловом “Мој син Ђорђе Божовић Гишка” 1999. године објавио је Војислав Милић, а Александар Филиповић Алфи, опјевао је Гишку, “Србина над Србима”, како га је назвао, пјесмом у којој је и стих: “У Госпићу кад је пао, и камен се расплакао”.
Виши земаљски суд у Минхену, међу доказима које је прикупио, нема поуздану информацију да је управо Гишка био један од двојице (како они тврде) УДБ-иних ликвидатора који су убили Стјепана Ђурековића.
Зна се само да је у јутарњим сатима 28. српња 1983., на Ђурековића пуцано из два пиштоља, марке Чешка и Берета, те да је то оружје, преко једне хрватске шпедитерске твртке, у Миинхен допремљено из Ријеке и ондје предано убојицама. У Ђурековића је укупно испаљено пет метака, а онда су га убојице, да би били сигурни у његову смрт, докрајчиле ударцима сјекире у главу.
