OBRADA TEME : L2
https://atorwithme.blogspot.com
Предаја преосталих војних власти означила је гашење бивше немачке државе. Историчари су 8. мај 1945. одредили као датум када је нацистичка Немачка престала да постоји. Из угла права безусловна предаја је потврђена 5 јуна Берлинском декларацијом када су врховни команданти четири савезничке силе објавили, у тој декларацији , преузимање “врховне власти” : савезничке снаге су преузеле контролу над владом, али и свим осталим правним овластима државе у целини, као једини носиоци државне моћи. Државну власт од тада је вршило Савезнички контролно веће до његове де фацто суспензије 1948. године. Након тога, како су расли хладноратовски антагонизми, исте институције су у великој мери поништене споровима између западних савезника и Совјетског Савеза. Општим уговором из 1955. западни савезници признали су пуни суверенитет Западне Немачке. 3 октобра 1990 извршено је уједињене ове две Немачке.
Немачка нема устав у класичном смислу речи. У Бону 8. маја 1949. ( а ступио на снагу 23. маја након што су га 12. маја одобрили западни савезници) “Основни закон” ( немачки : Грундгесетз ). Био је то привремени закон који је требао да вреди до поновног уједињења Немачке. Међутим, када је дошло до поновног уједињења 1990. године, Основни закон је задржан као коначни устав уједињене Немачке.
Денацификација је термин скован за потребе обнове послератне Немачке. Основни циљ је био идентификација злочинаца и њихово кажњавање и спречавање поновне појаве нациста- нацизма.
Денацификација је пренета и на оне европске земље које су биле под снажном нацистичком или фашистичком странком. Ратни заробљеници који су држани у притвору у савезничким земљама такође су били подвргнути квалификацијама денацификације пре него што су враћени у своје земље. Денацификација је практикована и у многим земљама које су биле под немачком окупацијом, укључујући Белгију, Норвешку, Грчку ( у појединим изворима наводи се и Југославија ).
О денацификацији постоје бројни извори са прецизним подацима стога нема потребе да се исти преносе или препричавају. ( осим википедије на енгл. види нпр. извор ) Битније је извући оно најбитније, суштинске мањкавости и, још важније, установљење неких негативних пракси које су усвојене и након окончања а које умногоме сличе праксама нацистичке Немачке.
ПРОЦЕС ДЕНАЦИФИКАЦИЈЕ
- однос победника према побеђенима- унутрашња
Денацификација СЕ БРЗО ПОКАЗАЛА МАЊКАВОМ. Савезници се нису се противили плановима западнонемачког канцелара Конрада Аденауера да је оконча. Аденауерова намера била је да пребаци владину политику на репарације и компензације за жртве нацистичке владавине ( Wиедергутмацхунг ), наводећи да су главни кривци процесуирани. Године 1951. донешено је неколико закона, којима је правно окончана денацификација. Званичницима је било дозвољено да поново заузму послове у државној служби, са изузетком људи који су распоређени у групу И (главни преступници) и ИИ (преступници) током процеса ревизије денацификације.
Данас се већина критичара слаже да је од самог почетка превише ствари пошло наопако са овом компликованом серијом војних судова како би се повратило поверење у демократску власт и, у том случају, у принципе закона.
У пракси је денацификација наишла на бројне препреке. Прво, програм је захтевао огромну бирократију којом савезници нису били добро опремљени. Само у америчкој зони окупације, око 10 милиона Немаца предало је упитнике; преглед сваког од њих је трајао, а тешко је било пронаћи довољно квалификованог особља са познавањем немачког језика који би водили трибунале. Неки од Немаца за које је утврђено да могу да воде судове нису били вољни да изричу оштре казне својим сународницима, посебно оним оптуженима који су добили изјаве под заклетвом које потврђују њихово антинацистичко понашање. Ове изјаве под заклетвом, тзв. Персилсцхеин, или потврде о чистоћи , често су се могле добити од локалних свештеника и повремено су се куповале.
(Потврда о ослобађајућем сведочењу из 1948. из Wаттенсцхеида у Британској зони.За Немца је добијена потврда значила да има чисту политичку прошлост.)
Упркос ставу савезника да “све ратне злочинце изведу пред лице правде и брзо кажњавају… збришу нацистичку странку, Нацистички закони, организације и институције” денацификација се проводила на све блажи начин, многи нацисти задржали су позиције моћи. Као што су показала нека истраживања јавног мнења, велика већина Немаца у то време сматрала је да су главни оптужени нацисти криви и да се с њима поштено и праведно поступа. Али гласна мањина оптужила је нирнбершке судије за судску једностраност. Побеђеним су судили победници без Немаца, па чак ни неутралних представника у корони правде, а “ратни злочини” које су починили савезници остали су потпуно без пажње.
Већина нациста — агенти Гестапоа, помоћници СС-а и СА, чланови партије и владини званичници, као и немачки грађани који су прихватили партијску реторику — избледили су у релативној опскурности и успели су створити нове лажне идентитете и направити чисту паузу са својом прошлошћу.
Потпомогла им је тишина унутар породица и унутар политике која је трајала деценијама. Када је дошло до послератних суђења нацистима, углавном су игнорисани нижи функционери. Најважнији циљ је био да се осуде истакнути чланови режима. Између 1945. и 1958. године, само 6.093 бивших нациста осуђена су да су починили злочин — кап у мору када се сетимо да је 1945. године нацистичка партија имала осам милиона чланова. Упркос великом броју људи захваћених нацизмом пре и током Другог светског рата, већина нас данас може именовати само шачицу нациста, готово увек оне који су чинили део Хитлеровог ужег круга.”
Међу наставницима, адвокатима и државним службеницима проценат незахваћених је био далеко већи. Без њих се након рата не би могле изводити те делатности. Године 1952. 60% државних службеника у Баварској били су бивши нацисти.
У неко доба власти су прогласиле општу амнестију (за, рецимо, појединце чија је једина званична политичка припадност била Хитлерјугенд у њиховим тинејџерским годинама) због чега су млади симпатизери нациста остали некажњени.
Године 1965. Алберт Норден је објавио Браунбуцх (Броwн Боок… било је и претходних) у којем је идентификовано 1.800 бивших нациста на високим западноњемачким положајима: 15 министара и државних секретара (ово су млађи министри), 100 адмирала и генерала, 828 судија и других службеника у правосуђу, 245 службеника у Министарству вањских послова, 297 високих службеника за провођење закона. Између осталог некажњавање је, у великој мери утицало на обавештајну службу за вањске послове (БНД) коју је основао човек врло упитне компетенције – Реинхард Гехлен – и у којој су били бивши Гестапо, СС, ратни злочинци.
Адолф Хеусингер је био начелник Генералштаба Wехрмацхта који је на крају постао председавајући Војног комитета НАТО-а. Канцелар Аденауер, пристојан грађанин, имао је нацисте у свом кабинету – пре свега др. Ханса Глобкеа. Нешто касније, 1966. године, карту са чланом Нацистичке партије, Курт Георг Киесингер је постао канцелар.
У току првог круга процеса постојале су велике разлике између подељених зона Немачке. До 1948. године, када је денацификација повучена, осим око 30.000 старијих нациста, Американци су процесуирали скоро милион Немаца, од којих је преко 600.000 кажњено. У британској зони истражено је само око два милиона, од којих је 350.000 искључено са одговорних позиција.
Између 1946. и 1949. године три зоне су почеле да се спајају. Прво су се британска и америчка зона спојиле у полудржаву познату као Бизонија, а придружили су им се и Французи у Тризонији.
Крајем 1960-их година започели су студентски протести ’68, ( под фирмом фундаментална либерализација друштва ) где је прва послератна генерација почела својим родитељима постављати нека врло наглашена питања попут „Како сте то могли учинити?“. Тада су неке ствари биле покренути те неки и тај период убрајају у ун утрапњу денацификацију. Многи бивши нацисти су разоткривени и људи су јавно демонстрирали против, на пример, против бивших НС судија на важним државним функцијама. Ови протести су и сами укључивали доста екстремистичких идеја, изнедрили су неке терористичке организације али главне идеје нису нашле погодно тло те су утихнуле и идеје и организације.
ЕКОНОМИЈА И ПОЛИТИКА
-декомунизација-
Први економски планови у вези послератне Немачке откријвају не баш сјајну улогу Америке и неких савезника.
Када је завршио рат, Европа је лежала у рушевинама: градови су разбијени; економије су биле девастиране; народ се суочио са глађу. Уз све постојала је забринутост САД-а око ширења комунизма.
Пре имплементације Марсхалловог плана 1948. године, министар финанција Сједињених Држава Хенрy Моргентхау Јр. предложио је потпуно другачији план за решавање послератне Немачке. Овај предлог – назван Моргентхауов план – настојао је осакатити Немачку, посебно укидање немачке тешке индустрије како би се спречило да земља води рат у будућности. Иако је Моргентхауов план имао известан утицај ( добио је зелено светло од Рузвелта и Винстона Черчила у септембру 1944. на другој Конференцији у Квебеку) предлог на крају није усвојен. Схватајући да економски јака Немачка може да буде саставни део европског опоравка савезници су се одлучили за Марсхаллов план који је требао подстаћи економски опоравак западне Европе пружањем финансијске помоћи.За Сједињене Државе, Марсхаллов план је био пун погодан јер је обезбедио тржишта за америчку робу, створио поуздане трговинске партнере и осигурао тампон зону према Русији.
Мислило се да би усвајање Моргентхауовог плана погодовало ширењу комунизма због слабе економије. Не изненађује да је ‘споразум са Совјетским Савезом [у вези с Моргентхауовим планом] прилично лако постигнут. Моргентхауов план је планирао поделу Немачке на северну и јужну половину и међународну зону. Сиве зоне биле би припојене Француској, Пољској и Совјетском Савезу.
Далеко је интересантнија политичка позадина овог плана. Као најутицајнији Жидов у америчкој администрацији, Моргентхау је покушао извршити притисак на Роосевелта и Министарство рата. Постао је главни заговорник тешког мира за Немачку. Он је видео велику опасност у ономе што је сматрао а меким миром који је по њему игнорисао најважнији део послератних политика према Немачкој, наиме како спречити Немце да опет прете свету ратом. Дубоко забринут, али у исто време свестан јаза између Креатора политике одељена о Немачкој и председника, Моргентхау је изнео своје ставове, за које је веровао да су ближи председницима. Наложио је особљу Министарства финанција да напишу нацрт документа с појединостима о политици Министарства финанција у вези немачког питања.
Моргентауов план је предвиђао два догађаја. Први је да би 40% немачког становништва једноставно умрло јер аграрна економија не би могла да издржи тако густу популацију као у индустријализованој земљи. Други је да би се Немачка деценијама које долазе претворила у пропалу државу у срцу Европе. више о детаљима плана ( 31 стр)
Ови окрутни докази показују да би савезници намерно донели глад и болести великом броју цивила, док би милионе Немаца осудили на ропски рад у суседним земљама и свесно слали предане Русе да буду враћени кући на сигурно погубљење.
Рођење Моргентауовог плана је само по себи занимљиво. Претпоставка је да је аутор плана Хари Декстер Вајт. Вајт је био изузетан економиста и Моргентауов најближи помоćник за кога се касније тврдило да је био агент НКВД-а. Другим речима, НКВД и Јосиф Стаљин су били ко-аутори Моргентауовог плана.
Моргентауов план је одмах процурио у штампу преко — изненађење! — великог пријатеља Совјетског Савеза, новинара Дру Пирсона. Јозеф Гебелс, главни пропагандиста нацистичке Немачке, одмах је искористио прилику да каже да савезници намеравају да претворе Немачку у „огромну њиву кромпира“.
ПАЦОВСКИ КАНАЛИ
Нацисти – Ватикан- ЦИА
објављени документи ЦИА ..
Одлука од ослобођењу ( и пребацивању нациста)
Документ ЦИА
Број документа (ФОИА) /ЕСДН (ЦРЕСТ):
ЦИА-РДП90-00845Р000100170004-5
Ово издање ЦАИБ-а фокусира се на фашистичке везе, посебно на улогу САД у помоћи стотинама, можда хиљадама, истакнутих нациста да избјегну одмазду на крају Другог светског рата .
ЦИА (првобитно ОСС) и америчка војска, заједно с Ватиканом, биле су инструменти у ексфилтрацији ратних злочинаца не само у Латинску Америку, већ и у Сједињене Државе. Док Реганова администрација покушава да препише историју, вреди пажљиво испитати ратне и послератне махинације екстремне деснице.
Председник одлази у Битбург тврдећи да је време за опрост и заборав, док у стварности он само склапа груби политички договор са реакционарном западнонемачком владом о одобравању Ратова звезда дајући своје опрост СС-у.
Скривање ратних злочинаца
Као што показујемо на страницама овог издања, ратни злочинци попут Јосефа Менгелеа, Wалтера Рауффа и Клауса Барбиеа нису једноставно нестали на крају рата или се грациозно повукли. Већина њих провела је неколико година у директном запослењу у америчким обавештајним агенцијама и, када је то било потребно, основано у Латинској Америци или САД-у.
Планирали су и извели државни удар 1980. у Боливији, на пример, имали су висока места у Пиноцхетовој влади у Чилеу. И они су главне личности у међународној трговини оружјем и дрогом, као и промету за који САД покушавају да окриве социјалистичке земље.
Стотине нациста је постављено у научним институцијама у овој земљи. Иронично, сада се чини да су Ратови звезда само продужетак нацистичких ратних истраживања ракета. Већи део америчког свемирског програма дизајнирали су они. Када је Уред за специјалне истраге Министарства правде сазнао да је научник одговоран за путовање Аполо-1 И на Месец, Артхур ЛХ Рудолпх, био ратни злочинац који је до смрти експлоатисао робове у својој нацистичкој фабрици ракета, било му је допуштено да добровољно напусти САД, без кривичног гоњења и без јавне објаве све док није безбедно хакован у Западној Немачкој. Рудолпх је био само један од хиљада фашистичких научника, доктора, техничара, и, пре свега, обавештајних оперативаца.
МЕНГЕЛЕ
Тајна историја ол’Арнерица’с Фирст Централ Интеллигент Агенцy
(Беркелеy: Унив. оф Цалиф. Пресс , 1972), стр 363; ФХ Цоокридге, Гехлен:
Шпијун столећа (Неw Yорк: Рандом Хоусе, 1971), стр. 132-135
Одобрено за пуштање 2010/06/03: преко Аргентине, у Парагвају.’
То је година када се и сам Менгеле појавио у Аргентини, преселивши се у Парагвај две године касније. Године 1981. Буллетин оф Атомиц Сциентистс је открио да је Менгелеов еквивалент у Јапану, др. Схиро Исхии, као и његови асистенти, добили имунитет од Сједињених Држава у замену за ексклузивни приступ њиховим истраживањима у хемијском и бактериолошком рату. И то упркос чињеници да су Американци били међу више од 3.000 ратних заробљеника и цивила убијених током третмана као људски заморци. Совјетско суђење за ратне злочине 1949., засновано на овим експериментима, у то време су Сједињене Државе осудиле као обичну вежбу пропаганде.”
Тај бег и имунитет Менгелеа су организовале Сједињене Државе, попут Сцхреиберових и многих других, изгледаће вероватније када проучимо невероватне послератне каријере Барбие, Сцхwенд и Рауффа. Али пре него то учинимо, морамо се осврнути на начине на које се Менгелеова послератна каријера преклапала са каријером ових других СС убица, за које сада знамо да су имали користи од америчке заштите.
Упркос чланцима и ТВ емисијама о Менгелеу, “анђелу смрти” у Аусцхwитзу, мање се поуздано зна о његовим послератним активностима од било ког сличног ратног злочинца.” Осим његовог продуженог боравка у Парагвају, где је добио држављанство 1957. и којем му је одузето 1979., мало је документовано.
…..
Према Стевенсону, Менгеле је радио у ограниченој војној зони Парагваја с ратним хрватским диктатором Антом Павелићем, чије су хрватске католичке везе несумњиво (као што ћемо видети) одиграле средишњу улогу у бегу Рауффа…
Још један “доктор” из логора У марту 1952., након што је колумниста Дреw Пеарсон открио Сцхреиберово присуство у САД-у, његов континуирани рад за америчку војску бранио је генерал Ратног зракопловства Роберт Еатон: „Доктора Сцхреибера је унајмило ратно зракопловство због његовог великог искуства у области епидемиологије и војне превентивне медицине, заједно са својим посебним познавањем јавног здравља и санитарних проблема у одређеним географским подручјима. Војни иследници су у јулу 1945. истражили да је спроводио експерименте на својим жртвама са вакцином против куге, по налогу озлоглашеног масовног убице, Хајнриха Химлера. Невероватно, Бломе је ослобођен оптужби пред Нирнбершким трибуналом, иако су тужиоци прикупили много доказа о његовим активностима. Само два месеца након ослобађајуће пресуде, контактирала су га четворица запосленика војног хемијског корпуса у Цамп Детрицк-у ради разговора о биолошком рату. Бломе је сарађивао и такође је добровољно дао имена других немачких стручњака за биолошко ратовање. У августу 1951. потписао је уговор о “Пројекту 63” као логорски доктор у европском командном обавештајном центру окупационих снага америчке војске у Оберусалу. Накнадни уговорни документ Министарства одбране показује следеће’ унос под насловом Квалификације: “Професор медицине [сиц] са нагласком на истраживање туберкулозе и рака и биолошког ратовања.” Један од мање познатих нацистичких доктора, Хубертус Стругхолд, члан Луфтwаффеа, наводно је био упознат са смртоносним експериментима у комори ниског притиска на затвореницима концентрационих логора. Иако није познато да ли је у САД дошао као део Спајалице или 63, радио је за америчко ратно ваздухопловство дуги низ година и још увек живи. Данас се у ваздухопловној бази Брукс у близини Сан Антонија у Тексасу налази Хубертус Стругхолд Аеромедицал Либрарy, названа по човеку кога радо називају “оцем ваздухопловне медицине”?
читати даље из изворног документа..
Извор: https://atorwithme.blogspot.com/
Трагом једне приче
ТИМЕ
Након Другог свјетског рата, већина ‘обичних нациста’ вратила се у мрачне животе. Свет мора сазнати њихове приче пре него што буде прекасно.
Године 2011. један тапетар у Амстердаму пронашао је сноп докумената прекривених свастиком унутар јастука фотеље коју је поправљао. Документи су припадали Роберту Гриесингеру, адвокату из Штутгарта који је био члан СС-а који је радио за Рајх у Прагу који су окупирали нацисти. Јана, чешка власница фотеље, купила је столицу док је била студентица у Прагу 1960-их. Као професионалног историчара Другог светског рата, кога је случајно познавала Јанина ћерка, замољен сам да истражим мистерију скривених папира. Одмах сам кренуо да откријем нешто више о овом есесовском службенику, који се није помињао ни у једној књизи о окупираном Прагу нити било где на интернету. Резултати су постали моја нова књига СС официрска фотеља.
Моја потрага за Гриесингером трајала је пет година. Водило би ме у немачке покрајинске градове у којима је студирао и радио и у архиве и библиотеке широм Европе и Америке. Рано сам открио да Гриесингер није толико Немац као што сам мислио и да је његов отац, рођен у Неw Орлеансу, дошао из породице која је поседовала поробљене људе у Луизијани. Гриесингер је одрастао у конзервативној војној породици, која је – што је било типично за то време и место – окривљавала Јевреје за почетак Великог рата. Није било неизбежно да ће се Гриесингер окренути нацизму, али је запањујуће колико се брзо на њега прилагодио. Као млади правни службеник који је желео да успостави каријеру у невиђеном политичком пејзажу, Гриесингер почетком 1933. није чак ни био члан нацистичке партије, али се у року од годину дана придружио низу нацистичких организација, укључујући СС,
Касније сам успио да уђем у траг његовим кћерима, па чак и прочитам дневник његове мајке. Његова прича понудила је језив подсетник на то како су обични људи, а не чудовишта, створили нацистички режим и његове гнусне злочине. Враћање текстуре и деловања једном таквом починитељу омогућава Гриесингеру да замени хиљаде анонимних обичних нациста чија је широко распрострањена кривица изазвала пустош у небројеним животима и чије биографије, до сада, никада нису угледале светло дана.
Толико других прича попут његове никада није стављено на папир и, с обзиром на рапидно опадајући број људи који се још увек могу сетити личних елемената ових појединаца, човек се пита хоће ли икада бити написане.
Даниел Лее је аутор књиге Тхе СС Оффицер’с Армцхаир: Унцоверинг тхе Хидден Лифе оф а Наци
Извор:https://atorwithme.blogspot.com/
