Даниел Големан:Саосећајност

Даниел Големан:Саосећајност


OBRADA TEME : LI 2:https://atorwithme.blogspot.com

Проблем је што се данас саосећање третира само као сажаљење што и јесте, и сматра се више као позиционирање себе у односу на особу коју сажаљевамо, као срећни смо што то нисмо ми. Емпатија се и јавља због проблема опстанка у животу, значи сам крхки живот или смртност истог производи саосећање јер сви смо смртни, значи иста нас мука тишти, разумете.

Али данас нико не жели да га други сажаљевају, јер то значи да је он сам немоћан, а други неувиђају да су и они исто тако немоћни уколико се саосећање заврши на пуком сажаљењу, које опет више постоји да се тренутно олакша не само особи којој је уопштено сажаљење већ и особи која је упутила сажаљење и на тај начин се некако дистанцирала од тог тешког животног проблема у који је упао сажаљевани.

То је проблем, што смо ми изокренули ту емотивну моћ саосећања која нам је дата, по мени вероватно интелигенцијом, јер да би саосећали ми морамо да имамо добар увид у проблеме које други доживљавају и да добро разлучујемо те узрочно последичне везе што омогуцћава интелигенција. Значи изокренули и уместо да саосећање има повезујућу улогу, друштвену кохезивну због чега и постоји, оно постаје раздвајајуће, дели, издаваја појединца или друштвене групе у односу на целину.

 По мени то се дешава највише због човековог отуђења од природе као целине живог света, самим тим и од сопстевне природе човека као дела тог живог света. А то се десило програмирањем живота, што је било неминовно. У почетку историје због тешког живота самим тим себичним чувањем животних добара само за себе или своју породицу, групу хорду, јавља се та раздвојена емпатија, односно као емпатија за припаднике свог племена и као емпатија за уопште живо биће или људско биће која је урођена.

 Ова издвојена врста емпатије је уствари та важећа, јер уколико је племе добро биће добро и нама. Али она само произилази из оне опште емпатије, иако вероватно општа емпатија никада није самостало постојала. Сад ту има један други проблем како ми схватамо уопште емпатију.То није само емоционално доживљавање туђих проблема, већ и успеха, чиме добијамо једну емоционалну надградњу, односно емоционално сазревање и чак развија нашу интелигенцију, јер тај проблем доживљавамо као свој и трудимо се да га решимо, да не говорим о томе да смо у бољој ситуацији од онога коме се проблем догађа јер нисмо у директној опасности.

 Међутим, ми нисмо у могућности као појединци да решимо све проблме свих људи, и самим тим ми се ограђујемо од туђих проблеме као да нас уопште не дотичу, без обизара да једном и сами можемо да упаднемо и исти или сличан, или ту нашу емпатију према другом доживљавамо као жаљење. Значи нама јесте жао тог другог живог бића, јер жаљење је саставни део емпатије, али тиме што смо емпатију свели само на жаљење, ми тај проблем уопштавамо, јер свесно знамо да ми сами не можемо свима да решимо проблеме и на неки начин нам је драго што ми немамо тај проблем, и ту се жаљење претвара у ликовање над туђом тешком судбином. Тако ми почињемо да се ограђујемо и од самог саосећања, емпатије, што нам умањује моћ сагледавања друштвених проблема, чиме се друштво урушава, извештаћује и постаје само скуп неживих процеса.

Тако изгледа као да смо упали у зачаран круг. Тај зачаран круг се тек данас у глобалном друштву уочава као битан проблем читавог друства, јер раније се чинило да је планета земља огромна и да треба да се бринемо првенствено о својој кожи да се неби изгубили у том пространству. Данас видимо, или све више увиђамо да то није тако и да смо сви много више повезани него што мислимо. Проблем је и то што се данас пласирају одређене измишљене вештачке вредности које су настале као производ фрустрације појединца, па тако имамо фразу: не дозволи никада да те други жале. Подразумева се да нико не жели да упадне у тешку ситуацију из које проистиче туђе сажаљење, али управо то што се жаљење претворило у своју супротност или чак само издвојило из саосећања и више не повезује људе него раздваја створило је овакав став.
Емпатија је интелигенција, зашто своју интелигенцију користимо сами против себе.                                               

(Даниел Големан)

ЕМПАТСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА  

РСА анимирано предавање (Роyал Социетy фор тхе Енцоурагемент оф Артс, Мануфацтурес анд Цоммерце) – аутор Јеремy Рифкин истражује еволуцију емпатије и утицај на обликовање развоја човечанства и друштва.

У последњих 10 година дошло је до неких занимљивих открића на подручју еволуционарне биологије,неурокогнитивне науке, истраживања дечијег развоја и многих других поља која су почела да оспоравају дуготрајна уверења о људској природи и смислу људског постојања. Али постоји још један референтни оквир који израња у науци и врло је занимљив јер стварно оспорава те претпоставке и са њима оспорава институције које смо створили на основу тих претпоставки. Наше образовне институције, пословне праксе, наше владајуће институције, итд. Одвешћчу вас у ране 90-те године у мали лабораториј у Парми у Италији. Тамо су научници имали МРИ за снимање мозга макако мајмуна док је овај покушавао да отвори орах. Хтели су да виде којиће се неурони упалити. Мајмун покушава да отвори орах и неурони засветле и сретном случајношћу, а тако се понекада наука одвија, један је човек ушетао у лабораториј . Не знам је ли то било грешком.
наставак ….гледај и читај:

Ознаке: empatijapsihologijasaosećajnostsociologija

1 коментар:

Анониман је рекао…

“Никада не можете да помогнете људима док не постану толико очајни да морају да прихвате милосрђе. Или док толико не осиромаше да им понос буде потпуно смрвљен.”
Еди.

Podelite sa drugima:

Povezani članci