ПИШЕ: ПРОФ БИЉНА КОВАЧЕВИЋ
Прозори учионице нагло су се отворили, замало да не повреде ученика у другом реду, изгледа да се невреме спремало, кишне капи стидљиво су оросиле бетон, а ја сам паркирала кола мимо прописа, пажљиво трчала ка књижари да се не оклизнем и брзо купила љубичасту књигу, нови роман француског писца који сам с нестрпљењем ишчекивала, док су дуго, данима, најављивали долазак кинеског председника у Србију.
Сем чињенице да је кинески председник посетио још и Француску ових дана, ништа нарочито не повезује градски колапс због државничких свечаности и застоје на улицама са осмим романом нашег луцидног савременика ‒ ако се роман чита на брзину. Међутим, ако се читању ‒ као и свему другом што је у животу важно ‒ приђе озбиљно, и ако се роман понесе са собом за сваки случај, па полицајац по директиви преусмери ток на разломљени и пренапрегнути мост, онда подвучени редови љубичасте књиге ‒ а подвлачи се увек оно што јечи попут црквеног звона ‒ постају лек за смирење. И заиста: у суморној какофонији гломазнога града што се претвара у наизглед безидејно стовариште, а у чијим се куцима[1] покаткад може срести и Човек, долазак једног председника није неки нарочит посао, свеједно се мостом не може проћи и кад се аутобус запали, враћају се људи бесни својим кућама, па тако и данас ‒ све је мање-више било исто, можда за октаву више, али не ни превише гласно. Коначно: људи се морају нечим забавити, о чему би се у маленим колективима приповедало да нема свакодневних инцидената који боје пажњу и померају је са себе на друго-ја.
Ипак, ако смо дуго загледани у невеселе призоре у којима се негде иде, а суштински се нигде не стиже, тад се из замршене колоне на раскопаном мосту може изаћи на два начина: или с бесом или с миром. С бесом је лако, такво се понашање учи од свих наметљивих, а заправо бледих људи, док је с миром или у миру ‒ теже, јер је смирење реткост и све га мање има.
Први пут данас ‒ а можда је тако због љубичасте књиге ‒ у дугој колони на мосту, и свеопштем нереду којем се није назирао крај, стајала сам мирна, чак осмехнута, осећала да оно што пред собом видим није једино што се може видети, и то нема везе ни са државницима косих очију, нити са људима косе памети.
Скоро сат времена, док сам стајала у дугачкој колони из које није било излаза, помишљала сам: да ли је ово све што може бити од нас, од развијене људске расе која у двадесет и првом веку, гордоме веку, постаје зомбирана и обневидела, смотуљак што изгори зачас? Јесмо ли се толико испели нависоко да нисмо више имали куд, па кљокнули у малени џепић безименог џина, постали патуљци, самоуврени а млаки, без смисла и циља и ‒ је ли то све, да стојимо на мосту, завезани, бесни и без гласа? Јер ако је то свршетак наше хумане цивилизације, кородирајући хаос у којем се никакав поредак не назире, има ли икаквог смисла силазити с моста?
