ПИШЕ: МИЛОРАД АНТОНИЋ
Зашто је Слободану Радуловићу одбеглом директору „Ц маркета“ свесном чињенице да му се ближи крај, тако кажу његови најближи, сада важно да Богу на исповест оде чист? Раније пуних седма година то није било важно! Као да је мисло да никад неће доћи тај дан. Или је то можда његово здравствено стање злоупотребљено ?! Шта год да је у питању,најблаже речено ,није примерено.
У Србији владају неки чудни морални принципи и правни кодекси. Одједном је накнадна памет постала важнија од чињеница, моралних начела, правде и права. Ето пре неки дан појави се вест да се, одбегли директор „Ц маркета“ господин Слободан Радуловић „тешко болестан, враћа да сведочи против Мишковића“. Знате већ, господин Радуловић је седам година у бекству и тако избегава сусрет са правдом. Сада је,пошто је „тешко болестан“ одлучио да тужилаштву достави тајне уговоре о пљачкашким приватизацијама који озбиљно терете Мишковића и Милана Бека. Одлука је,нема шта за сваку похвалу. Али, овде здрав разум намеће питање: Зашто је Радуловићу свесном чињенице да му се близи крај, тако кажу његови најближи, сада важно да Богу на исповест оде чист, а није му то раније било важно? Као да је веровао да никад неће доћи тај дан. Или је то можда његово здравствено стање злоупотребљено?! Ако је разлог ово прво, онда нешто није у раду са моралним кодексом дотичног, а ако је разлог ово друго онда ће онај ко га приморава на то имати исте потребе за чистом душом. У случају Радуловић, јасно је да није иста чистоћа образа и душе да се “исповедање” десило пре неклолико година без ичијег притиска, без интереса и сада. И пре седам година и сада господин Радуловић је знао то што и сада зна, имао је исте уговоре које и сада има, па се логично поставља питање шта га је то спречавало да раније каже истину, да преда и тада и сада исте уговоре. Да није можда било пресудно и тешко тада опрати душу пред Богом знајући колика је и каква његова улога у томе. Има логике у томе јер тешко је замсилити да је код спорних приватизација и превара дотични био само неми посматрач а за време скривања чувар уговора у критичном периоду. Па није ваљда човек који се успешно скирва од свих потерница укључујући и Интерполову мислио да ће скривање вечо трајати. А шта би било да је Богу на исповест отисао далеко пре него што му је пало на памет да пред Бога треба ићи чист. Отишао би прљав. Душа би му била оптерећена, а и причало би се да није чист-Бог да му душу прости, рекао би наш народ. Пошто није било ништа од тога значи све то време Радуловић је сматрао да су небитне испосвести пред Богом и чиста душа. Значи сматрао је да су уговори које је крио и чињенице које зна небитне. Остаје међутим нејасно –па зашто је те исте уговоре и чињенице, па и себе крио. Ипак, биће да је уговоре крио јер су битни. Бежао је јер се осећао кривим.
Ако треба да мислимо да није веровао пређашњој власти, имао је пред собом нову власт која се, то је бар њему јасно, доказала у борби против корупције као безкомпромисна и неподмитива, и могао је поодавно да каже ево људи ја вама верујем –овако је било. Међутим није.
Сада ми треба да верујемо њему јер он верује њима?! Напрасно!
Требало би и да верујемо у то да човек коме су дани одбројани жели да оде чисте душе. Међутим, његово бежање говори да раније није мислио ни на Бога ни на душу?!
Неки ће веровати, неки веома тешко. Вероватно зато што се као одоговор на сва ова питања намеће чињеница да се и Радуловић и власт као последњи дављеници хватају за сламку. Радуловићева сламка је умирање и потреба да опере душу. Сламка власти је Радуловићева несрећа и ничим поткрепљена очекивања да верујемо у потребу и искреност душе и тријумф правне државе. И све то изгледа због очигледно танке оптужнице притов Мишковића.
Међутим тако се не иде пред Бога. Ако је истина да је био у бегству зато што је осећао кривицу, плашио се хапшења и казне, онда пред Бога треба стати и рећи: „Боже,опрости ми крив сам „!
Тако потреба за чистом душом само је део сценарија калкулативне правде и злоупотреба људске несреће. И једном и у другом случају у питању је обмана. Радуловић обмањује Бога, власт народ и Радуловића привидном и искалкулисаном.
