Nebojša Jevrić
Piše: Nebojša Jevrić
Zvuk i smrt viđeni u isto vrijeme postanu jedno: Pavlovljev refleks smrti. Zvuk izaziva bol. Trešnjev cvet i smrt viđeni u isto vreme. I trešnjev cvet boli.
Kuća je na liniji razdvajanja.
Majka kelnerica, otac policajac.
U dvorištu sve puno cveća. Ruže, lale, svekrvino oko…
I trešnja. Maj. Trešnja se rascvetala.
Počele su da padaju granate, pucanje.
Majka je dečaku prenela dušek u podrum pun hrane.
Danima su čekali. Znali su da će početi.
Otac je otišao u ponoć svojima ostavljajući dečaka majci.
Majka je otišla u zoru.
Verovali su da će se ono drugo vratiti po njega.
Nije se vratio niko. Nikad se nisu više videli.
Kuću je pogodila granata.
Dečak je ostao u podrumu. Neopovređen.
Ubrzo su došli vojnici i kroz cvećnjak iskopali rov.
Uskoro su i sazrele trešnje.
Nisu mu dali da se po danju penje na trešnju. Zbog snajperista.
Zaludu su se raspitivali za majčinu rodbinu. Dolutala je iz nekog sela u Srbi i tu se udala sa milicionara.
Na vojnike se navikao. I oni na njega. Skupljao je čaure. Svih vrsta.
Znao je po zvuku da raspozna vrstu oružja iz kojeg se puca.
Lutao je po napuštenim kućama i donosio u podrum dinosaoruse, kriptosaoruse…
Imao je jamice na obrazima i beleg na bradi. Zbog tog belega zvali su ga Bubamara.
Jednom je u jednoj kući pronašao kolekciju flašica od jedan deci raznih pića.
Napunio je pun ranac i donio vojnicima.
Bilo je tu viskija, armanjaka, tekile, ruma, raznih rakija… Oni su mu zauzvrat mu kod krojača koji je zatvorio radnju, imao je mnogo godina, od šatorskog krila sašili uniformu. Više nije bio u ritama.
Nisu imali gde da ga odvedu. Nisu imali kome da ga predaju.
Otac je nestao, majka poginula u svitanje. Htela da ode još jednom na posao, da podigne još jednu platu.
Pole poslednjeg napada dovezli su tenk.
Tenk su ukopali. Stara pedeset petica.
Na tenku je neko crvenom farbom ispisao – SMRT NE BOLI
Iz podruma kuće izvlačio se dečak. Nije mu bilo više od deset godina. U ruci je nosio praćku. Kao da se to njega ništa ne tiče, skuplja kamenčiće po prašnjavoj seoskoj džadi. Skuplja i dugo bira pravi. Onda prilazi zaprežnim prevrnutim kolima. Tu je u zasjedi. I počinje da gađa iz svog zaklona. Gađa mrtvaca koji se raspada, tu, na ulici, u glavu.
Podne je.
Rojevi muva se podižu sa mrtvaca.
“Čiji si ti mali?“ — pita ga krupna oznojena vojničina zarasla u bradu.
,Ničiji.’
,Kako ničiji?’
,Tako, ničiji… Tata mi je Hrvat, majka Srpkinja, a ja sam ničiji… Tako su mi rekli, da sam ničiji.’
I nastavlja da gađa mrtvog u glavu. Vojničina briše čelo i uzima ga za ruku.
,Hajde da te vodim kod nas na ručak.’
,Čekaj da ga ovjerim.’
,Koga da ovjeriš?’
,Pa, onog što leži tamo. Snajperista uvijek gađa u trbuh. Onda sačeka druge da dođu da vade ranjenog. Tek onda ranjenog ovjeri. Kad porastem, ja ću da budem snajperista’.
Trideset godina kasnije.
Srpsko Sarajevo. Istočna Ilidža. Stotine dece sa svećama i belim ružama idu prema crkvi. Dan žalosti. Mnogo dece. U Srpskom Sarajevu se više rađa nego umire. I svi imaju oružje a niko ne puca.
Na kraju kolone Bubamara.Drži devojčicu za ruku.
„Usvojila me porodica kojoj je granata ubila dete. Predajem muzičko.“
Izvor:https://www.in4s.net/bubamara/
