Бубамара

Небојша Јеврић

Пише: Небојша Јеврић

Звук и смрт виђени у исто вријеме постану једно: Павловљев рефлекс смрти. Звук изазива бол. Трешњев цвет и смрт виђени у исто време. И трешњев цвет боли.
Кућа је на линији раздвајања.
Мајка келнерица, отац полицајац.
У дворишту све пуно цвећа. Руже, лале, свекрвино око…
И трешња. Мај. Трешња се расцветала.
Почеле су да падају гранате, пуцање.
Мајка је дечаку пренела душек у подрум пун хране.
Данима су чекали. Знали су да ће почети.
Отац је отишао у поноћ својима остављајући дечака мајци.
Мајка је отишла у зору.
Веровали су да ће се оно друго вратити по њега.
Није се вратио нико. Никад се нису више видели.
Кућу је погодила граната.
Дечак је остао у подруму. Неоповређен.
Убрзо су дошли војници и кроз цвећњак ископали ров.
Ускоро су и сазреле трешње.
Нису му дали да се по дању пење на трешњу. Због снајпериста.
Залуду су се распитивали за мајчину родбину. Долутала је из неког села у Срби и ту се удала са милиционара.
На војнике се навикао. И они на њега. Скупљао је чауре. Свих врста.
Знао је по звуку да распозна врсту оружја из којег се пуца.
Лутао је по напуштеним кућама и доносио у подрум диносаорусе, криптосаорусе…
Имао је јамице на образима и белег на бради. Због тог белега звали су га Бубамара.
Једном је у једној кући пронашао колекцију флашица од један деци разних пића.
Напунио је пун ранац и донио војницима.
Било је ту вискија, армањака, текиле, рума, разних ракија… Они су му заузврат му код кројача који је затворио радњу, имао је много година, од шаторског крила сашили униформу. Више није био у ритама.
Нису имали где да га одведу. Нису имали коме да га предају.
Отац је нестао, мајка погинула у свитање. Хтела да оде још једном на посао, да подигне још једну плату.
Поле последњег напада довезли су тенк.
Тенк су укопали. Стара педесет петица.
На тенку је неко црвеном фарбом исписао – СМРТ НЕ БОЛИ
Из подрума куће извлачио се дечак. Није му било више од десет година. У руци је носио праћку. Као да се то њега ништа не тиче, скупља каменчиће по прашњавој сеоској џади. Скупља и дуго бира прави. Онда прилази запрежним преврнутим колима. Ту је у засједи. И почиње да гађа из свог заклона. Гађа мртваца који се распада, ту, на улици, у главу.
Подне је.
Ројеви мува се подижу са мртваца.
“Чији си ти мали?“ — пита га крупна ознојена војничина зарасла у браду.
,Ничији.’
,Како ничији?’
,Тако, ничији… Тата ми је Хрват, мајка Српкиња, а ја сам ничији… Тако су ми рекли, да сам ничији.’
И наставља да гађа мртвог у главу. Војничина брише чело и узима га за руку.
,Хајде да те водим код нас на ручак.’
,Чекај да га овјерим.’
,Кога да овјериш?’
,Па, оног што лежи тамо. Снајпериста увијек гађа у трбух. Онда сачека друге да дођу да ваде рањеног. Тек онда рањеног овјери. Кад порастем, ја ћу да будем снајпериста’.
Тридесет година касније.
Српско Сарајево. Источна Илиџа. Стотине деце са свећама и белим ружама иду према цркви. Дан жалости. Много деце. У Српском Сарајеву се више рађа него умире. И сви имају оружје а нико не пуца.
На крају колоне Бубамара.Држи девојчицу за руку.
„Усвојила ме породица којој је граната убила дете. Предајем музичко.“