„Вести на Косову и Метохији нису само апстрактне: да ли ће Србија нешто признати или неће, шта ће бити са барикадама. Вест је натпис КФОР-а – ‘Stop or I will shoot’ “
Након премијере документарног филма „Косма“ о радијској мрежи која је једина веза између изолованих српских средина на Косову и Метохији, „јунаци“ филма изашли су на сцену. Публика је устала и аплаудирала. Радијски новинари чији је глас током протеклих десет година често било једино на шта су њихови слушаоци могли да се ослоне, такође су аплаудирали.
Ова сцена после приказивања филма Соње Благојевић као да је поновила све оно о чему филм говори. Док су слушаоци на Косову и Метохији упућени на ту неколицину људи који им једини са терена доносе информације, новинари свој „аплауз“ враћају тим слушаоцима, онима који су, као и они , без обзира на све, тамо остали. Њихов аудиторијум постала је те вечери и публика у Сава центру, која је аплаузом одала признање неуморном радијском звуку и људима.
Редитељка, сценаристкиња и сниматељка Соња Благојевић за Б92 говори о томе какве су вести о Косову и Метохији овде и тамо, са чим се суочавала и какве емоције носи са снимања.
Како Ви видите тај феномен да је радио на Косову једина спона између српских енклава?
Радио је жилав медиј. Када је средина изолована, тачну информацију можете добити само са терена. Те локалне информације су често пресудне јер упућују људе на то шта треба да ураде у одређеном тренутку. Мрежа „Косма“ настала је 2003. године када је слобода кретања била још много ограниченија и када до људи нису долазиле баш никакве информације. Идеја је била да се добију мали локални гласови и да се они споје у дневник „Косме“ који се емитује свакодневно. Сваке недеље једна од пет станица из мреже ради дневник, а добија вести и од осталих чланица. До данас је та мрежа остала малтене једино што повезује српске средине, без обзира што су на том простору присутни и други медији. Занимљиво је и то да је КОСМА мрежа сво то време, па и данас, једина заједничка производна делатност свих српских гетоизираних средина.
У филму се види да су поједине станице осниване буквално „помоћу штапа и канапа“. Шта је мотивисало те људе да оснују радио?
То да имате сопствени глас у условима крајње изолованости, значило је контакт са светом – којем обзнањујете да уопште постојите. То је универзална потреба за комуникацијом, животни инстинкт, без обзира што свака радио станица из мреже има посебну причу. Можда је занимљива она о Клокот радију који је основао Никола Столић, тада тек младић који је маштао о својој радио-станици. Ручно су склепали предајник, од комшија набавили микрофон. Те 2000. кретање у Клокоту је било веома ограничено, а постојао је и полицијски час. Радио „Клокот“ стварао је неки привидан утисак нормалности, пуштала се музика, људи су једни другима слали честитке и поздраве. Водитељ Небојша Весић је, на пример, дуго слушао Радио Београд, сакупљао информације и креирао сопствени водитељски стил. Он је постао у тим условима права звезда. Радио је пружао шансу, посебно младим људима који ту раде – па онда и њиховим слушаоцима, помогао им да остану нормални у условима у којима су се нашли.
Како се разликују вести овде и тамо?
Пре свега, у тону. Када сте тамо, те вести су питање опстанка, овде не постоји тај очигледни и непосредни животни контекст. Друго, иста вест на Косову и Метохији и овде не значе исто. Вест о прослави Јереминдана у Метохији поручује да су људи тамо остали, да чувају своје обичаје. Код нас та вест, ако би се и објавила, вероватно не би била битна. Још нешто, вести на Косову и Метохији нису само апстрактне: да ли ће Србија нешто признати или неће, шта ће бити са барикадама. Вест је натпис КФОР-а – „Stop or I will shoot“ (у оригиналу: „Стани или ми будемо пуцали“).
Да ли сте се осећали безбедно током снимања?
На филму сам радила преко три године. Када сам први пут отишла, нисам била уплашена, мислила сам да ако тамо живи преко 120 хиљада људи, што ја не бих могла да снимим филм о њима? Сматрала сам да је важно да сазнамо нешто о свакодневици тих људи, изван политике и дневних вести. Али, када покушаваш да обухватиш ту свакодневицу, почињеш да је проживљаваш и емоције се интензивирају. После одређеног времена сам почела да стрепим, нарочито кад прелазим из једне у другу српску средину, јер ту одједном постају важне ствари које не би смеле да буду важне – којим језиком говориш, како изгледаш, које регистарске таблице имаш. Постала сам свесна да те ознаке на колима „одређују“. Онда сам ту фрустрацију покушала да превазиђем тако што сам наглас певала те разне регистарске ознаке. То су бесмислени слогови и бесмислене ствари, али се живот дешава у тим оквирима.
Да ли је тачно да су вам из организације фестивала на Западу поручили да још увек није време за такав филм о Косову?
Не, са продуцентима планирамо да прикажемо филм у што више биоскопа широм Србије и да га шаљемо на фестивале широм света. Продуцент Зоран Поповиц сматра и да, с обзиром на тему, филм има више потенцијала да се препозна на источноевропским фестивалима него на Западу. Можда овај филм буде успешнији на Западу, без обзира на званичну политику тих земаља. Филм „Косма“ може можда више да уздрма некога са Запада ко се удобно сместио у један систем мишљења, али то је реткост. Систем се ту често доводи у питање само салонски, не и суштински.
Прослава Јереминдана
Мислите да ће „Косма“ бити доживљен као ангажовани политички филм?
То није циљ, ја не сагледавам ствари као политички аналитичар, а ни као представник неке политичке идеје. Мене занима живот, оно што се игнорише, оно што је табу. Хтела сам да се кроз филм емотивно укључим у тамошњи живот, и да тај осећај уградим у филм – јер мислим да нам то недостаје. Да оно што рационално игноришемо јер је тешко и компликовано – доживимо на један ближи, емотиван начин. Мислим да ангажман овог филма лежи управо у чињеници да се он не бави политиком.
Када сам почињала да снимам филм, отишла сам на једну трибину, конципирану тако да публика дискутује о неком уметничком раду. Дело је том приликом било инспирисано једностраним проглашењем независности Косова. Људи из публике који су коментарисали рад углавном нису знали шта о томе смеју да мисле. Најконкретнији одговор је био: „Ја тамо никада нисам била, али имам свест о вредним културно-историјским споменицима“. Било је чак коментара да све што се каже о Косову и Метохији може бити злоупотребљено. За мене је тај коментар забрињавајућ с обзиром на ситуацију. Људи у српским срединама су веома угрожени и често заборављени.
Хоћете да кажете да је Косово табу тема у Србији?
Мислим да јесте, само не заборавите да табу значи и вредност, не само забрану.
