Горанко Ђапић:
Поглед:Може ли несумњиви крај овакве цивилизације какву знамо, довести до новог почетка
Хоће ли суноврат технолошке револуције и исламска револуција са идејом повратка у средњи век, сукобити непомирљиве и довести до новог изгледа света, ако он уопште преживи наступајућу катаклизму. О томе у свом ауторском тексту пише социолог Горанко Ђапић, један од најславнијих југословенских дисидената и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године
Када изговоримо ријеч Апокалипса, помислимо на древна времена када су харале болести, неродне године и уништавајући ратови. Само у средњем вијеку у Еуропи је од куге у неколико наврата пострадало готово половина популације. Овај ужас међутим, није био само големо стратиште, он је био исходиште знатних економских и друштвених промијена. Ма како то парадоксално звучало, након минулих епидемија куге долазило је до таквих друштвених промијена за које су раније била потребна стољећа.
Ишчезнуће многих довело је до драстичног пада радно способног становништва, па самим тим и до повећања цијене рада. То је директно довело до побољшања положаја кметова на феудима и постепено је класична феудална зависност замењивана арендом, па је сам систем почео трпјети промене.
Читава хисторија показује нам како су ратови, болести и временске промјене изнудили живу реакцију друштва и оно се много брже кретало у коштац са последицама. Резултат тога био је и убрзан технолошки и друштвени помак. Данас када живимо у технолошко-информативном добу, чини нам се да се негдашње невоље више не могу поновити, барем не у тако драматичном облику. Сазнања, све сложенија фантастично се множе не више сваких неколико деценија, већ сваких неколико недјеља. Па ипак, далеко од тога да је то истина.
Пажљивијим проматрањем и још пажљивијом анализом, брзо ћемо установити да живимо у привиду и да нам нашу најдубљу констернацију четири јахача апокалипсе брзо стижу из даљине, никада брже и никада суровије. Како ћемо то предуприједити? И можемо ли то у потпуности учинити? То искључиво зависи колико ћемо бити свјесни свих облика опасности и колико ћемо бити спремни да јој се супротставимо, по цијену озбиљних жртава, јер битка за опстанак бит ће заправо – Армагедон!
Политика једне конфесије
Погледајмо истини у очи, сви кључни параметри од значаја за планетарни развој, у потпуној су кризи. Има их много и међусобно су повезани, а навешћемо само оне који су најзначајнији: ресурси, климатски фактори, демографске промјене, економска и технолошка моћ…
Морамо нагласити да било какво квалитетно ријешење није могућно ако схваћамо да је могућно само као комплексно, односно ако сви параметри буду заједно узети у обзир. Али не мање је важно да схватимо да упркос технолошкој моћи нигдје нећемо стићи, ако не будемо свјесни да то ријешење подразумева корјениту промјену читавог друштва од дна до врха. Императив је да управо раст технолошке моћи и могућности које из тога произилазе представљају неодвојиву целину са драматичним друштвеним промјенама које се чине неизбјежним.
Постоји, разуме се, и друга могућност, она фатална која ће из превирања и велике несигурности одвести изравно у потпуно уништење. То уништење не претпоставља само човјеково ишчезнуће, већ ишчезнуће живота уопће. Убудуће, лако се може збити да наша матица Земља настави пловидбу свемиром као мртав камени свијет.
Питамо се у невјерици, је ли то могуће уистину? Одговор је да је вјеројатније него икада, много вјеројатније неголи пад великог метеора или какве комете из дубине свемира. Аутор оваквог застрашујућег сценарија је и стваралац али и рушитељ. Дакле, човјек.
Зашто су се збивања тако заоштрила, узимајући све параметре као цјелину? Одмах можемо рећи да је трошење ресурса изразито нерационално са становишта неке потпуно рационалне економије. Ако под рационалном економијом сматрамо равнотежу енергената, сировина и рада, морамо видјети да са тог вишег становишта тржишна економија није увијек рационална економија.
Ако погледамо на демографска збивања, на енормни раст становништва, онда можемо рећи да то није рационално и са антрополошког становишта, те да га доводи у потпуни несклад са рационалним коришћењем енергената и сировина, које би коришћење посредством технологије и особне културе могло бити добро избалансирано на значајну друштвену добробит. Коначно, демографски фактор, уколико је каотичан и ван сваке смислене контроле, директно ће угрозити и оно мало фине равнотеже.
То чак иако знамо да најсиромашније земље нису никакав пажње вриједан потрошач. Јер само мноштво девастира шуме, ријеке… уопће, сав околиш. Резултат тога је да се шире пустиње, а пропаст екосфере готово је немогуће зауставити. То додатно утјече на климатске промјене са пратећим несагледивим посљедицама.
Ствар је веома комплицирана ако вјерске или политичке вође додатно потичу раст популације ради задобијања привремених политичких користи или чак са намјером да далекосежно остваре монополизирано друштво само једне конфесионалне димензије. То би било потонуће незапамћених размјера, заборав свих освита цивилизације и живот лишен било какве будућности.
Има ли живота након пропасти?
Морамо знати да су такви покушаји све само не ствар маште. Сваког дана, свуда око нас, догађају се ствари које врло јасно упозоравају на велики динамизам такових кретања. Та кретања су пропорционална слабости наше еуропске цивилизације да испољи здраву реакцију на веома видљиве симптоме нашег колективног самоубојства мине мултиконфесионализма, мултиетницизма и мултикултурализма. У основи сувремени трендови нису позитивни и мало што обећавају. Никада до сад технолошке могућности нису биле веће и никада до сада наде већине нису биле суморније. Ово свакако изгледа парадоксално, али у условима неразвијености и ускополитичких економских интереса уз динамичан раст средњовјековних назора са којима често будаласто кокетирају елите грађанских држава, које су великим жртвама кроз многа столијећа стекле тековине са којима живе, ствари ће се несумњиво погоршавати. Проблем је у томе што еуропске елите попут ноја држе главу у пијеску, понављају догме квазиелитистичке провинијенције, упркос томе што свакодневна збивања врло јасно показују последице таквог игнорирања стварности.
Ако бисмо пробали да извршимо књиговодствени инвентар онога са чим наш свијет располаже, видјели бисмо да је то свијет увелико у невољи. Његови ресурси су начети, неки су сасвим при крају и већина их је ипак доведена у питање укључујући и сам зрак наш насушни. Он је све више и више загађен и тај се процес убрзава сулудом културом фосилних горива, али није то једини проблем. Знамо да су наше шуме наша друга плућа. Без њих нема ни живота. Па ипак управо се оне сурово и деструктивно уништавају, нарочито у земљама трећег свијета. Разне распојасане корпорације без имало стида и памети уз асистенцију суперкорумпираних влада годишње униште на десетине тисућа четворних километара шума, готово простор неких осредњих држава и то баш у срцу светских плућа.
Потом сиромашно и непросвијећено становништво крчи шуме примитивно или обрађује па потом напушта крчећи нове шуме које ће такође бити напуштене. Остаје пустош. Потом снажне тропске кише исперу земљу и понесу је у ријеке. Тако ширењем пустоши мијења климатску слику увелико повезану са планетарном флором и фауном, што ствара нове пустиње које се шире а сушних година је све више.
Коначно и не тако далеког дана неће бити великих шума па онда неће бити ни кисика, бар не толико колико нам је Творац намјенио. Само је по себи разумљиво да нестанком шуме ишчезавају велике водом богате ријеке. Куда ће људи који су живјели у свијету некадашњег обиља? Зависно од свог социјалног статуса, неки ће отићи далеко а неки само мало даље, и временом ће пропасти јер ће миграције изазвати сукобе тамо где ће доминантно становништво штитити ограничене залихе воде. Са друге стране, стварањем услова за функционирање стаклене баште гомила се угљични диоксид који слабо пропушта сунчево зрачење, температура је у порасту а пропратне послиједице су многоструке.
Прво долази до наглих разорних поплава које за само неколико дана прекидају сваку функционалност постиндустријских и високоорганизираних друштава. Велика је вјеројатност да ће временом имућније становништво, на пример Њу Орлиенса полако почети да напушта град и одлази у сигурнија станишта. Остаће махом сиромашно становништво и доћи ће до опадања града. Будући насртаји оркана умилних назива бит ће још разорнији а штета трајна. Сигурнија станишта временом ће бити све мање, а криза ће бити све већа.
Још већа опасност је све интензивније отапање леда на половима, нарочито већ алармантно отапање на Арктику. Последице отапања врло скоро биће погубне за све приобалне градове свијета, а они су економска жила куцавица глобалне економије. Ти градови ће постепено тонути. Количина произведене хране биће све недовољнија. Последица тога је да ће у порасту бити сукоби због посједовања све мањих ораница и уопће плодног тла. Комуникације ће бити деструиране и премјештене, а то ће бити привилегија само технолошки и финансијски јаких држава. Шта ће бити са слабијима?
Последњи обрачун или коначни преображај људске врсте
Све указује на могућност сукоба. Можемо ли замислити такве сукобе какав је могућ између Индије и Пакистана или можда и Кине у некој могућности? Нажалост, умножавање нуклеарних потенцијала поменутих земаља изазива зебњу. Ако би само Индија и Пакистан ушли у потпуни сукоб, питање је времена када би посегнули за нуклеарним оружјем. Директне жртве би биле милионске. Додатни ужас била би потпуна друштвена деструкција.
Како јахачи апокалипсе увек још јашу заједно, разумљиво је да не би изостале ни епидемије, а за вјеровати је да обе земље имају АБХ наоружање, па би ужас био апсолутан. Погледајмо карактер сукоба у Африци. Готово сваки сукоб имао је геноцидно обељежје.
Не занемарујући мијешање великих корпорација, заостала трибална друштва уз помоћ сувремене опреме показала су завидну продуктивност. У само неколико паралелних сукоба од Судана до Руанде пало је више жртава него у Аушвицу за цијело време Другог свјетског рата. Хоће ли сукоба бити више?
Ако схватимо да је Африка дубоко захваћена растом пустиња, онда ни најоптимистичније прогнозе не могу рећи ништа добро. Успут, притисак ће да расте на Еуропу. Миграције ће бити све дивљије и насилније и изазваће далекосежне последице. Апсолутно, незамислив је изглед Еуропе кроз мање од једног стољећа. Хоће ли уопће бити на начин на који је постојала кроз три хиљаде година? Сукоби најприје ниског интензитета, на много мијеста биће само почетак. Како околности буду све лошије, сукоби ће расти и биће све озбиљнији. Коначно, чини се да ће сав свијет ући у велику турбуленцију. Овако или онако, преживеће они који буду имали знање и технологију. Тко би то могао бити? Поглавито они који настањују еуроазијску плочу. Зависно од политичких односа, највеће шансе имала би федерација од Атлантика до Владивостока. Ту леже највећа преостала богатства шума, воде и свих могућих руда, минерала и огромних резерви енергената. За прву прилику ту је море фосилних горива које могу створити основу за њихово накнадно укидање. Али ту лежи и оно највеће и непроцењиво богатство највеће од свих, висока култура наше грчко-римско-кршћанске цивилизације стваране великим напорима већ три тисуће година. Она нам у руке даје најјаче оружје, она нам даје могућну основу за нови свијет, за нову Ренесансу.
На Марсу технолошко чудо, а на земљи робовски рад
Нажалост, наша матица је веома болесна. Та болест није случајна, она је последица стољетних напора лондонских банкара и њихове подружнице у Волстриту. Она је вјечно раздирана и цијепана. Како је она ипак напредовала, тако су се радикализирала и друштва. Кад год би се нека земља издигла, одмах су банкари зазирали, свјесни да им моћ почива на туђој слабости и немоћи. Тада би почињале колоније и ратови у којима су банкари одлично зарађивали. Они су и спасиоци Турске, захваљујући њима Константинополис је постао Истанбул. За вјекове безмјерне злочине нитко им није судио. Судили су они другима, заједно са гомилама петоколонашког олоша који се данас разуздао очекујући вјечни свијет пљачке, насиља и бестијалног живота. Еуропска жена је претворена у коштуњаву нероткињу.
Уведена вјечно у велике ратове, Еуропа је изгубила стољећа у настојању одабраних да је сломи и држи на ниској љествици културе и цивилизације. Та страшна борба траје и данас, и с правом можемо рећи да је агресивнија него икада. Стари свијет је темељно исламизиран, носиоци могућне големе моћи наша матица треба одмах ургентно бацити на кољена. Тако ће наш нови свијет престати да буде место културе и напретка, а за мање од двије генерације ће остати и расно непрепознатљиво, готово без трага њеног поносног аријевског поријекла. Тихи рат за уништење еуропског ткива значајно је напредовао. Агресивнији и неконтролирани и трагични Константинополис, чији суморни остаци и мученичка Света Софија већ шест стољећа упозоравају Еуропу каква је судбина очекује, због гријеха одрицања од себе саме. У доба свакојаких изума док истраживачка станица “Кјуриосити” шета Марсом и док дјеца причају преко Интернета са вршњацима широм свијета, права њихових очева стечена у истрајној борби кроз цијели XIX вијек, данас су предата растућој моћи корпорација.
Радно вријеме више није ограничено, какав-такав стандард остварује се све дрскијом узурпацијом права остварених током минула два стољећа. Еуропа је с правом била поносна на своју синдикалну традицију која се данас препознати не може. Моћ корпорација почива на цивилизацији фосилних горива и огромном количином у основи вјештачких потреба. Да би очували позицију, нафтна олигархија сатанизира нуклеарне централе упркос чињеници да је број жртава услијед њихових кварова немјерљиво мањи него свјетска штета услијед грандоманске потрошње фосилних горива.
Баук Уредбе кружи
Из природе таквог друштва произилази потпуна нерационалност у коришћењу свјетских ресурса. За рјешавање све веће гомиле проблема, биће потребна коријенита промјена садашњег свијета у свијет који ће моћи и знати како да у условима нове друштвене демокрације успостави праву равнотежу. Та равнотежа подразумијева рационалан однос у употреби сировина и енергената искључиво за потребе образовног слободног грађанина чија ће знања и технологија омогућити рјешавање ма каквог сиромаштва и омогућити да се свијет ослободи анахроних диктатура, квазитржишта и из дивљаштва пређе у друштво слободних и достојанствених. Тек тада ће прахисторија почети да бива хисторија.
Далеко од тога, упркос Јеремијама, да ће она стати. Тек ће се створити простор за највећа људска достигнућа о којима данас можемо само маштати. Такав спас био би дијете преврата након Армагедона и наших искушења након њега. Тихи и стални рат против грчко-римско-кршћанске цивилизације води се не само у Еуропи већ и у Америци, Аустралији, па чак и у цитадели католичанства, Латинској Америци.
Свуда су повучене зелене линије, и свуда се сукоби, чак и у Кини. Да би изабрани владали потребно је да сви остали буду необразовани и примитивни конзументи са локалним олигархијама оданим изабранима, прави трећи свијет без икакве наде. Тако ће изабрана мањина моћи да влада над барбаризираном већином. Све што је културно и умно бит ће истријебљено, а умјесто културе бит ће подваљена јефтина конзументска култура. Копирање под потпуном влашћу изабраних и њихове банке, копије Јерусалимских, сталним кредитима где је камата за само неколико година вишеструко већа од главнице, начинит ће свијет рингишпилом гдје је заправо повијест стала.
Свјетска криза у потпуности је дио овог величанственог злочиначког плана чији злочин сјаји над свим злочинима у повијести, управо зато што јетако дуго планиран. Сваки дан свијет губи једну по једну цивилизацијску вриједност, од синдикалних до културних и правних. Ужасавајуће је да САД покушавају да донесу уредбу којом би омогућиле државним органима да без рјешења суда неограничено држе у притвору особу која се сумњичи за терористички подухват.
Рецесија не пролази а одрицање постаје начин живота. Замало човјек почиње схватати да му је живот осакаћен заувијек, да га чека само сиромаштво и брига. Са друге стране је моћ и богатство, олигархија изједначене са кругом изабраних нарасло је до свемирских размјера. Тко се усуди да се буни, чека га Уредба. Брзина којом се криза погоршава и спремност на ужасавајуће Уредбе јасно указују на то да је пројекат коначног ријешења владе изабраних ушао у завршни стадијум. Свијет је пред амбисом.
Очигледан примјер је барбарско убојство америчког амбасадора у Либији. Многима је ово само један у низу инцидената исламистичких активиста, али то није обичан догађај. Убојство дипломате је мање или више избегавано и у много старијим временима и сматрало се изузетним и срамним догађајем. У новим временима то је правно санкционисано и тога су се придржавале и диктаторске олигархије какви су били Стаљин или Ким Ил Сунг. Убојство америчког амбасадора показује да је америчка политика арапског прољећа и вјера у демокрацију у исламском свијету заснована на потпуном непознавању природе исламских друштава.
Америка никад неће имати искрену подршку у било којој исламској земљи. Ислам је тај који има божанско право на моћ и то ислам искључиво. Другачије је немогуће јер би се тиме ислам одрекао своје суштине, коначне побједе једине праве вјере. То практично значи да идеје о демократским изборима у исламским земљама значи слободно изабран исламистички покрет.
То није мала ствар, то је старо колико и ислам. Секуларно друштво је по западном узору немогуће у исламском свијету. Штавише, не само да су неспојиви већ и радикално супротни, све до довођења у питање права Запада на постојање!
Растућа криза произведена са циљем да се остваре стратегијски циљеви претпостављени много раније, има глобални облик и циљ њене употребе је да се свијет дужничком кризом потчини изабраним боговима новца, и то за сва времена. Тај пројекат је озбиљан и у доброј мјери остварен. Па ипак задња ријеч још није речена. Отпор није немогућ, средстава има. Још увијек има и тко. Морамо се издићи и ујединити у пресудни бој у коме је залога наша цивилизација, а са њом и наши властити животи.
