Aleksandar Ignjatović / foto: AleX
Разговарала:Teodora Milenković
…о томе колико је важно окружење у стицању читалачких навика, коју књигу је написао са потпуном лакоћом, као и ко је дао наслов управо тој књизи
Данас нећемо о јавним тајнама. Аутор и водитељ ТВ емисије Јавна тајна, Александар Саша Игњатовић, данас је главни и одговорни уредник К1 инфо. Сам почетак новинарске каријере везује се за лист Вечерње новости које су му отвориле врата још многих београдских редакција. Осим тога, написао је ауторизовану биографију Милована Илића Минимакса, потом сопствене збирке прича.
“Неке одлуке и не морају да буду паметне, важније је да буду храбре.”
Пре свега овога радио је најразличитије послове, укључујући и рад на Железници, а врло је препознатљив и по огромној љубави према музици. О свему овоме и понајвише о књигама, имала сам прилику да сазнам и врло радо поделим то са вама.
Доста људи вас повезује са новинарством, некоме сте познати по књизи Тајне српског џет-сета или пак БГ блуес, а данас сте главни и одговорни уредник К1 инфо портала. Какав је био ваш пут ка писању, и који послови су претходили овом? Колико је важно да радимо оно што истински волимо?
Нема важније ствари у животу од тога да се изборимо да радимо оно што волимо. Некако сам одувек веровао да ћу се, на овај или онај начин бавити писањем, као клинац сам пуно читао, пискарао приче, песме, освајао неке награде. Али, онда ме је живот одвео у сасвим другом правцу, па сам годинама на Железници поправљао локомотиве. Али и тада нисам одустајао. Сарађивао сам са тадашњим часописима за младе, слао им своје текстове и репортаже, копрцао се у настојањима да се приближим свом сну. Писао сам текстове за свој рок бенд, стално бележио све што се око мене дешава и, упркос свему, веровао да ће се све то једном исплатити. И јесте. Указала се прилика у Вечерњим новостима, за место новинара почетника у београдској рубрици, цене на пијаци, пукла цев, нова клупа у парку… И ја сам је оберучке прихватио, стављајући на коцку тада врло пристојну плату на Железници. Неки су мислили да та одлука није била баш паметна, али кад јуриш за својим сновима неке одлуке и не морају да буду паметне, важније је да буду храбре. Мада, кад погледам из ове перспективе, после толико година, књига, новина, портала… Можда је било боље да сам остао на Железници. Сад бих тамо вероватно био неки директорчић на прагу пензије са решеним свим важним животним питањима, и избегао ову свакодневну борбу за преживљавање у медијима и књижевности.
Да ли начин на који започнете јутро умногоме утиче на остатак дана? Како изгледа ваш идеалан почетак дана након чега сте пуни елана и спремни за све дневне обавезе које вас чекају?
Није наш народ из чиста мира осмислио изреку “по јутру се дан познаје”. Оно што ми је заиста важно ујутру, без обзира на то да ли устанем у 6 или у 9, је пола сата мира, разбуђивања уз врућу кафу и расуте мисли. Волео бих да могу, да умем, да организујем себи тај чувени јутарњи џогинг после којег, кажу, имаш много више енергије, али не иде ми… А и генетика ми је изгледа дала доста енергије, па не би ваљало да је имам превише.
Музика је саставни део вашег живота и врло је присутна уметност којој сте се посвећивали кроз организовање разних фестивала. Такође, свирали сте у рок бенду. Када дохватите гитару, која је прва песма коју засвирате по неком устаљеном обрасцу, несвесно? Или то ипак зависи од расположења?
Ух, то је баш болна тема, с обзиром на то да гитару одавно нисам ухватио у руке. Ено је, стоји на сталку и гледа ме сваког дана, гледам ја њу, знам да ме се ужелела, али и ја знам да више нисам довољно добар за њу, па тако животаримо она и ја, помилујемо се пар пута годишње и то је то. Али, док смо се чешће дружили, знало се, отварамо са нечим једноставнијим, та разгибавање прстију, на пример Азра, “Обрати пажњу на последњу ствар” или “Одлазак у ноћ”, па Пинк Флоyд “Wисх Yоу Wере Хере”, па ”Солитарy Ман”… Лаганице увек за почетак. И за крај.
Александар Саша ИгњатовићБГ_БлуесЧитајте
“Књига је у овом времену максимално искористила неке друге потенцијале, попут онога да је поново постала, као много пута раније кроз историју, уточиште радозналог и отвореног духа, и бекство у нормалност која нам толико недостаје.”
Данас живимо много брже него раније, или само имамо илузију о томе, и пажњу нам је свима тешко задржати. Читање се махом своди на минимум, већина прелети преко текста или тражи што краће… Да ли је тешко пронаћи читаоце данас или сматрате да ће добра књига, текст на порталу и рецимо одличан интервју наћи свој пут без икаквих проблема?
Површност је изнедрена присуством огромног броја медија и извора информација. Сви ми другачије перципирамо ствари него раније, хтели то да признамо или не. Улетели смо у машину за млевење мозга, сасвим неспремни за бомбардовање информацијама које нас је дочекало. Заправо, мислим да људе не треба кривити што су искључили рецепторе за дубљу анализу било чега, јер је просто немогуће другачије изборити се са количином нових информација које сазнајемо сваког дана. Књиге су ту колателарна штета. Такође, тај сулуди конзумеризам који је од нас направио роботе који раде, спавају, једу и купују, не оставља нам довољно времена да се посветимо стварима које захтевају квалитетно, посвећено време, а књига то свакако јесте.
С друге стране, књига је у овом времену максимално искористила неке друге потенцијале, попут онога да је поново постала, као много пута раније кроз историју, уточиште радозналог и отвореног духа, и бекство у нормалност која нам толико недостаје.
Коначно, одговор на ваше питање – да, добар текст или добра књига пронаћи ће свој пут до читаоца, само је тај пут, чини ми се, много трновитији него у ”златно доба” књиге, што је несумњиво био 20 век. Али, то, опет кроз историју, и јесте судбина писане речи, да буде скривана, забрањивана, изопштена, маргинализована, потцењивана… а да опет нађе свој пут и преживи векове.
“Ако је у једној породици читање књига нормална и природна ствар, велика је могућност да и дете одрасте у особу која воли и поштује књигу.”
Да ли мислите да је од изузетног значаја да, док смо мали, наше окружење понајвише утиче на то да приволимо књиге и читање или то долази временом? Носимо ли ми у себи ту љубав по рођењу? Ко или шта је прва асоцијација вама на љубав према књигама и писању уопште?
Ми смо производ комбинације генетике и окружења у којем одрастамо и ако је у једној породици читање књига нормална и природна ствар, велика је могућност да и дете одрасте у особу која воли и поштује књигу. Или је, чешће у данашње време, супротно. Огромну улогу у стварању читалачке културе некада је имала школа, али нажалост чини се да актуелни образовни систем не може да се избори ни са крупнијим проблемима од (не)читања књига. Иако ја сматрам да од тога нема ништа важније, и да би многи други проблеми у друштву могли да буду решени уколико бисмо деци вратили љубав према књигама.
“Наша искуства чине нас увек другачијим читаоцима, па је тако и свака књига увек другачија.”
Постоји ли нека књига која је била прекретница у вашем животу? Након које књиге сте седели још дуго и размишљали о прочитаном? Имате ли обичај да се враћате прочитаним књигама или сте ближе оном мишљењу страствених књигољубаца који не читају једну књигу више пута јер постоји још толико непрочитаних?
Свака књига коју сам прочитао на неки начин је утицала на мене, мање или више. Нема те једне, ненадмашне, кључне, судбинске. Али има књига које сам читао по неколико пута. Јер, како се ми мењамо, тако се мења и свака књига коју смо прочитали. Наша искуства чине нас увек другачијим читаоцима, па је тако и свака књига увек другачија. А непрочитаних ће, ма колико читали, увек остати превише…
Оштра и духовита критика савременог српског друштва, у многим његовим видовима.
Александар Саша ИгњатовићТрешње од оловаЧитајте
Истичете Стивена Кинга као једног од омиљених писаца. До које мере су писци једни другима инспирација, на који тачно начин се црпи? Коју вашу књигу сте најбрже написали управо подстакнути невероватном инспирацијом коју сте каналисали писањем? Да ли је то и ваша најдража књига, уколико уопште можете да истакнете само једну?
Нажалост, никад нисам био у прилици да се бавим искључиво писањем књига, па немам то искуство да знам какав је осећај писати књигу од почетка до краја без свакодневног суочавања са изазовима стварности. Рекло би се да сам писац “на мах”. Ловим моменте, сате када је инспирација ту, и користим их тад колико год могу. Зато сам, вероватно, склонији писању прича него романа, јер је време које имам за писање ограничено. А кратке форме су ионако у моди.
Шалу на страну, колико год се дивим умећу Стивена Кинга као приповедача, који те у свој свет уведе толико вешто да то приметиш кад си већ дубоко унутра, толико ми је фасцинантна његова посвећеност, непрестани рад и (мени посебно као неком ко зна шта значи бели папир/или екран пред тастатуром) – непресушна инспирација.
Мислим да сам заправо најлакше написао “БГ Блуес”. Можда због тога што сам у време док сам је писао био несигуран у много других ствари у животу, осим у то. Да напишем своју посвету граду и људима због којих сам то што јесам. Сигурно после тога имам и боље и ”искусније” књиге, течније мелодије реченица и луђе заплете и расплете, али заиста сматрам “БГ Блуес” својом личном картом писца.
Постоји ли нека интересантна анегдота коју нисте много помињали а остала вам је у сећању? Ко је први прочитао ваше рукописе?
Књига “БГ Блуес” је заправо требало да има другачији наслов. Барем сам ја имао другачију идеју. У то време имао сам задовољство да често срећем легендарног Мому Капора и у неком од наших разговора, он је пожелео да прочита рукопис. Био сам стварно почаствован и самим интересовањем, али и прилично нервозан. Као клинац пред професором. Можеш да будеш сигуран у себе колико хоћеш, али доза несигурности пред неким према коме гајиш велико поштовање, просто мора да постоји. Елем, када ме позвао после неколико дана, нисам био ни близу сигуран шта да очекујем. Сели смо у његову радну собу, а он је на сто ставио зелену фасциклу на којој је фломастером било написано “БГ Блуес”. “Ово ти је наслов књиге”, рекао је, потпуно уверен у оно што говори. Отворио сам фасциклу, а унутра је, изнад рукописа, био папир са његовим предговором и потписом. Тек касније сазнао сам да је то једини предговор који је икада написао. Наравно, та фасцикла је сада једна од најдрагоценијих ствари које поседујем.
На путовања сте често ишли авантуристички настројени пре него класично, туристички. Како су вама драги људи реаговали? Изражавање забринутости или подршке за истраживање паранормалних појава у Србији?
На почетку новинарске каријере неко време радио сам као новинар истраживач необјашњивих појава и догађаја. Више од две године путовао сам Србијом и прикупљао приче и сведочанства о мистеријама које се догађају ту, такорећи иза угла. Потом су ме новинарски непредвидиви путеви одвели на сасвим другу страну, али на мени као да је остала нека енергија, необјашњиви магнетизам који привлачи необичне приче. Тако су се и наредних година, ма шта да сам радио, чудновате сторије просто лепиле за мене. Било је сасвим јасно да од њих не могу да побегнем, па је најразумније и налогичније решење било да их запишем и објавим како бих људима послао поруку да се непознатог не треба бојати, јер је веома често наш страх само последица незнања и необавештености. Наравно, ни сам нисам престао сасвим да се плашим неких појава и чудноватих догађаја, али учим да нас страх углавном спутава у разумевању света око нас.
Као уредник дигиталног портала, какво је ваше мишљење о е-књигама? Колико често читате књиге у електронској форми?
Разумем потребу, максимално подржавам сврху и намеру, на крају крајева и посао ми је везан за писање/читање на вебу, али кад је о књигама реч, мој избор је увек – књига у рукама. Али, понављам, то је мој избор, аналогног човека у дигиталном свету. За нову генерацију, можда е-књиге постану оно што су за мене биле оне на папиру. И немам ништа против. Само нек се чита. Да не заборавим, недавно сам на рачунару прочитао баш добар роман једног младог српског писца, ако се то рачуна.
Михаил Булгаков „Мајстор и Маргарита“, Јован Дучић „Благо цара Радована“, Франц Кафка „Процес“, Џорџ Орвел „Животињска фарма“ и Бранислав Нушић „Ожалошћена породица“? Да ли бисте могли да издвојите једну или две књиге од наведених као обавезну лектиру нашим читаоцима? Због чега не смемо да заобиђемо те књиге ако до сада нисмо читали?
Све. Апсолутно их све треба прочитати. Како сте направили ову листу? Ово је дословно “мала школа квалитетног читања”. Свака од ових књига прави је бисер у свом жанру и био би грех издвојити било коју од њих.
“У локалној библиотеци сам био маскота, онај мали што се стално мува међу полицама.”
Сећате ли се вашег става о лектирама у школи? Да ли сте читали све или сте бирали по личном нахођењу шта желите а шта не? Колико сте читали ван школе и посећивали библиотеку?
Било је то време када сам дословно гутао књиге, и лектиру и поред лектире, у локалној библиотеци сам био маскота, онај мали што се стално мува међу полицама. Моја мајка је била велики заљубљеник у књиге и стан нам је био као права мала, или не баш тако мала, библиотека. Зато сам на почетку рекао да је утицај породице веома важан кад је реч о развијању љубави према читању.
Бестселер продат у преко 200.000 примерака...
Александар Саша ИгњатовићТајне српског џет-сетаЧитајте
Шта је ваше уточиште на крају дана, где сте мирни од сваке спољне буке и буке у глави- размишљања о обавезама, плановима, мањим и већим проблемима? Шта вам напуни батерије за ново јутро?
И даље упорно и безуспешно тражим то уточиште које се, негде у међувремену живота, некуд изгубило, надам се не заувек. Али да, и даље успевам да се искључим из луднице зване свакодневица захваљујући доброј књизи, добром филму, на концерту омиљеног бенда… Или у шетњи поред Дунава. Нас двојица се понекад тако лепо испричамо.
Подели:
Извор: журнал боокмате.цом
