Александар Гајић: Освалд Шпенглер и Пропаст Запада

Aleksandar Gajić: Osvald Špengler i Propast Zapada

Pre nekoliko nedelja iz štampe je izašla knjiga Aleksandra Gajića, naučnog savetnika Instituta za evropske studije, Krst i krug, posvećena analizama cikličnih teorija istorije. Donosimo deo poglavlja u kojem se Gajić bavi kapitalnim delom Osvalda Špenglera.

Osvald Špengler, rođen je 29. maja 1880. godine u Blakenburgu, u centralnoj Nemačkoj (vojvodstvo Brunsvik, u blizini planina Harc) kao drugo od petoro dece (stariji brat Bernard umro je ubrzo nakon rođenja, dok su sva mlađa deca bile sestre). U Osvaldovoj desetoj godini porodica Špengler se seli i Hal, univerzitetski grad, gde on završava gimnaziju. Već u tom uzrastu Osvald pokazuje jasna interesovanja za klasične jezike i matematiku, kao i za umetnost (poeziju, muziku itd). Pod velikim je uticajem Getea i Ničea. Studirao je na više univerziteta (Minhen, Berlin, Hal) gde je uzimao raznovrsne kurseve (matematika, filosofija, istorija, jezici), ali bez ikakvog jasnog usmerenja ka jednom naučnom polju ili disciplini.

Prvi pokušaj sticanja doktorskog zvanja završen je 1903. godine neuspehom (uz obrazloženje da njegova teza o metafizičkim osnovama Heraklitove filosofije „mada originalna, nema dovoljno fusnota”). Zbog ovog neuspeha mu je trajno izmakla akademska karijera. Sledeće godine, iz drugog pokušaja, Osvald Špengler je odbranio tezu o Heraklitu, a zatim i drugu disertaciju iz biologije („Razvoj organa vida u višim područjima životinjskog carstva”), čime je stekao kvalifikaciju predavača. Radio je kao profesor u realnim gimnazijama, kratko u Sarbrikenu i Diseldorfu, a potom u Hamburgu (1908–1911) gde je predavao prirodne nauke, matematiku i nemačku istoriju.

Nakon smrti majke Pauline 1911. godine (otac je umro 1901), Osvald Špengler stiče nasleđe dovoljno da vodi skroman život. On napušta rad u gimnaziji i seli se u Minhen da bi se posvetio pisanju svog životnog dela. U Minhenu, Osvald vodi usamljenički život, pribavljajući dodatne prihode držanjem privatnih časova i pisanjem za popularne časopise. Kada je 1911. godine počeo da radi na rukopisu iz kojeg će nastati Propast Zapada, toliko je teško sastavljao kraj sa krajem da nije posedovao ni jednu knjigu.

Za tri godine prvi deo njegovog magnum opusa bio je manje-više napisan, baš u trenutku kada je izbio Prvi svetski rat. Špengler u leto 1914. godine, doživljava snažne lične udarce: zbog srčane mane odbijen je na vojnoj regrutaciji, dok izdavači, listom obuzeti ratnom euforijom, ne pokazuju interesovanje za objavljivanje njegovog rukopisa. Tek početkom 1918, poslednje godine rata, on pronalazi izdavača. Neverovatan uspeh njegove knjige u roku od svega par meseci kao da je predstavljao zasluženu nagradu za pretrpljeno čekanje.

Već sledeće, 1919. godine Špengler piše svoju drugu, kraću knjigu (Preußentum und Sozialismus).Potom, na krilima sveevropskog uspeha, piše i drugi deo knjige Propast Zapada,koji završava 1922, a publikuje 1923. godine. I ona doživljava burnu recepciju.[1]

Iako izraziti konzervativni mislilac koji slavi pruski mentalitet (oličen u disciplini, dužnosti i odanosti autoritetu) i neprijatelj Vajmarske republike, Špengler je godinama javno iznosio svoj krajnje nepovoljan stav o nacistima koje je smatrao izdankom uličnog lumpenproleterijata i beslovesnih masa (nazivajući ih podsmešljivo „prolet-arijevcima”). Nacističkoj rasnoj doktrini, Špengler se otvoreno izrugivao, dok je Hitlera video kao histeričnog demagoga koji nije pravi heroj, onaj koji je potreban Nemačkoj, već tek glumac herojstva (nazivao ga je „kreštavim tenorom”). Tokom tridesetih godina, Špengler je uspeo da se ponovo zaposli, ovog puta u Ničeovom arhivu kojim je rukovodila Elizabeta, sestra slavnog filosofa.

Godine 1935, zgrožen nacističkim pokušajima banalizacije i falsifikovanja Ničeovog učenja, Špengler podnosi ostavku na radno mesto u Ničeovom arhivu i povlači se u usamljenički privatni život. Prihodi od knjiga omogućuju mu da napokon počne da uživa u svojoj prikupljenoj biblioteci u kojoj priprema građu za nove knjige. U časovima odmora on se okreće slušanju Betovena i čitanju Molijera i Šekspira. Planinari obroncima Harca u rodnom kraju. Dana, 8. maja 1936. godine, u pedeset i šestog godini života, udara ga infarkt sa fatalnim ishodom.

Osnove Špenglerove morfologije kultura

Osmišljavajući svoj morfološki pristup istoriji kultura, Špengler je bio ubeđen da je na tragu otkrića koje će doneti „kopernikanski preokret” u poimanju istorije: umesto „ptolomejskog”, evropskog progresivističkog pristupa koji istoriju vidi kao linearni put od starog, preko srednjeg do novog veka, on je zastupao stanovište koje je razbijalo ovu šemu u korist policentrične istorije kultura. Prema Špengleru, sve kulture se razvijaju u okviru životnih ciklusa („istorija sveta je istorija kultura”). „Suština ovog obrta sastoji se u uvođenju pojma istovremeno, diskontinuirano i izolovano, umesto dotadašnje jednostavne pravolinijske progresije. Špengler je dao rešenje prema kojem sve velike tvorevine i oblici društva, privrede, politike, nauke, umetnosti i religije nastaju istovremeno u svim kulturama, ali se tako i završavaju i nestaju. To upravo znači da unutrašnjoj strukturi jedne potpuno odgovara struktura svih ostalih i da nema ni jedne pojave od suštinskog značaja, u istorijskoj slici jedne kulture, koje ne bi bilo moguće naći i u svim ostalim. (…) Kada Špengler nalazi da se u starom veku moglo naći jedno razviće koje potpuno odgovara našem sopstvenom,[2] zapadnoevropskom, njegovo shvatanje o društvu i istoriji pokazuje se kao cikličko i on se nedvosmisleno priključuje onoj istorijskoj svesti koja počiva na uverenju da je broj oblika svetsko-istorijskih pojava ograničen, da se vekovi, epohe, situacije, ličnosti po tipu ponavljaju.”[3]

Metodu za morfološko proučavanje kultura Špengler je pronašao kod Getea i Ničea („od Getea imam metodu, od Ničea način postavljanja pitanja”),[4] dok njegov filosofski okvir potiče iz nemačkog romantizma izvučenog iz Fihteove adaptacije Kanta. Materijalni, mehanički svet fenomena proučavaju prirodne nauke, objektivno i pomoću eksperimenta. „Špengler odlazi najdalje, tvrdeći da je ’nauka’ o prirodi (sam Špengler stavlja navodnike) kasni i prolazni fenomen, koji pripada jeseni i zimi tih velikih životnih tokova (tj. kultura) i da ona živi samo nekoliko vekova (…) kao i da se u toku tih vekova njene mogućnosti najzad iscrpljuju. (…) Tiranija razuma koju mi ne osećamo zato što sami predstavljamo njen vrhunac, jeste u svakoj kulturi epoha na razmeđu između čoveka u punoj snazi i starca. (…) Njen najjasniji izraz je kult egzaktnih nauka, dijalektike, dokaza, iskustva, uzročnosti (…) egzaktna nauka ide u susret samouništenju.”[5] Postojanje je osnovni, dinamički vid života, a biće je sekundarni, izvedeni i statični način posmatranja. Život i istorija ne mogu se posmatrati drugačije, već uz pomoć osećanja, intuicije i imaginacije, a pre svega pomoću uočavanja simbola. Za Špenglera istorija je sagledavanje, za razliku od prirode koja je saznata.[6]

Pravi metod za izučavanje živih, pojavnih oblika-organizama je analogija. Sve što živi, od jedinki do viših vidova postojanja, prolazi kroz razvojni organski ritam – kroz faze rođenja, rasta, zrelosti, starenja i umiranja. Kada Špengler upotrebljava termin „krv” on nema rasnu ili rasističku konotaciju, već označava život kao otelovljeni unutrašnji razvojni smisao (npr. neko stanovništvo različitog porekla, postaje „rasa”), kada usvoji ujedinjujuću ideju vodilju svog življenja. Zbog toga, on npr. kaže da nisu arabljansku kulturu stvorili Arapi, već ona Arape.

„Špengler polazi od svetske istorije kao od procesa večitog oblikovanja, čudesnog nastajanja i nestajanja i vezuje tu dinamiku za organske oblike, za kulture kao živa bića najvišeg ranga.” Definisana kao organizam, kao „prafenomen” svekolike prošle i buduće istorije, svaka kultura, prema Špengleru „ima svoju istoriju koja je ostvarenje onoga što je njena mogućnost…Sada namesto ljudske istorije stupaju kulturni krugovi, a istorija čovečanstva postaje prazna reč. Ono što ostaje jeste istorija jedne kulture i zajedničke analogne faze razvoja. Ne ostaje matematika, već matematike, ne broj po sebi, već nekoliko svetova brojeva.”[7]

Prema Špengleru, visokih kultura koje se ciklično smenjuju (prolazeći kroz organski tok rađanja, rasta, zrelosti/ispunjenja, opadanja i smrti), ima osam: vavilonska, egipatska, hindu, kineska, mezoamerička, klasična (antička), arabljanska (magijska) i zapadna (faustovska). Južnoameričku (peruansku) kulturu Špengler nije ubrajao u visoke kulture, dok je za rusku (koju, prema njegovom mišljenju, najbolje izražava „pravoslavlje Dostojevskog”) smatrao da je mlada, u fazi svog uobličavanja.

Svaka od ovih kultura sadrži sopstveno viđenje prostora koje proizlazi iz njegovog „prasimbola”, onoga koji iznutra uobličava njen identitet i utiče na svaki njen izraz. „Egipatska duša” sebe vidi kako se kreće uskom stazom života kako bi dosegla konačni svoj sud, svoju sudbinu. Kineska kultura život vidi kao put (tao) koji nije određen nužnošću, već je samo pod uticajem prijateljske prirode. Klasična antička kultura izrasta iz „prasimbola” prisustva u sadašnjosti, bliske zatvorenosti, definisanosti. Magijska, arabljanska kultura za svoj prasimbol ima „svod”, pećinu – kroz koju se neizrecivost božanstva spušta i deluje na tvarni svet. Zapadna, faustovska kultura – ona koje je nastala u 10. veku u evropskom srednjovekovlju – proističe iz ekspanzivne „žudnje za beskrajem” usled bezgranične usamljenosti tragične zapadnjačke duše.

Visoke kulture su samosvojne i izolovane; između njih nema suštinskog prožimanja i prenošenja stvarnog iskustva i znanja, već samo delimičnog prenošenja formi, spoljašnjih uticaja. „Sve kulture, izuzev egipatske, meksičke i kineske, stajale su pod tutorstvom starijih kulturnih utisaka; strani elementi pojavljuju se u gotovo svakom od tih oblikovanih svetova. Faustovska duša gotike, vođena već arabljanskim poreklom hrišćanstva u pravcu strahopoštovanja, zgrabila je bogatu riznicu kasnoarabljanske umetnosti.”[8]

Pored perifernog preuzimanja kulturnih formi koje se potom prevrednuju u skladu sa originalnim impulsima proizašlim iz „prasimbola”, Špengler uočava i procese kulturnih „pseudomorfoza” – slučajeve u kojima forme jedne kulture, spolja nametnute, pritisnu drugu kulturu ne dajući joj da prirodno izraste iz svog „prasimbola” i slobodno se razvija i raste.

Špengler dužinu životnog ciklusa jedne kulture određuje u rasponu od 1.000–1.300 godina, već u zavisnosti od svoje posebnosti i veštine nošenja sa problemima iz faza opadanja. Tako je, prema Špengleru antička kultura trajala od 900. godine pre Hrista do 100. godine po Hristu, arabljanska počinje svoj život u prvom veku i traje do (oko) 1200. godine, dok zapadna, faustovska kultura nastaje polovinom 10. veka i trebalao bi (otprilike), da postoji do 2200. godine.

Kada svaka kultura iživi i prođe svoj stvaralački zenit, njene stvaralačke sposobnosti postepeno opadaju i ona na kraju umire. Period kulturnog opadanja Špengler vidi kao prelazak kulture u civilizaciju, koju definiše kao krajnje i najviše veštačko stanje u kojoj živi pripadnici jedne oslabljene kulture. Neumitni prelaz iz kulture u civilizaciju Špengler analoški pronalazi i u 4. veku pre Hrista u antici, i, početkom 19. veka, na Zapadu, u vreme Napoleonovih ratova. Tada, umesto unutrašnjeg bujanja koje prestaje, preostaje još samo ekspanzivna težnja ka spoljašnjosti. Civilizaciju sačinjavaju okoštale forme bez kreativnog poleta, one koje samo usporavaju dekadenciju oličenu u brojnim procesima: krizama, ratovima, u rastu megapolisa koji iscrpljuju zemlju i njene preostale vitalne potencijale. Zapadno „doba ratujućih država” počinje sa Napoleonom. „Ono što karakteriše napoleonizam je odlučujuća uloga vojske i ambicioznih pojedinaca. Ali borbe („zaraćenih država”) još imaju neki viši smisao, one odlučuju ne samo sudbinu pobednika i poraženih, nego kretanje kulture, odnosno generacija posle njih. Do perioda cezarizma svi ovi sukobi su razjašnjeni, a razmirice i borbe koje će uslediti, ne određuju ništa drugo do raspodelu moći – svašta se dešava i ništa se ne dogodi.”[9]

Ogromne armije uvek su spremne na pohod, flote se stalno obnavljaju; neprestano postoji nadmetanje u opremi, spremnosti, brojevima, tehnici. Prvi vek ovog dinamičkog, faustovskog oblika „ratujućih država”, završava se svetskim ratom. Špengler ni na ovom mestu ne okleva da predviđa naredna dešavanja i kaže da će, pošto je princip opšte vojne obaveze prevaziđen, biti uvedene manje, profesionalne vojske. „Doba ratujućih država” će se nastaviti, u ratovima će učestvovati ceo svet, svi kontinenti. „Veliki svetski gradski centri moći raspolagaće po svojoj volji manjim državama, njihovom oblašću, njihovom privredom i ljudima – koje će postati provincija, objekat, sredstvo za cilj.”[10]

Period civilizacije je doba vladavine novca i njegovih poluga moći, među kojima Špengler identifikuje i demokratiju. Novac vlada haosom, jer u njemu profitira. Žitelji civilizacija postaju bezdušni, obeskorenjeni, bezbožni, koji samo ište „hleba i igara” sve dok se civilizacijsko zdanje ne surva, a ove mase se pretvore u felahe – potomke odumrlih kultura. Povratkom naroda u bezistorijsko stanje, kulturni krug se zatvara i sve počinje iz početka.

Pre konačne propasti, civilizacija doživljava fazu svoje pozne stabilizacije – „doba Cezara” koji će solidifikovati pozno imperijalna zdanja najmoćnijih država jedne pozne civilizacije. Ova faza započinje otporom „moći novca” i ogleda se u povratku moći kulturnog prasimbola. Otpor se postepeno pretvara u dvoboj: sukob u kome „krv”, to jest život, vitalitet, postepeno nadjačava novac. Pobeda vitaliteta se očitava u usponu Cezara, veštih vojnih zapovednika i političkih demagoga koji opčinjavaju mase svojim uspesima. Usponu cezarizma doprineće politički haos unutar i između država. „Cezarizmom se naziva način vladavine koji je, uprkos državno-pravnoj formulaciji, po svojoj unutrašnjoj suštini ipak potpuno bezličan. Sasvim je nevažno da li Avgust u Rimu, Hoang Ti u Kini, Amozis u Egiptu, Alp Arslan u Bagdadu zaodevaju svoj položaj u starinske nazive. Duh svih tih oblika je mrtav. I zato su sve institucije, ma koliko ih oni brižljivo održavali, od tog trenutka ostale bez smisla i bez prave važnosti. Važnost ima jedino sasvim lična vlast koju vrši Cezar ili neko sposoban umesto njega. To je povratak iz sveta savršenog po oblicima u primitivnost, u kosmičku bezistoričnost. Biološki periodi vremena opet zauzimaju mesto istorijskih epoha.”[11]

Veliki i energični pojedinci će se u haosu izdići do vlasti u iscrpljenim društvima i, nakon niza sukoba i prevrata, doneti kakav-takav „univerzalni mir” koji će masama omogućiti periode mira i željene stabilnosti. Ovu poznu fazu jednog kulturnog ciklusa karakteriše povratak autoriteta i sekundarne, „nove” religioznosti – to jest pokušaj povratka kulturnim izvorima i starim simbolima vere kako bi se na taj način odagnao neizbežan kraj. Špengler prognozira da zapadna civilizacija ulazi u ovu fazu na početku 21. veka i da će ona trajati još oko dve stotine godine, kada očekuje smrt faustovske kulture.

Osvald Špengler se ne zaustavlja samo na određivanju epohe opadanja i završetka zapadne civilizacije, već prognozira uspon nove, mlađe i vitalne kulture u Rusiji, koja se, uprkos pseudomorfološkim naslagama zapadne civilizacije, nalazi u svojoj ranoj, kreativnoj fazi uobličavanja. Dok se to ne dogodi, ruski narod će još generacijama živeti u vanistorijskoj ravni, odnosno biti nateran da – uprkos svojoj prostoj duši, koja se ne uklapa u zapadne civilizacijske forme – živi u veštačkoj i lažnoj istoriji sa svojim bajkovitim selima i neprirodnim, na silu podignutim gradovima. Razdor između Rusije i Zapada je dublji od verskog: on je kulturni, istorijski. Zbog toga sve razlike između zapadnih naroda i njihovih nacionalnih kultura čine se ništavnim kada se one uporede sa Rusijom. Špengler je verovao da je dubina ruske duše nešto što je potpuno izvan poimanja zapadnog, faustovskog, civilizovanog čoveka. U prvom izdanju prvog dela Propast Zapada iz 1918. godine, Špengler je na njegovom kraju dodao i sadržaj drugog dela koji je tek trebalo da bude napisan u narednim godinama, a za čije je završno poglavlja naveo naslov „Rusija i budućnost”. Međutim, kada je 1923. godine željno iščekivani drugi deo njegovog životnog dela ugledao svetlost dana, zaključno poglavlje o Rusiji je bilo izostavljeno. Ostala je dilema da li je – nakon svih predviđanja koje je u svom magnum opusu izneo – namerno prećutano predviđanje o Rusiji bilo posledica samo njegove nesigurnosti da se upusti njeno detaljnije obrazlaganje, ili je preovladala Špenglerova procena da će ovo ćutanje (uz letimično ukazivanje na samosvojnost mlade ruske kulture, poput kazivanja da je spaljivanje Moskve pred Napoleonom „moćni simbolički akt primitivnog naroda”), snažnije delovati nego još nekoliko desetina napisanih stranica.

Izvor: Stella polare