Strateški izazovi Rusiji u XXI. veku

Srđa Trifković

Rezime predavanja u moskovskom hotelu Prezident 25. septembra 2014. u organizaciji Instituta za javno planiranje

Izazovi sa kojima se Rusija suočava – sa Zapada u celini, a od strane SAD posebno – i sa kojima će nastaviti da se suočava još mnogo godina, brojni su i opasni. Neki su komentatori zbivanja tokom proteklih osam meseci nazvali „novim hladnim ratom“, ali im je konstatacija pogrešna. Hladni rat nikada nije ni prestao, kao što se videlo na primeru dve runde proširenja NATO pakta posle kolapsa SSSR-a i dve ukrajinske krize u periodu od deset godina.

Ti izazovi nisu plod ruske politike. Oni su prisutni i postojaće bez obzira na politiku Kremlja. Oni odražavaju duboki animozitet zapadne političke i medijske elite prema Rusiji kao takvoj. Taj se animozitet u sadašnjoj formi pojavljuje u vreme Krimskog rata; sada ima potpuno zrelu formu.

Zapadna (a pre svega anglo-američka) rusofobija počiva na dva kamena-temeljca:

• Geopolitički – Pomorske sile (talasokratija) teže da opkoljavaju, sputavaju, stežu i kontrolišu evroazijski „hartland“ (teluokratija) oličen u Rusiji. Ovo je bila okosnica britanske politike pre Velikog rata – tzv. Velika igra u Centralnoj Aziji – i hladnoratovske politike SAD posle 1945.
• Kulturološki – Antipatija prema Rusiji i odnos prema njoj kao ekstremnom „drugom“ od strane zapadne političke, akademske i medijske elite ima atavistički karakter. Reč je o fenomenu nepodložnom racionalnom diskursu i samorefleksiji njegovih nosilaca, što konflikt čini neizbežnim i nerešivim. Shodno potpuno internalizovanoj rusofobnoj paradigmi, krajnji cilj zapadnih elita nije promena obog ili onog aspekta ruske politike, već promena režima u Moskvi kao nužni preduslov temeljite i nepovratne transformacije ruskog identiteta u duhu zapadne postmoderne.

U geopolitičkom smislu ukrajinska kriza je logična posledica težnje Zapada da ograniči Rusiji pristup Crnom moru, da joj uskrati zaštitnu tampon-zonu prema Centralnog Evropi, da joj bitno smanji odbrambenu stratešku dubinu, kaoi da ugrozi ranjivi jugozapadni bok Rusije na potezu Rostov-Volgograd-zapadni Kazahstan. O značaju Ukrajine u tom smislu Zbignjev Bžežinski se uostalom izjasnio otvoreno i bez zazora. Ukratko, najnoviji zapadni Drang nach Osten – ovog puta pod američkim vođstvom – ima savršen geopolitički ssmisao.

Povrh navedenih, dodatni je cilj američkih donosilaca odluka da Evropu vrate u američku bezbednosnu orbitu kroz jačanje NATO saveza, što se naravno pravda tobožnjom ruskom pretnjom, kao i da zatruju nemačko-ruske odnose, koji su sa američkog stanovišta bili previše bliski proteklih godina. Vašington se u sprovođenju tih ciljeva pokazao neočekivano uspešnim. Protivno mnogim predviđanjima, EU prevođena Nemačkom bez mnogo roptanja je prihvatila diktat sa druge strane Atlantika. Na delu je primena nove verzije „strategije anakonde“ Nikolasa Spajkmana.

„Normalni“ američki odnosi sa Moskvom iziskivali bi prihvatanje činjenice da Rusija ima izvesne legitimne interese u svom „bližnjem zarubežnjem“. Međutim, tzv. spoljnopolitička zajednica u Vašingtonu – nekih stotinak ljudi na vodećim pozicijama u državnim institucijama, odborima zakonodavnih tela i analitičkim institutima – ne ponaša se normalno.

Razlika između „leve“ i „desne“ varijante vašingtonskog spoljnopolitičkog konsenzusa, između vilsonovskih liberalnih intervencionista (Barak Obama, Hilari Klinton, Samanta Pauer, Sizan Rajs itd.) i neokonzervanivnih globalnih hegemonista (celokupan republikanski establišment, a pogotovu senatori Džon Mekejn i Ričard Lugar) samo je u taktičkim detaljima, ali ne i u vrednosnim postavkama i strateškim ciljevima politike prema Rusiji.

Obama neumorno ponavlja mantru o Americi kao „nezamenjivoj naciji“. Nju je lansirala Medlin Olbrajt pre dve decenije, dajući time još jedan dokaz svoje mentalne nestabilnosti. Nju je ponovio Bil Klinton 1996. „objašnjavajući“ američku intervenciju u Bosni i Hercegovini. Sam koncept je odraz intelektualnog i moralnog bankrotstva njegovih nosilaca. Amerika je „nezamenjiva“ kome? Da li su sve ostale nacije sveta „zamenjive“? Da li te nacije manje ili više krotko prihvataju sopstvenu zamenjivost i američku nezamenjivost? Nezamislivo je za jednog ozbiljnog lidera ma koje druge sile sveta –recimo Vladimira Putina ili Ži Đinpinga – da iznese takvu tvrdnju o sopstvenoj naciji. Američko naturanje nekakve sopstvene „nezamenjivosti“ je u najboljem slučaju neukusno, a u najgorem psihopatski grandomanijakalno.

Veliki je problem da se takve hibrističke deluzije lako pretvaraju u spoljnopolitičke ciljeve koji nisu podložni ma kakvom kompromisu. Sa stanovišta vašingtonskog liberalno-neokonzervativnog duopola, svako suprodstavljanje volji „nezamenjive nacije“ je po definiciji zao i nedopustiv čin. Tako je na primer tadašnja američka predstavnica u UN Suzan Rajs osudila rusko i kinesko protivljenje američkom predlogu rezolucije kojom bi se ovlastilo bombardovanje Sirije kao „gnusno“, „sramotno“ i „neoprostivo“.

Ideologija američke „izuzetnosti“ i globalne dominacije urodila je SAD-varijantom Brežnjevljeve doktrine ograničenog suvereniteta iz 1968, koja je bila izmišljena da bi se opravdala intervencija u Čehoslovačkoj. Nova, američka emanacija tog pravno i moralno neodrživog koncepta nema geografski limitiran domen, za razliku od sovjetskog uzora koji se odnosio samo na zemlje lagera.Obamina Amerika sebi prisvaja pravo da interveniše bilo gde, bilo kada, ma gde u svetu.

U Ukrajini ta je američka doktrina suočila Rusiju sa najvećim izazovom u protekle dve i po decenije. Rusija tom izazovu do sada nije pružila adekvatan odgovor. Moram reći da su ruske obaveštajne i bezbednosne službe ozbiljno podbacile u anticipiranju i sprečavanju majdanskog scenarija. Ovo posebno iznenađuje s obzirom da je majdanska generalna proba već bila obavljena sa „narandžastom revolucijom“ u jesen 2004.

Sada grešku treba ispraviti. Rusija kao svoj strateški cilj treba da postavi promenu režima u Kijevu. Da budemo načisto: Rusija nikada neće zadobiti zapadno prihvatanje njenih legitimnih interesa u bliskom inostranstvu. Moskva stoga treba da sledi ruske državne i nacionalne interese sa gvozdenom odlučnošću, uz punu spoznaju da nove sankcije i dodatna demonizacija slede bez obzira na to šta Rusija učinila ili ne učinila. Alternativa je erozija ruske strateške pozicije i opadanje ugleda i kredibiliteta predsednika Putina. Da bi takav ishod sprečila, Rusija treba da konačno i trajno odbaci iluzije o „partnerstvu“ sa Zapadom kao prvi korak. Takođe treba da razmotri mogućnost niza konkretnih poteza:

Prvo i pre svega, dosadašnje ruske kontrasankcije bile su reaktivne i ograničene. Krajnje je vreme da ruska vlada usvoji mere koje će ozbiljno pogoditi komercijalne interese zemalja koje su joj nametnule sankcije. Ovo je najefikasniji mogući način da se podstakne politički pritisak na vlade dotičnih zemalja od strane poslovne zajednice i radničkih sindikata istih u cilju promene antiruske politike njihovih vlada.

Konkretno, nema nikakvog razloga da Rusija nastavi da uvozi desetine hiljada nemačkih, britanskih, francuskih, italijanskih, američkih, čeških ili japanskih automobila svakog meseca, kao da se ništa nije dogodilo. Predlažem da Rusija uvede carinu od 25% na uvoz vozila za sve vreme trajanja sankcija navedenih zemalja protiv Rusije. Kada radnici Mercedesa, Folksvagena, Škode, Tojote, Jaguara, Forda, Dženeral Motorsa itd. (čijih su proizvoda prepune moskovske ulice), otpušteni zbog kolapsa ruskog tržišta, počnu da demonstriraju zahtevajući promenu politike koja im je upropastila živote, kada akcionari i direktori navedenih firmi počnu da lobiraju u istom cilju, efekat na Merkelovu, Olanda, Kamerona, Obamu i ostale biće daleko snažniji od izjava ruskih funkcionera na Ist Riveru.

Na isti način, kada Britiš Ervejzu, Er Fransu, SAS-u, Lufthanzi, KLM-u i američkim prevoznicima bude uskraćen prelet preko ruskog neba, a azijske kompanije preuzmu njihove linije, putnike i profite, isti će pritisak uslediti od radnika i poslodavaca na vlade dotičnih zemalja da promene antiruski kurs.

Predlažem dvanaest dodatnih konkretnih mera:

1. Rusija treba da preduzme inicijativu da se sadašnji energetski savez Moskve i Pekinga razvije u odbrambeni savez. Rusija takođe treba da razmotri mogućnost zaključenja bilateralnih odbrambenih sporazuma sa drugim zemljama (npr. Iranom) koje su u opasnosti da se nađu na udaru zapadne agresije.
2. Rusija treba da isporuči najsavremenije protivvazdušne raketne sisteme SS-400 vladi Sirije, pogotovu s obzirom da ima mesta sumnji da je američka „strategija“ protiv islamista u Iraku i Siriji zapravo prikrivena strategija iznuđivanja promene režima u Damasku po saudijskoj recepturi.
3. Rusija treba da razvije strategiju de-dolarizacije globalnog finansijskog sistema. Obračun rusko-kineskih transakcija u rubljama i juanima je samo prvi korak. Rusija treba da preuzme inicijativu da se isti principi primene u međusobnoj trgovini zemalja BRIKSa.
4. Rusija treba da pokrene trend neodložnom prodajom svih obveznica američkog trezora koje poseduje, kao i formalnim saopštenjem da ih više nikada neće kupovati. (Bilo bi zanimljivo pratiti reakcije svetskih finansijskih tržišta na takav potez.)
5. Rusija treba da objavi nameru da najdalje do 2020. godine sve transakcije nafte i gasa obavlja u korpi valuta koje neće uključivati dolar.
6. Rusija treba da ubrza obnovu svojih strateških nuklearnih arsenala, čime bi se NATO stratezi otreznili od iluzije da njihov za sada još uvek rudimentarni antiraketni sistem u centralnoj Evropi i na Aljasci otvara prostor za nekažnjeni prvi udar.
7. Rusija treba da obustavi isporuke raketnih motora tipa RD-180 Sjedinjenim Državama, koje SAD koriste za lansiranje raketa tipa Saturn 5 – a koje nose špijunske satelite za Centralnu obaveštajnu agenciju (CIA), NSA, Pentagon itd.
8. Rusija treba da obustavi saradnju sa američkim agencijama (NASA) koje koriste usluge ruskih „taksi prevoznika“ ka zajedničkoj svemirskoj istraživačkoj stanici.
9. Rusija treba da znatno ubrza modernizaciju taktičkog nuklearnog arsenala i konvencionalnih snaga kao odgovor na nedavno inaugurisanu strategiju Pentagona poznatu pod imenom „Momentalni globalni udar“ (Prompt Global Strike). Time bi evropskim članicama NATO bio poslat jasan signal da postoje ozbiljni i potencijalno egzistencijalni rizici u pokornom prihvatanju vašingtonskog diktata.
10. Kao odgovor na provokativne demonstracije sile zapadnih sila u Crnom moru, Rusija treba da organizuje zajedničke vežbe sa mornaricama Kube i Venecuele u Meksičkom zalivu. Ruske nuklearne podmornice treba da vrše vidljive manevre u međunarodnim vodama ispred Njujorka i Los Anđelesa.
11. Rusija treba da iskoristi zapadne sankcije kao povod da napokon ograniči odliv kapitala i da nametne poreze na iznos novca.
12. Rusija treba da iskoristi zapadne sankcije kao priliku da razije dugoročnu strategiju poreskim olakšicama podstaknute supstitucije uvoza, da pokrene sveobuhvatni investicioni program koji bi umanjio njenu zavisnost od Zapada u svim sektorima nacionalne ekonomije.

Sala elitnog hotela Prezident sa 160 mesta bila je nedovoljna za prijavljene goste, pa je u susednoj dvorani upriličen video-bim. Prisustvovao je bivši ambasador Ruske federacije u Srbiji Aleksandar Konuzin, kao i više zvaničnika Ministarstva inostranih poslova i drugih struktura. Govornika je predstavio ambasador Srbije dr Slavenko Terzić, po mnogim mišljenjima ruskih zvaničnika daleko najuspešniji i najkompetentniji predstavnik koga je Srbija imala u Moskvi za dugi niz godina.