Горанко Ђапић:Погледи. Америка у загрљају исламског фашизма-како Барак Хусеин Обама прави калифат на Западу.
Спор око Сирије се стишао, до ширења рата није дошло и међународне тензије полако су се спустиле. Рекло би се-било па прошло…Међутим, далеко од очију и занимања јавности, тихо теку процеси чија је важна исходишна тачка била управо у минулој кризи у Сирији. Управо ће ти процеси у наступајућим временима одређивати ток многих догађаја, закључује социолог Горанко Ђапић, један од најславнијих југословенских дисидената и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године…
Стратегија САД-а (стратегија банкара) ослањање на снаге исламског фашизма зарад остварења много већих циљева, озбиљно је наишла на отпор. Први догађај који је фрустрирајуће дјеловао на банкарске стратеге будућности били су догађаји у Турској. Ти догађаји озбиљно су довели у питање положај исламистичког агитатора Реџепа Таипа Ердогана, врло важног човјека у мозаику снага чијим је радом ваљало барбаризирати свијет. Прије свега ради се о Еуропи и њеној цивилизацији. Тамо, камо се родила идеја о правима човјека и грађанина још од античких времена; што је могућно промптно ваљало је уздићи Трећи свијет.
Други ударац стратегије САД дошао је из Каира. Народ Египта одлучно је одбио повратак у средњи вијек који је намјерио да подигне самопрокламирани калиф Мурси. Нису сви, уствари већина спремни да у XXИ стољећу крену грозним стазама вехабистичког фашизма. Тако је египатска армија умјесто да на челу калифе Мурсија гуши секуларну власт у Сирији, стрпала устрепталог калифа у мало дужи притвор, заједно са његовом бандом безобзирних убојица.
Ови ненадани ударци, опредијелили су банкарску гарнитуру да преко своје филијале – владе САД-а, сломе режим у Сирији и насилним путем доведу на власт разбојнике из редова Ал Каиде. Рачунали су да ће та насилна акција дезоријентирати растући талас секуларизма у исламском свијету чији су протагонисти за дијалог и сурадњу са другима и различитима, за богатство цивилизацијске сурадње и отворености.
Притом друштво у ФЕД-у рачунало је на идеју о потпуној супремацији поморско – зракопловне силе као носиоца славне надмоћи над континенталним отпором. Држало се да је сила на два свјетска кључна мора непобједива. Рачунало се да ће збуњена и унижена Еуропа на челу са својим петоколонашима похрлити да подржи политику која је води у властиту пропаст. Изузев млаких и невољних реакција еуропских чланица НАТО, само је петоколонашки пајац Оланд бучно подржао намјеравани поход банкара.
Врло је важно истаћи да је Британски парламент (Доњи дом) први пут за посљедње стољеће, својим ставом избјегао подршку својој негдашњој колонији. Први пут Уједињено Краљевство није подржало осиони поход САД-а.
Млака подршка НАТО није једино изненађење Барака Хусеина Обаме И, тог играча ФЕД покровитеља. Само држање америчке јавности, која је у великој већини била против рата, ометало је идеју војног удара на Дамаск. Оно што је било велико изненађење било је држање оружаних снага САД. Војни врх није био одушевљен, а по први пут су активне старјешине америчких оружаних снага и особно испољавале индигнацију планираним операцијама. Често се чуло – ,,ја нисам ступио у морнарицу САД да бих се борио за ствар Ал Каиде”.
Особно, Обама очигледно није запамтио 11. септембар 2001. године, али амерички народ јесте.
Ипак, оно што је особито изненадило ФЕД друштво била је спремност Русије да се суочи са изазовом интервенције. И то на сваки начин и не само у материјалној и техничкој подршци режиму Башира Ел Асада, већ и властитим оружаним снагама.
Први пут постало је јасно да је током минулих година, упркос страшној кризи из деведесетих година минулог стољећа Русија почела економски и војни опоравак. Могло би се говорити о томе да је могло и брже и више и да је у земља могла бити темељније реформирана, али и поред тога растућа моћ Русије је видљива чињеница. Посљедњих година у порасту је и утјецај Русије у Западној Еуропи, прије свега на економском плану, особито у сфери енергетике.
Но, како Русија располаже неисцрпним и недирнутим ресурсима диљем својих големих пространстава то ће њена улога у еуропским просторима расти.Коначно би тај процес могао толико узнапредовати да би се Русија и Запад могли политичко – економски интегрирати као сила од Атлантика до Владивостока. Нећемо рећи да би то била моћна и самоодржива еуроазијска сила, већ да би Еуропа почивала на простору од Атлантика до Охотског мора, као јединствено цивилизацијско подручје, као федерација сурадње и јединственог и заједничког просперитета. Еуропска грчко – римско- хришћанска цивилизација била би као политичка, економска и културна цјелина, непобједива сила у односу на поморску силу.
Она би била саткана од големих ресурса и сједињујућег заједничког културног миљеа. Потенцијали тог простора готово да су неисрцрпни. Економска и политичка независност тог свијета будућности и препорода наше аријске расе био би стожер будућег друштва. Сигурно је да би и ванеуропске земље биле добродошле као партнери и сурадници. Амерички народ ослободио би се стега ФЕД друштва и вратио се својој слободарској традицији постајући прворазредни сурадник Слободне Еуропе.
Русији је по положају и најбољој традицији њених културних достигнућа додијељен задатак да високо понесе заставу наше расе и наше слободне будућности.
Сљедбеници Протокола који су након двије и пол тисућа година преко ФЕД готово достигли циљ стварања свјетске владе, своје владе, сада су у великој дилеми. Увијек су се служили ратовима и Првим и Другим свјетским ратовима. Гомилали су богатство стечено профитима из ратне индустрије и слали у ратни погибељ стотине милијуна људи. Маршаловим планом финанције Старог континента учинили су својом финанцијском шпекулацијом. Кредити (празан папир) за рат, кредити за мир. Тако су у своје руке узели готово цијели свијет. Још и ранијих стољећа разбијали су Еуропу преко Лондона , претварајући је у сложен галиматијас малих и међусобно завађених државица. Еуропска култура и традиција Светог Римског Царства увијек или је плашила. Негдашњи господари нису могли бити робови.
Почело се са урушавањем Старог континента. Најприје је Првим свјетским ратом уклоњена Њемачка, а темељно уништена Русија . У Другом рату подређена је у потпуности стара Еуропа и хладни је рат значио њено претварање у Сиву зону. Потом је почела исламизација као кључни фактор дестабилизације и срозавање Еуропе у Трећи свијет. Дрога и рушење виталности омладине даљњи је рад. Затим стиже мода анорексичних жена, какове смо за невољу виђали од Бахенвалда до Аушвица. Круна свега је увођење геј диктатуре као Реквијем за сам живот.
У политичком животу, Еуропа се доводи у стадије политичке и друштвене импотенције. Опскурно се проглашава истинским животом , а насртај исламских фашиста се проглашава мултикофесионализмом, мултиетнуизмом и мултикултурализмом.
Наша култура и традиција се проглашавају еуроцентричном и шовинистичком. Она фина хармоничка мит наше културе одбацује се као превазиђена. Створен је терен за барбаризацију и биолошко уништење. Домало ће и хетеросексуални односи бити превазиђени, редуцирани или чак и забрањени. Довољно је начути како су протагонисти геј параде безобзирни спрам конфликата или чак и изузећа читавим држава из ткзв. ,,нормалне заједнице”. Уопће их није брига за већину. Већина има негативну конотацију и ваља је стално урушивати.
Видљиво је да један поред другог постоје два свијета и два пута. Један пут је ФЕД проспект који на и води у неокефаланаштво, диктатура банкара. Вјечни рад без мировине. Умирање када се смање снаге. Разне,,Фарме” као културни образац и оброк који обавезно нема укуса. Љубав се своди на стварање људи на фармама, да би се обнављало геј друштво. Само парење због резерве за геј диктатуру. Неће бити ни Ромеа ни Јулије. Бит ће само геј парада.
Други свијет, је одбрана и обнова нашег еуропског свијета, на основу наше традиције и културе. Разумљиво, приближавање наше културе вриједностима других култура којима су човјекова слобода и срећа основна вриједност, темељна је предпоставка наше будућности. Несмијемо заборавити да се наша еуропска цивилизација развијала у спрези вриједности читавог аутичког свијета , а у потоњим стољећима освајањем мора и нових континената. У тим дотада непознатим и далеким свјетовима цвале су аутентичне цивилизације. Ми смо узимале од њих и они су узимали од нас. Без тог међусобног утицаја наша цивилизација готово да не би била могућна.
Само стварање Слободне Еуропе од Атлантика до Владивостока може бити гаранција за спас наше расе и наше културе. Та слободна заједница у основи је једина реална нада да будућност неће изгледати као застрашујућа научнофантастична прича. У сваком смислу борба која нам предстоји, борба је Добра и Зла. Добро је што су и Добро и Зло постали све видљивији. Армагедона зацијело ће бити. Поново ћемо спознати истинског живог Криста ослобођеног двије тисућа година лажи и заблуда. Због свега , једна бурна епизода те велике борбе , виђена је у Сирији и збивањима око ње. Први пут Добро је рекло доста Злу и Зло се морало повући. Битка се наставља.
