(Objavljeno,11.08.1991.,EKSPRES)
Zemaljski dani teku:
*0 vračarama, vidovnjacima i klatiocima viskova *Nadurena Misija EZ *Srpska sloga – ni makac
Vratile su se tropske vrućine, a nama i dalje hladio oko srca.
Dani ovi zemaljski protiču, a mi kao da koračamo u mestu. Nemamo kud, a nekud moramo. Da li smo zaista dterali cara do duvara? I da li smo stvarno zreli za posmatranje, kao štoo govori Evropa određujući nam pri tom bulumentu posmatrača?
Nemajući, očigledno kud, počeli smo da idemo no vračarama, vidovnjacima, klatiocima viskova i raznoraznim gasiocima ugljevlja.
Zavedeni, na napušteni
Kao, jeste gadno, ali bićs bolje, govore nam, dok izgovaraju magične reči, a ugljealje se puši.
U međuvremenu, nadurEna Misija EZ, koja je naglo ustanovila da nam nema spasa i pomoći, hitro je otišla iz naše zemlje i ne prezalogajivši, da bi, kad su procenili da su na bezbednoj razdaljini, proglasili, naravno, Srbiju za krivca što hrvatske vlasti pucaju (ili bolje rečeno što se prepucavaju) na žitelje „svoje" republike, koji su, doduše Srbi, a ne bi trebalo da budu.
Zavedeno, na napuštena Predsedništvo SFRJ potom je (da li u inat ili uz pomoć viska) jednoglasno donelo odluku o prskidu vatre, ne pominjući pri tom, doduše, hladno oružje, i oformilo Komisiju za praćenje obustave vatre.
I dok je zapenušani zastupnik u hrvatskom Saboru deklamovao recitacije nezavisnog tipa na maternjem latanskom jeziku o koljačkoj spremnosti i o potrebi da „njih" bude deset na jednoga (o, zar se i to može?), vatra je, kao utihnula. Doduše, puca se i dalje, ali ne onako vatreno.
Naravno da Evropska zajsdiica nije odustala od svoje prevelike želje da nam pomogne i spase što se spasti može. Određeni su posmatrači koji će biti pravilno raspoređeni diljem naše zemlje i koji će nas danonoćno posmatrati.
„To što se dešava u Jugoslaviji je božja kazna. Jer su ljudi zaboravili na Boga", izjavila je proročica Vanga.
Bog, dakle, ne samo što je digao ruke od nas, nego je i doneo odluku da nas kazni.
A svetski eksperti su mudro, ovih dana, ukapirali da je ključni problem u Jugoslaviji, problem granica. I spoljašnjih i unutrašnjih. Sve bi, naravno, bilo manje problematično kad bi dve republike mogle da se otcepe, a da unutrašnje granice ostanu netaknute!
Nagradno putovanje
E, sad, ko tu pronađe logiku ide sedam dana besplatno na letovanje, bez prismotre, u Luk-semburg!
I još nešto. Idealna bi varijanta rešenja jugoslovenske krize bila da primirje „kontrolišu" mirovne snage u obliku, recimo, nemačke ili austrijske vojske. Nekako su najbliže, a i prilično su raspoloženi da nam svesrdno „pomognu". Tako reći u temi su.
Slično raspoloženje vlada i u Albaniji, čiji lider Aljija (koji se, za razliku od mnogih svojih sunarodnika, još nije „okešao" na neki brod ispred italijanskih luka) svakodnevno daje izjave, a verovatno i crta nove granice Velike Albanije u dokolici, dok preostali vojnici (oni koji nisu na brodovima u Italiji) marljivo čiste i šteluju moćne tandžare, model 48.
Srbi su, naravno, prepadnuti i zatečeni ovolikom brigom za smanjenje srpskih granica. Toliko su oduševljeni da jedva čekaju da na svojoj zemlji ugledaju „bratskog" nemačkog, austrijskog ili šiptarskog vojnika.
Cveće je ubrano, dlanovi su na aplauz spremni…
He daj Bože…
„Spremni smo na saradnju sa Evropskom zajednicom, ali bez mešanja u unutrašnje stvari", reče, pre neki dan srpski predsednik Slobodan Milošević, engleskom novinaru, čije je iznenađenje bilo neviđeno kad je čuo da Srbi nisu manjina u Jugoslaviji. A tek kad je saznao da je Albanija druga država…
Od sloge – ništa
Inače, što se srpske sloge tiče, ništa novo. Ni makac. Čim se u blizini nađu četiri Srbina, jedan mora da bude protiv. Kao na primer u slučaju Predsedništvo – Misija EZ i kao u niz drugih slučajeva. Čujem kako ljudi govore da su lakše zajednički jezik i zajednički interes Srbi našli sa Muslimanima u Bosni i Hercegovin i , nego sa članom Ppredsedništva Bogićem Bogićevićem.
Narod, ko narod, retko kad se prevari.
Ali, ono, što mi najteže pada i što najviše bilo;ono što me me kao mora pritiska; ono od čega se ne može pobeći i što se se ne može prevideti, što je večna srpska rana i usd,seobe i zbegovi, dakle, i dalje traju.
Novine neumoljivo, iz dana u dan , beleže brojke. Koliko je skela prevezla srpskih porodica i gde su smeštene.
U tri, u pet, u petnaes pedova. Novinske vesti kao sudbina. Kao drama.
Pre neki dan javlja mi se čovek „negde iz Slavonije".Kaže: „U jučerašnjem broju objavili ste da sam poginuo"…"
– „Da, na…?"
– „Pa, ništa, živ sa, bre , braćo!"
– „Neka si živ, a za ispravku ćemo lako…"
Dani, međutim, neumoljivo klize u prošlost, odnoseći sa sobom i poneki trag uspomena. Ostavljajući samo otisak našim dušama da su nekad bili.
I da smo mi bili…
Miroslav Marković
