(Објављено,11.08.1991.,ЕКСПРЕС)
Земаљски дани теку:
*0 врачарама, видовњацима и клатиоцима вискова *Надурена Мисија ЕЗ *Српска слога – ни макац
Вратиле су се тропске врућине, a нама и даље хладио око срца.
Дани ови земаљски протичу, a ми као да корачамо у месту. Немамо куд, a некуд морамо. Да ли смо заиста дтерали цара до дувара? И да ли смо стварно зрели за посматрање, као штоо говори Европа одређујући нам при том булументу посматрача?
Немајући, очигледно куд, почели смо да идемо no врачарама, видовњацима, клатиоцима вискова и разноразним гасиоцима угљевља.
Заведени, na напуштени
Kao, јесте гадно, али бићс боље, говоре нам, док изговарају магичне речи, a угљеаље се пуши.
У међувремену, надурЕна Мисија ЕЗ, која je нагло установила да нам нема спаса и помоћи, хитро je отишла из наше земље и не презалогајивши, да би, кад су проценили да су на безбедној раздаљини, прогласили, наравно, Србију за кривца што хрватске власти пуцају (или боље речено што се препуцавају) на житеље „своје" републике, који су, додуше Срби, a не би требало да буду.
Заведено, na напуштена Председништво СФРЈ потом je (да ли у инат или уз помоћ виска) једногласно донело одлуку о прскиду ватре, не помињући при том, додуше, хладно оружје, и оформило Комисију за праћење обуставе ватре.
И док je запенушани заступник у хрватском Сабору декламовао рецитације независног типа на матерњем латанском језику о кољачкој спремности и о потреби да „њих" буде десет на једнога (о, зар се и то може?), ватра je, као утихнула. Додуше, пуца се и даље, али не онако ватрено.
Наравно да Европска зајсдиица није одустала од своје превелике жеље да нам помогне и спасе што се спасти може. Одређени су посматрачи који ћe бити правилно распоређени диљем наше земље и који ће нас даноноћно посматрати.
„То што се дешава у Југославији je божја казна. Јер су људи заборавили на Бога", изјавила je пророчица Ванга.
Бог, дакле, не само што je дигао руке од нас, него je и донео одлуку да нас казни.
A светски експерти су мудро, ових дана, укапирали да je кључни проблем у Југославији, проблем граница. И спољашњих и унутрашњих. Све би, наравно, било мање проблематично кад би две републике могле да се отцепе, a да унутрашње границе остану нетакнуте!
Наградно путовање
Е, сад, ко ту пронађе логику иде седам дана бесплатно на летовање, без присмотре, у Лук-сембург!
И још нешто. Идеална би варијанта решења југословенске кризе била да примирје „контролишу" мировне снаге у облику, рецимо, немачке или аустријске војске. Некако су најближе, a и прилично су расположени да нам свесрдно „помогну". Тако рећи у теми су.
Слично расположење влада и у Албанији, чији лидер Аљија (који се, за разлику од многих својих сународника, још није „окешао" на неки брод испред италијанских лука) свакодневно даје изјаве, a вероватно и црта нове границе Велике Албаније у доколици, док преостали војници (они који нису на бродовима у Италији) марљиво чисте и штелују моћне танџаре, модел 48.
Срби су, наравно, препаднути и затечени оволиком бригом за смањење српских граница. Толико су одушевљени да једва чекају да на својој земљи угледају „братског" немачког, аустријског или шиптарског војника.
Цвеће je убрано, дланови су на аплауз спремни…
He дај Боже…
„Спремни смо на сарадњу са Европском заједницом, али без мешања у унутрашње ствари", рече, пре неки дан српски председник Слободан Милошевић, енглеском новинару, чије je изненађење било невиђено кад je чуо да Срби нису мањина у Југославији. A тек кад je сазнао да je Албанија друга држава…
Од слоге – ништа
Иначе, што се српске слоге тиче, ништа ново. Ни макац. Чим се у близини нађу четири Србина, један мора да буде против. Kao на пример у случају Председништво – Мисија ЕЗ и kao у низ других случајева. Чујем како људи говоре да су лакше заједнички језик и заједнички интерес Срби нашли са Муслиманима у Босни и Херцеговин и , него са чланом Ппредседништва Богићем Богићевићем.
Народ, ко народ, ретко кад се превари.
Али, оно, што ми најтеже пада и што највише било;оно што ме ме као мора притиска; оно од чега се не може побећи и што се се не може превидети, што је вечна српска рана и усд,сеобе и збегови, дакле, и даље трају.
Новине неумољиво, из дана у дан , бележе бројке. Koлико је скела превезла српских породица и где су смештене.
У три, у пет, у петнаес педова. Новинске вести као судбина. Kao драма.
Пре неки дан јавља ми се човек „негде из Славоније".Каже: „У јучерашњем броју објавили сте да сам погинуо"…"
– „Да, na…?"
– „Па, ништа, жив са, бре , браћо!"
– „Нека си жив, a за исправку ћемо лако…"
Дани, међутим, неумољиво клизе у прошлост, односећи са собом и понеки траг успомена. Остављајући само отисак нашим душама да су некад били.
И да смо ми били…
Мирослав Марковић
