Пише: Небојша Лазић
Вишевековна српска тежња за уједињењем остварена је 1918. године. Та година постаје ноћна мора свих оних фалсификатора историје који на антисрпској хистерији желе да утемеље своје нове идентитете. Конвертитство на Балкану по правилу почива на србофобији. Такав је случај и у појединим политичким круговима у Црној Гори.
Савремена Црна Гора је настала уједињењем више српских области, старе Црне Горе, Брда, Херцеговине, Боке и Приморија, потоњи су у састав Црне Горе ушли тек 1945. године. Уједињење Срба је свакако трн у оку оних који профитирају на разједињењу и покушају стварања нових народа од Срба.
Ненаучне тезе, проста измишљања, спиновања, предвођена политичким елитама у Црној Гори, створили су алтернативну реалност, односно потпуно лажну историју која нема корене нигдје сем у фикцији. Дукљанска академија наука, Матица црногорска и НВО „Црногорска православна црква“ пласирају мит о такозваној „Божићној побуни“ као о некаквом устанку против окупатора. Учеснике те побуне, yеленаше, представљају несрбима и антисрбима, који су се под неком измишљеном заставом борили против „окупације“. Истина је заправо сасвим другачија.
Крајем Великог рата када српски војници хитају да ослободе српске земље, италијанске трупе желе да заузму Приморије што је био њихов ратни циљ. Регент Александар Карађорђевић мудром политиком одлучује да у Црну Гору не шаље одреде из данашње Србије него тамо одлази добровољачки пук који предводи бригадир црногорске војске Петар Мартиновић. Четнички комитски покрет у Црној Гори се одушевљено придружује уједињеној српској војсци и ослобађа Црну Гору од Аустоугара и Италијана. Занимљива је чињеница да је aустроугарски окупатор у Црној Гори 1916. године забранио ћирилицу, променио уџбенике, отпустио наставнике који су одбили да предају по новим уџбеницима, потискивао српски идентитет и силно ударио на Цркву. Тако је покренута десрбизација под утицајeм праваштва – свака сличност са савременим дешавањима у Црној Гори је очигледна.
Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори од 26. новембра 1918. представља остварење вјековног сна српског народа о јединству. Сличне ствари се дешавају у читавој Европи, по устаљеним принципима Вудроа Вилсона. Две српске државе су се по природи ствари сјединиле. Подгоричка скупштина је била народни сабор. Посланици су изабрани по непосредном принципу директне демократије. На мање од 1000 гласача ишао је један посланик.
Настала су два супротна табора, бјалаши и зеленаши. Оба су за уједињење, али по различитим принципима. Бјелаши су за безусловно уједињење под окриљем југословенства. Начело им је било: „Један краљ, једна држава, један народ.“ Зеленаши су за условно уједињење заснивано не на Југословнеству, него Српству, уз децентрализацију државе. Сличне идеје зеленаша је заступао у Србији Стојан Протић. Подгоричка скупштина је директан резултат гласања гдје је бјелашки табор однео доминанту и убједљиву побједу. Одлуке народне скупштине су уклањање бивше династије и присаједињење Србији у заједничку државу свег српског народа. Династија Петровић Његош није угашена него је свој историјски континуитет власти наставила кроз династију Карађорђевић. Сам Александар Карађорђевић је унук краља Николе, син његове ћерке Зорке, рођен на Цетињу. Чињеница је и то да је Александар током читавог живота задржао акценат својствен Цетињанима, али и да је у родном граду изградио водовод и канализацију, те пут ка приморју.
Божићна побуна је била локалног карактера и маргинална појава, како тада, тако и у савременој историографији. Италија је жељела остварити претензију на jадранску обалу, покушавајући створити својим обавјештајним каналима мрежу око њима лојалних људи. Политички инспиратор пројекта зарад интереса Италијана је био Јован Пламенац и црногорски бригадир Крсто Зрнов Поповић, оба декларисани Срби. Савремени монтенегрински фалсификати Крста приказују као икону борбе против Срба, што је апсурдно. Крсто је себе доживљавао као Србина и истицао своје родољубље одано косовском завјету, и српској Црној Гори; „Црна Гора је она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове.“ Своје учешће у побуни је правдао лојалношћу краљу Николи, а сам је из иностранства писао молбе краљу Александру тражећи да се врати и положи присегу новом краљу. Политички организатор Пламенац је побегао из земље прије избијања побуне. Побуна је обухватила само територију око Цетиња. Угушена је од стране локалног становништва. Истакнут у гушењу побуне био је сердар Јанко Вукотић. У јеку борбе Крсто шаље писмо легитимним властима наглашавајући да је он за уједињење Срба, али на другачијим принципима. Бјелопавлићи, Пипери, Кучи, Грахово, Бањани, Дробњаци, Комани, Загарач су угушили побуну и гнушали се побуне, а поменути су пострадали много за вријеме владавине краља Николе. Зеленаши нису користили зелене барјаке, заставе, нити униформе него српску тробојку Црне Горе, док су локалне јединице које су угушиле побуну користиле југословенску тробојку. Ако би се водили неисторијском логиком монтенегрина и судили, на пример, по знамењима, зеленаши су се онда борили за Србију против Југословена. Нису се водиле значајне битке. Бјелаши су пред Ријеком Црнојевића апеловали на зеленаше да се разиђу, што су ови и учинили без борби или отпора. Укупно је пострадало зеленаша не више од 29, дакле све остало је ствар модерне пропаганде, митоманије и спиновања.
Актери су осуђени на махом мање затворске казне. Суђења су трајала наредних седам година. Последњи судски процес је био на Цетињу 1924. године. Приликом изрицања пресуде и спомињања краља Александра сви су оптужени узвикнули „Живијо краљ!“ на иницијативу Радојице Никчевића који је сам осуђен на доживотну робију. Убрзо је уследило масовно дјељење помиловања управо од краља Александра Карађорђевића.
Локални сукоб, минорних размера, око политичких неслагања Срба у Црној Гори данас се користе да се креира алтернативна историја. Исти антисрпски митомански наратив од једнодневног паљења гума 5. септембра на Цетињу, приликом устоличења митрополита Јоаникија, прави Стаљинградску битку. Да је пре монтенегрина било антисрба у Црној Гори, нашао би се макар један од толико славних бојева, да је војеван против Срба, али то једноставно није могуће јер су сви одувек били Срби. Стога су се монтенегрини ухватили локалног политичког сукоба е да би на њему исконструисали макар један бој између Срба и Црногораца. Но као што у тексту рекосмо, то није био сукоб Срба и Црногораца, него две политичке струје Срба из Црне Горе. Монтенегрини ће ипак морати потражити неку другу „Сребреницу“ на којој ће утемељити свој нови идентитет.
Izvor: https://balkanfokus.rs/zelenasi-i-bozicna-pobuna-u-crnoj-gori/
