- U svetu je aktuelno pitanje: ima li danas istinskih heroja i koga mi danas proglašavamo važnim ljudima?
- Zašto Evropska unija i države kandidati za pridruživanje ovoj globalističkoj tvorevini nema(ju) heroje – već političke prostitutke, koje misle samo o svom ličnom interesu i interesu otuđenih centara moći?
- U filozofiji o herojstvu je najviše razmišljao Hegel, za koga je herojstvo posledica operacionalizacije nacionalnog duha
- Herojstvo je i stvar dominirajućih principa u društvenom životu – zato je moguće vreme i bez heroja
PIŠE: Zoran Milošević
Krajem godine kako je to postalo uobičajeno, od 1927. godine u zapadnom svetu, a potom i drugde diljem ove naše planete, objavljuju se odluke Redakcija medija i važnih institucija o nagrađivanju određenih ličnosti, izuma ili događaja. Ispočetka se govorilo o čoveku godine, a danas o ličnosti godine ili, kako neki mediji znaju da preuveličaju o herojima među nama. Ipak, kako upozoravaju razumniji, dobiti nagradu za ličnost godine ne znači da je to lice postalo heroj, ali javnost, bar kratkotrajno, ima iluziju da u današnjem svetu postoje heroji i da imaju uzore. Međutim, ako se pogledaju liste nagrađenih, onda čovek prosto počne da se smeje i u čudu odmahuje glavom, uz obavezno (samo)pitanje: da li je moguće? Ličnost godine je Obama i Đukanović, Drašković postaje „evroatlantska ličnost godine“, Evropska unija dobija Nobelovu nagradu za mir. Pankerke „Pusi rajot“ su ozbiljni kandidati za ovu titulu, kao i mnogi drugi antiheroji i delikventi. Neverovatno ali istinito, i Adolf Hitler je 1938. godine proglašen za ličnost godine. Da li je za to neko odgovarao? Nije nam poznato!
Da nešto sa evropskim herojstvom i herojima nije u redu pokazuje slučaj Stjepana Bandere, Hitlerovog sledbenika u današnjoj Ukrajini (nekada se zvala Malorusija), koga je bivši predsednik Ukrajine Viktor Juščenko proglasio nacionalnim herojem. Tako je antiheroj, nacista i ubica postao, bar privremeno, heroj, onda mu je svrgnuti predsednik ove države Janukovič oduzeo neopravdano stečeno zvanje heroja Ukrajine, doduše tek posle pritiska iz Moskve. No, interesantno je da je u Ukrajini, dok je Evropska unija to podržavala, postupak herojizacije Bandere povezivan sa evropskim vrednostima. Zato je deo kritički usmerenih analitičara u svetu otvorio pitanje: ima li danas istinskih heroja i koga mi danas proglašavamo važnim ljudima?
Ko je danas heroj?
Prvi su se odazvali novinari-evrofanatici, koji su odmah istakli „da su naši heroji konačno ustali“, kako je lakonski konstatovao Arno Leparmantje (Arno Leparmentier) za francuski „Le Figaro“. = i (heroji) žele da okrenu novi list, iako su prilično potrošeni i stari. Na primer, Mario Monti popušta pod pritiscima Silvija Beluskonija, da bi se sklonio u Brisel. Žan Mari Kolombani (Jean-Marie Colombani) za atlantistički usmereni portal „Slate.fr“ unapred optužuje „populistu Berluskonija“, da ako Italija bude glasala za njega, Evropska unija može potonuti u još dublju krizu. Monti odlazi, jer su Berluskoni i njegova partija „Narod slobode“ odbili da dalje podržavaju štetnu politiku premijera i ubrza obnovu parlamenta.
Ipak, evro-fanatici hvale Montija. Predsednik vlade Italije potomak je klase patricija, jedan od ljudi kome je dobročinstvo i briga za druge jedna od glavnih osobina. Svi su oni veliki političari, ali znaju meru. Doduše, imaju problem; njih niko nije na političkim izborima birao na vlast, već je na vlast u Italiji došao kao ekspert, doživotni senator i bivši evropski komesar. I Pariz ima svoje od naroda neizabrane premijere: Dominika de Vilpena (Dominique di Villepin) i Rajmonda Bara (Raymonda Barre). No, njima se kači oreol mudrosti – da se radi o političarima koji misle o budućim pokolenjima dok njihovi protivnici misle o sledećim izborima.
Izdajnici – heroji u Evropskoj uniji?
Danas se Evropska unija deli usled prisutnijeg straha od budućnosti. Za političare koji su nacionalno opredeljeni Unija je nelegitimna, za evrofanatike ona je jedino ispravna vizija budućnosti, a sve drugo je marginalno i nevažno. Ako je za utehu, Monti neće otići iz politike. Odlazi samo iz italijanske politike. Nudi mu se visoki politički položaj u Briselu. Tako se potvrđuje pravilo: neuspešan političar kod kuće – odličan kadar za Uniju. „Domaći zadaci“ su, zaista, čudo. Svi oni koji su izgubili kod svojih birača i naroda (obično medijima govore „da ne mogu da trpe nacionalizam svog naroda“, da „oni ne mogu da biraju naciju u kojoj su rođeni, ali mogu…“). Listi poraženih pridružuje se i Daniel Kon-Bendit (Daniel Cohn-Bendit), kao i mnogi drugi denacionalizovani kadrovi. Ova evrofanatična elita je prilično stara, pa se očekuje kadrovska obnova, zato se među licima koja će zauzeti dužnost u institucijama Unije nalazi i „naš“ Boris Tadić, kao provereno denacionalizovani, mlađi političar. Sve njih Arno Leparmantje glorifikuje ukazujući da „imaju evropsku maštu“, da su to ljudi koji govore „Ustaj, Evropo!“, ali je istina i da oni imaju sve manje sledbenika. Za Leparmantjea „to su heroji koji se bore protiv nazadnosti vremena u kome žive“. Međutim, pred sve te „heroje“ postavlja se veliki problem – izbori 2014. godine, na kojima se, kako predviđaju istraživanja javnog mnjenja, može dogoditi poraz centralista – evrofanatika. Zato ih Brisel povlači u „centralu“ da pokušaju da izbore pobedu – na sve načine, kako bi u evropskom parlamentu obezbedili većinu. Na kraju članka Lemparmantje čitaocima poručuje – „Ne gubite nadu, vrlo brzo ćemo imati nove evropske heroje!“
U pomoć evroatlantistima je pohitao i Komitet za dodelu Nobelove nagrade, jer svakako da je ova nagrada, naravno do dodele iste američkom predsedniku Obami i Evropskoj uniji, mogla da nosiocima nametne oreol heroja. No, više ne, jer je ovim dodelama i ona kompromitovana. Zašto je Unija dobila Nobelovu nagradu za mir? „Nema objašnjenja zašto je Evropska unija dobila Nobelovu nagradu. Ona je samo dokaz da i naučnici mogu da pogreše“, smatra izraelski novinar Ben-Dror Jamini. Evropska unija se pokazala kao nesposobna tvorevina, koja je uzela učešće u nečasnim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, Bliskog istoka, danas posebno u Siriji, zatim u Avganistanu i Africi, tako da ne može biti reči ni o kakvom mirotvorstvu. U Evropskoj uniji se, kako ističu eksperti za ovu oblast iz Francuske, stvaraju džihadisti, koji potom odlaze diljem sveta da izvršavaju teroristička dela. No, gore od toga je što Unija finansira svaku organizaciju na Bliskom istoku koja se trudi da onemogući bilo kakve šanse za pravedno rešavanje bliskoistočne krize. Zato Unija nema heroje – već političke prostitutke, koje misle samo o svom ličnom interesu i interesu otuđenih centara moći.
Kako osloboditi Evropu?
Tako misli i mlada „Evropska akcija – pokret novog evropskog samosaznanja“, koji želi da ujedini one Evropljane kojima je dosta „američkog načina života“ i „pax americane“. Oni ne žele unijske heroje, jer su nosioci laži i licemerja, a što sve stvara sistem „političke korektnosti“. Cilj je i izmeniti Evropsku uniju, poslušnu SAD-u i Izraelu, Evropskom konferencijom, koja će postati važan subjekt u međunarodnoj politici. Parola: „Napred – do slobodne Evrope!“ Sledbenici ove parole su za Evropsku akciju heroji našeg doba.
Šta je, dakle, heroj? Prema grčkoj mitologiji, odakle i potiče ovaj pojam i metafora, to je galantan čovek, vođa, tj. posebna klasa ljudi, dete bogova i njihovih potomaka, takođe i potomak bogova i ljudi. Heroji se od Bogova razlikuju samo po tome što su smrtni, ali su njihova dela besmrtna. No, u grčkoj mitologiji ima heroja koji su postali besmrtni: Herakl, Asklepije, Polideuk i Loki. Većina heroja su vojnici, koji su uništavali čudovišta i ratovali između sebe. Sa razvojem antičke kulture heroji su dobijali i osobine mudrosti, muzičku nadarenost ili brzinu. Postajali su heroji koji su to postali na osnovu sposobnosti predviđanja budućnosti, heroji zakonodavci itd.
Kod filozofa shvatanje herojstva je nešto drugačije. Heroj je čovek koji se žrtvovao u korist opšteg blagostanja. U filozofiji o herojstvu je najviše razmišljao Hegel, za koga je herojstvo posledica operacionalizacije nacionalnog duha. Danas se heroizacija događaja u okviru procesa proglašenja čoveka putem medija i reklamne kampanje, da bi se stvorili nacionalni ili internacionalni heroji, kako bi obični ljudi imali primer ili uzor. Herojstvo je i stvar dominirajućih principa u društvenom životu – zato je moguće vreme i bez heroja. Postupci heroja su blagodatni i dobročiniteljski. Epski heroji su izvor identiteta, jer predstavljaju etnos koji se bori protiv osvajača i eksploatatora. Prilikom stvaranja epskog herojstva, došlo je do stvaranja lika viteza, časnog čoveka i zaštitnika. Heroji su oličenje lepote i snage, uzor za niz generacija konkretnog naroda, jer predstavljaju ideal i moralnu normu. Takođe su i simboli određenog naroda, Heroji imaju autoritet vođe, spasioca, zaštitnika i dobročinitelja.
No, kada pogledamo koji se ljudi nama nameću kao heroji, onda se moramo složiti sa onima koji tvrde da „naše vreme, jednostavno, nije pogodno za heroje“. Međutim, činjenica je da mogu postojati istinski, nesumnjivi heroji. Danas, ako je suditi po „ljudima odabranim od strane medija i evroatlantskih institucija da im dodele nagrade ili zvanja „ličnosti godine“ u Evropskoj uniji i njenim satelitima, jasno je da dominiraju ovi drugi – sumnjivi heroji ili anti-heroji!
IZVOR: Pečat, br. 249, 2012.
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/vreme-evropskih-antiheroja/
