Izlaganje Vladimira Solovjova, predsednika Saveza novinara Rusije na Međunarodnom okruglom stolu «Slobodan Milošević, slobodna Srbija i Novi svet», 10. marta 2026. u Pres-centru UNS-a u Beogradu.
Uvod
Poštovane kolege i prijatelji,
Danas, 20 godina posle događaja u zatvoru u Sheveningenu, ponovo se obraćamo liku Slobodana Miloševića. Njegova smrt 11. marta 2006. godine postala je ne samo kraj životnog puta bivšeg predsednika Jugoslavije, već i simbol dubokog civilizacijskog raskola koji je zahvatio Srbiju i ceo balkanski region. Dve decenije su dovoljan period da se propagandni klišei razdvoje od istorijske realnosti i da se razume kakvu je ulogu odigrao Milošević u borbi za „drugačiju“ Srbiju i kakav značaj ima njegovo nasleđe za formiranje novog svetskog poretka.
1. Put ka vlasti i srpski nacionalni preporod
Slobodan Milošević, koji se rodio 1941. godine u Požarevcu, prošao je put od partijskog funkcionera do vođe, koji je razumeo težnje svog naroda. Njegov “zvezdani trenutak” dogodio se krajem osamdesetih godina prošlog veka u Kosovu Polju, kada se zauzeo za zaštitu srpskog stanovništva pokrajine od ugnjetavanja albanske većine. U vreme kad se stara komunistička elita stidela nacionalnih osećanja, Milošević je dao Srbima pravo da govore na svom jeziku i štite svoje svetinje.
Došao je na vlast pod geslom jačanja centralne vlasti i zaštite interesa Srbije u raspadajućoj federaciji. Važno je razumeti kontekst te epohe: širom Istočne Evrope su se rušili stari režimi, pa ni Jugoslavija nije bila izuzetak. Pitanje nije bilo da li će se zemlja raspasti, već po koju cenu i ko će je platiti.
2. Epoha ratova i Dejton: pokušaj da se sačuva srpstvo
Devedesete godine prošlog veka postale su period krvavog raspada Jugoslavije. Miloševića su na Zapadu požurili da označe kao glavnog krivca za ratove u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Međutim, stvarnost je bila složenija. Da, on je podržavao bosanske Srbe i Radovana Karadžića, ali je to činio u uslovima kada je Hrvatska dobijala podršku od Nemačke, a bosanski muslimani – od SAD. Srbija se našla okružena neprijateljima, bez moćnih saveznika.
Dejtonski sporazum iz 1995. godine bio je kulminacija njegove politike. Po cenu ogromnih napora i ustupaka, Milošević je uspeo da zaustavi krvoproliće i stvori Republiku Srpsku kao entitet bosanskih Srba. Zapadni lideri su mu stiskali ruku kao mirotvorcu. Ali u samom Beogradu, njega su već smatrali izdajnikom jer nije uspeo da sačuva Srpsku Krajinu, čiji je pad doveo do egzodusa stotina hiljada Srba – najvećeg etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata. Ta ambivalentnost će ga proganjati do kraja.
3. Kosovska kriza i rat sa NATO: pobuna protiv Novog svetskog poretka
Odlučujući trenutak bio je sukob oko Kosova i Metohije 1998-1999. Miloševićevo odbijanje da potpiše ponižavajuće sporazume iz Rambujea i povuče trupe sa iskonskih srpskih zemalja dovelo je do agresije NATO. 78 dana bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije postali su prekretnica u svetskoj istoriji. Prvi put je blok NATO bez sankcija UN napao suverenu evropsku državu.
Tih dana Milošević je postao simbol otpora ne samo za Srbe, već za sve one koji su odbijali da žive po pravilima unipolarnog sveta u kome su SAD igrale ulogu svetskog žandarma. Kako stručnjaci primećuju, „ovo je bila prva velika američka vojna kampanja na evropskom tlu“, a Milošević joj je prkosio. Njegova nada u rusku pomoć se nije opravdala – Moskva sa kraja 90-ih, oslabljena i prozapadna, odlučila je da okrene avion Primakova iznad Atlantika, ostavljajući Beograd da se sam suoči sa „saveznicima“.
4. Hag: Smrt u zatočeništvu kao presuda sistemu
Petog oktobra 2000. godine, Miloševićev režim je pao kao rezultat „buldožer revolucije“. A već u junu 2001. godine, nove srpske vlasti, kojima su obećali finansijsku pomoć, predale su svog bivšeg predsednika Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju (MKTJ).
Suđenje u Hagu je postalo farsa. Milošević, po obrazovanju pravnik, odrekao se advokata i pretvorio sudnicu u tribinu za razotkrivanje pravih krivaca za raspad Jugoslavije i NATO agresiju. On nije priznavao legitimnost suda, s pravom ga nazivajući „politizovanim telom stvorenim da legitimiše zločine NATO“.
Za četiri godine procesa, tužilaštvo nije uspelo da dokaže nijednu tačku optužnice, uključujući i izmišljeni „genocid“ na Kosovu.
Miloševićeva smrt 11. marta 2006. godine, pod nejasnim okolnostima, izazvala je mnoštvo pitanja. Pronađen je mrtav u svojoj ćeliji. Nezavisni eksperti i njegova porodica govorili su da nije dobijao adekvatno lečenje. Štaviše, postoje dokazi da su u Miloševićevoj krvi pronađeni lekovi nespojivi sa lečenjem njegove hipertenzije (npr. najjači antibiotik, predviđen za lečenje lepre), što je moglo da pogorša njegovo stanje. Tribunal je odbio Miloševićeve zahteve za lečenje u Moskvi. Umro je neosuđen, ali i neoslobođen – faktički kao zatočenik sistema, koji nije mogao da mu dozvoli da pobedi.
5. Nasleđe: Srbija danas između prošlosti i budućnosti
Prošlo je dvadeset godina. Srbija, u kojoj više nema Crne Gore ni Kosova (koje je Zapad priznao uprkos Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN), nastavlja svoj put.
Zvanični Beograd vodi složenu, viševektorsku politiku, balansirajući između EU i Rusije, pokušavajući da sedi na dve stolice.
Treba zapaziti da je masovne proteste, koji su zahvatili Srbiju 2024-2025. (posle tragedije u Novom Sadu), zapadna štampa odmah nazvala „najmasovnijim od vremena Miloševića“. To poređenje je indikativno. Milošević je za liberalni mejnstrim postao sinonim autokratije i izolacije. Međutim, unutar same Srbije, on ostaje složena i tragična figura. Za neke, on je diktator koji je činio greške i doveo do poraza; za druge, on je čovek koji je prvi rekao „ne“ zapadnoj hegemoniji, za šta je platio cenu.
U današnjem „Novom svetu“, gde se ponovo zaoštrila borba velikih sila, a Rusija sprovodi specijalnu vojnu operaciju, retorika „borbe protiv Miloševića“ je ponovo aktuelna. Nije slučajno što akteri savremenih sukoba predviđaju sličnu sudbinu političarima koji se suprotstavljaju Zapadu.
Zaključak
Pre dvadeset godina, u ćeliji haške tamnice prestalo je da kuca srce čoveka koji je pokušao da odbrani pravo svog naroda na suverenitet i istorijsko pamćenje. Da li ga je pobedila smrt? I jeste i nije. Jeste – zato što je Jugoslavija uništena, Kosovo izgubljeno, a srpski narod podeljen i iscrpljen sankcijama. Nije – jer je Miloševićev primer pokazao, da se čak i pod totalnim pritiskom može sačuvati dostojanstvo.
Danas, dok svet ponovo tone u globalnu konfrontaciju, mi moramo pamtiti lekcije srpske Golgote. Slobodna Srbija o kojoj su sanjali Milošević i njegove pristalice i dalje postoji – u pamćenju naroda, u srpskim hramovima na Kosovu i u tvrdoglavom odbijanju Beograda da uvede sankcije Moskvi. I sve dok je tako, lik Slobodana Miloševića stajaće na putu onima koji pokušavaju izmene istoriju da bi ugodili „novom svetskom poretku“.
RUBRIKA: Vesti, Komentari, MILOŠEVIĆOZNAKE: 2026, BRATSTVO, Vesti, Vladimir Solovjov
