У Србији још један страх и ружна слика.На месту где је Милица Живковић окончала нема порука жаљења. Да ли је бол Милице Живковић био  наметнут јој грех зато што није  била са студентима блекадерима?! Истина о њеном болу може да буде свуда око њених колега ,па и у томе зашто ћуте и не исказују жаљење. Где нестадоше сузе?! Одсуство жаљења за колегиницом у великој мери указује да је то наговештај доласка  генерацијског зла!   

Пише: Милорад Антонић

Колико год је већина нас, прошле године, замерала  студентима, касније  крштеним у блокадере, на  њиховом начину жаљења због настрадалих у несрећи у Новом Саду, а жалили су тако тако што су рушили објекте и контејнере и пекли прасиће по путевима…,једноставно емитовали су и пропагирали мржњу као вредност …толико сада, после страдања Милице Живковић на Филозофском факултету у Веограду има разлога за замерку и још веће чуђење у  облику питања:

Зашто и како то да нема студенстких суза за губитком њихове  колегинице Милице Живковић?! Нема ни делић делића жалости у односу на њихово  прошлогодишње  жаљење.

Све док се о томе није почело гласно шапутати, био сам убеђен  да су у шоку због губитка особе са којом су, као што то и бива у тим годинама, делили и добро и зло! Знам да  млади људи реагују са повећаном дозом емоција и свака помисао на тренутак када се Милица суочила са болом  и крајем је тешка. Присутно безнађе тек не помаже.

Али, њене колегинице и колеге као да нису из исте студнетске клупе, па и да нису, макар су  у истој студенткој „зајединици“. Као да њена смрт није губитак! А можда је тако умењана количина емпатије премa одласку и начину одласка, Милице Живковић резултат обрачуна студената самих са собом?!

Тако, ето, данас, захваљујући  њиховом таквом вредновању  живота,место на платоу испод прозора са кога је дошла смрт је њихова ружна слика. Да су ту знакови њихове пажње и исказане жалости све би  било другачије. Па и овај текст! И јавност би другачије гледала на њих.

Где им нестадоше сузе?!

Не беше чак ни минуте ћутања на том месту где је Милици бол престао, а другима настао,  да не говорим да би на том месту требали одржати час ћутања. Они то, бар, добро знају. За настрадале у новосадској несрећи  одавали су пошту најчешће кад уопше није време за то. А овде је и место и време!

Ако  су се студенти јавности представи и дефинисали своје постојање да би заштитили људске животе, и казнили zločince умесно је упитати се  зашто нема протеста да се тражи истина у случају Милице Живковић?!

 А кад се мало завири испод површине таквог односа недге на површину исплива тежак утисак да студенти тако организовани , ипак, нису своји,читај да можда  чекају  znak да пусте дириговане сузе. На такву могућност указује поређење прошлогодишње количине емпатије за настрадалима у Новом Саду са odladkom Милице, па  све наводи на закључак да је оно прошлогодишње жаљење за настрадалима била само улога. Или обрачун са измишљеним  непријатељима.

Све указује и на то да је крајње време да и студнети размисле о себи. Да ли су они  у страху(и од кога) или им уопше  није жао што Милица Живковић није више са њима?!

Мој им  је савет да ако се ипак некад сете Милице Живковић да  не резмишљају  о њој поготово  ако је  била са њима у освајању контејнера јер  ако су били заједно  у тој акцији, ко зна можда закључе да се она покајала. Потом  може да их гризе савест. А савест је чудна .Проради кад тад! И у том тренутку питање značaja њихове улоге за њих биће веома тешко. Поготово сада кад виде лепо сложене контејнере,проходне  и чисте улице. Али и кад примете да са њима нема Милице. Верујем, кад се сете шта су све радили а виде да  је све узалуднио, да ће се осћати безвредно и  празно. Зато препорујујем им: сећајте се Милице Живковић када сте били заједно у студентским клупама.

Сигуран сам да ће на тај начин да избегну ноћне море о томе како су  се, нпр. обрачунавали са  контејнерима.Рушили су их са таквим задовољством као да су освојили Mонт Еверест или као да су контејнери  врх њиховог  интелектуалног домета а не једна сасвим обична али прикладна творевина света цивилизације. Симбол савременог градског живота. Исто као што су то и студенти  симбол  академских грађана, интелектуалаца,па им не доликује да се обрачунавају са цивилизацијским творевинама. Неко ко их је прошле године посматрао како  руше контејнере и како иза себе остављају смеће и неред, могао је да помсили да заговарају повратак оног времена када је смеће било у најлон кесама или  да се залажу за праксу да смеће треба  оставити на прагу испред излазних врата из стана или студентске собе, или га бацити кроз прозор, па ко се плаши да ће му пасти на главу или му смрди нека не пролази туда.

На месту где је Милица Живковић окончала нема трагова њиховог жаљења за њеним животом. За мене  то је још један страх од надоласка зла  међу младима и веома,веома ружна слика у Србији.

Где им нестадоше сузе?

Да ли уопше могу да замисле  да је горе на петом спрату њихове друге куће-факултета била  Милица. Сама против зла, бола и краја! Зашто ћуте о њој?! И о томе?!

Зато кад прођем поред места на коме се  њихова несећна колегиница Милица Живковић (25) из Шапца, обрачунала са злом, осећам потребу да их то питам:И да им поручим.Недостатак људских осећања, изразa жаљења и саучествовања у болу  производи још веће зло. Нема вас тамо! Зашто? Да ли тиме доказаште да сте заиста произвођачи  наручених суза?!

И зато питам се још и ово.Да ли можда, пошто су  показали да су веома брзо знали кривце за несрећу која се десила 1. новембра 2024. У Новом Саду, знају  са којим и кавим злом се Милица Живковић борила?

Или је можда превише опасно  да нам кажу да није била из њиховог  покрета ,тј.њихов истомишељник ?!

Да ли је бол Милице Живковић био  наметнут јој грех зато што није  била са студентима блекадерима?!

Истина о њеном болу може да буде свуда око њених колега ,па и у томе зашто ћуте?

Можда је сада већ сасвим јасно да студнети зато што немају неке посебне  бенефите не откривају било шта. Али са моралниг аспекта време је да размисле да ли је битније присуство ћутања о одласку Милице Живковић а тиме и мања количина емпатије према њој, производ прорачуна да им више поена па иматеријалне користи доноси жаљење за масивнијим несрећама него губитак једне студенткиње Милице Живковић .Па макар и да сте са њом седели заједно у амифтеатру.

Али ако мало боље размисле и ако могу да  размисле, њихово ћутање и ненаговештавање могућег имена зла са којим се Милица Живковић обрачунавала може да значи да је за њих и њихове прошлогдишње активности,утом случају,ћутање злато.

И још нешто. Приметно је да се у неким медијима пишући о одласку МилицеЖивковић употребљава реч студенткиња. Без њеног имена и преизимена. Онима који то практикују то је опробана  метода и намера да се негде у неко доба прича о једној студенткињи која је пала са прозора и погунула. Дакле. Да ли је могуће да је жртва  некогзла толико небитна.

Али неће моћи! Јер Милица Живковић ,која је отишла  на пут за даље,(то би требало да значи да је оптишла у вечност ,па немојте да се чудите ако вам се јави у сећањима као да је жива ) зато што је знала да воли и као таква остала је у сећању оних  који су је волели и којима недостаје, а познато је да се таквих  сећамо    по лепим стварима.

                                                                      ***