Излагање Владимира Соловјова, председника Савеза новинара Русије на Међународном округлом столу «Слободан Милошевић, слободна Србија и Нови свет», 10. марта 2026. у Прес-центру УНС-а у Београду.
Увод
Поштоване колеге и пријатељи,
Данас, 20 година после догађаја у затвору у Схевенингену, поново се обраћамо лику Слободана Милошевића. Његова смрт 11. марта 2006. године постала је не само крај животног пута бившег председника Југославије, већ и симбол дубоког цивилизацијског раскола који је захватио Србију и цео балкански регион. Две деценије су довољан период да се пропагандни клишеи раздвоје од историјске реалности и да се разуме какву је улогу одиграо Милошевић у борби за „другачију“ Србију и какав значај има његово наслеђе за формирање новог светског поретка.
1. Пут ка власти и српски национални препород
Слободан Милошевић, који се родио 1941. године у Пожаревцу, прошао је пут од партијског функционера до вође, који је разумео тежње свог народа. Његов “звездани тренутак” догодио се крајем осамдесетих година прошлог века у Косову Пољу, када се заузео за заштиту српског становништва покрајине од угњетавања албанске већине. У време кад се стара комунистичка елита стидела националних осећања, Милошевић је дао Србима право да говоре на свом језику и штите своје светиње.
Дошао је на власт под геслом јачања централне власти и заштите интереса Србије у распадајућој федерацији. Важно је разумети контекст те епохе: широм Источне Европе су се рушили стари режими, па ни Југославија није била изузетак. Питање није било да ли ће се земља распасти, већ по коју цену и ко ће је платити.
2. Епоха ратова и Дејтон: покушај да се сачува српство
Деведесете године прошлог века постале су период крвавог распада Југославије. Милошевића су на Западу пожурили да означе као главног кривца за ратове у Хрватској, Босни и на Косову. Међутим, стварност је била сложенија. Да, он је подржавао босанске Србе и Радована Караџића, али је то чинио у условима када је Хрватска добијала подршку од Немачке, а босански муслимани – од САД. Србија се нашла окружена непријатељима, без моћних савезника.
Дејтонски споразум из 1995. године био је кулминација његове политике. По цену огромних напора и уступака, Милошевић је успео да заустави крвопролиће и створи Републику Српску као ентитет босанских Срба. Западни лидери су му стискали руку као миротворцу. Али у самом Београду, њега су већ сматрали издајником јер није успео да сачува Српску Крајину, чији је пад довео до егзодуса стотина хиљада Срба – највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата. Та амбивалентност ће га прогањати до краја.
3. Косовска криза и рат са НАТО: побуна против Новог светског поретка
Одлучујући тренутак био је сукоб око Косова и Метохије 1998-1999. Милошевићево одбијање да потпише понижавајуће споразуме из Рамбујеа и повуче трупе са исконских српских земаља довело је до агресије НАТО. 78 дана бомбардовања Савезне Републике Југославије постали су прекретница у светској историји. Први пут је блок НАТО без санкција УН напао суверену европску државу.
Тих дана Милошевић је постао симбол отпора не само за Србе, већ за све оне који су одбијали да живе по правилима униполарног света у коме су САД играле улогу светског жандарма. Како стручњаци примећују, „ово је била прва велика америчка војна кампања на европском тлу“, а Милошевић јој је пркосио. Његова нада у руску помоћ се није оправдала – Москва са краја 90-их, ослабљена и прозападна, одлучила је да окрене авион Примакова изнад Атлантика, остављајући Београд да се сам суочи са „савезницима“.
4. Хаг: Смрт у заточеништву као пресуда систему
Петог октобра 2000. године, Милошевићев режим је пао као резултат „булдожер револуције“. А већ у јуну 2001. године, нове српске власти, којима су обећали финансијску помоћ, предале су свог бившег председника Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију (МКТЈ).
Суђење у Хагу је постало фарса. Милошевић, по образовању правник, одрекао се адвоката и претворио судницу у трибину за разоткривање правих криваца за распад Југославије и НАТО агресију. Он није признавао легитимност суда, с правом га називајући „политизованим телом створеним да легитимише злочине НАТО“.
За четири године процеса, тужилаштво није успело да докаже ниједну тачку оптужнице, укључујући и измишљени „геноцид“ на Косову.
Милошевићева смрт 11. марта 2006. године, под нејасним околностима, изазвала је мноштво питања. Пронађен је мртав у својој ћелији. Независни експерти и његова породица говорили су да није добијао адекватно лечење. Штавише, постоје докази да су у Милошевићевој крви пронађени лекови неспојиви са лечењем његове хипертензије (нпр. најјачи антибиотик, предвиђен за лечење лепре), што је могло да погорша његово стање. Трибунал је одбио Милошевићеве захтеве за лечење у Москви. Умро је неосуђен, али и неослобођен – фактички као заточеник система, који није могао да му дозволи да победи.
5. Наслеђе: Србија данас између прошлости и будућности
Прошло је двадесет година. Србија, у којој више нема Црне Горе ни Косова (које је Запад признао упркос Резолуцији 1244 Савета безбедности УН), наставља свој пут.
Званични Београд води сложену, вишевекторску политику, балансирајући између ЕУ и Русије, покушавајући да седи на две столице.
Треба запазити да је масовне протесте, који су захватили Србију 2024-2025. (после трагедије у Новом Саду), западна штампа одмах назвала „најмасовнијим од времена Милошевића“. То поређење је индикативно. Милошевић је за либерални мејнстрим постао синоним аутократије и изолације. Међутим, унутар саме Србије, он остаје сложена и трагична фигура. За неке, он је диктатор који је чинио грешке и довео до пораза; за друге, он је човек који је први рекао „не“ западној хегемонији, за шта је платио цену.
У данашњем „Новом свету“, где се поново заоштрила борба великих сила, а Русија спроводи специјалну војну операцију, реторика „борбе против Милошевића“ је поново актуелна. Није случајно што актери савремених сукоба предвиђају сличну судбину политичарима који се супротстављају Западу.
Закључак
Пре двадесет година, у ћелији хашке тамнице престало је да куца срце човека који је покушао да одбрани право свог народа на суверенитет и историјско памћење. Да ли га је победила смрт? И јесте и није. Јесте – зато што је Југославија уништена, Косово изгубљено, а српски народ подељен и исцрпљен санкцијама. Није – јер је Милошевићев пример показао, да се чак и под тоталним притиском може сачувати достојанство.
Данас, док свет поново тоне у глобалну конфронтацију, ми морамо памтити лекције српске Голготе. Слободна Србија о којој су сањали Милошевић и његове присталице и даље постоји – у памћењу народа, у српским храмовима на Косову и у тврдоглавом одбијању Београда да уведе санкције Москви. И све док је тако, лик Слободана Милошевића стајаће на путу онима који покушавају измене историју да би угодили „новом светском поретку“.
РУБРИКА: Вести, Коментари, МИЛОШЕВИЋОЗНАКЕ: 2026, БРАТСТВО, Вести, Владимир Соловјов
