Пише: Милан Гајовић, Подгорица

Владика Артемије (Марко Радосављевић, 1935-2020) је био на челу епархије Рашко – призренске, од 1991.године и познат је као освједочени противник „свејереси“ (израз Светог Јустина Поповића) екуменизма и једна од најистакнутијих личности у одбрани српскога народа на Косову и Метохији.

 „Подела Косова и Метохије не долази у обзир…Чак је наметнута независност боље решење од поделе…Наметнута независност је као свака окупација – привремена, а оно чега се добровољно одрекнемо – то остаје трајно.“ (Владика Артемије, 17.фебруар 2007.)

Богопастирство владике Артемија протекло је у заштити светиња, организовању повратка расељених Срба и сталном залагању у јавним наступима да се српски народ не смије оставити на цједилу. Постојано је упозоравао да KFOR и UNMIK не штите српски народ и српске светиње и постао је симбол отпора и жеље за опстанком српског народа на КиМ.

Јавно је упозоравао да се спроводи етничко чишћење Срба и да међународна заједница не испуњава своје обавезе према Резолуцији 1244 СБ УН. Био је једини епископ наше Цркве који је директно наступао у иностранству и отворено свједочио о страдању Срба на КиМ. Противио се изборима по „законима“ лажне државе Rеpublika e Kosovës и непринципијелној сарадњи са међународним мисијама на Косову и Метохији.

„На Косову и Метохији се одвија систематско уништавање српског народа и његових светиња, пред очима међународне заједнице.“ (Владика Артемије, на сједници Савјета безбједности УН, недуго послије погрома од стране албанских терориста, 2004.године)

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 2010.године разријешио Артемија дужности епископа рашко – призренског и косовско– метохијског и пензионисао га.

Касније је (2015.године) лишен епископског чина, као и монашког статуса, те искључен (екскомунициран) из Цркве и враћен у ред мирјана. Он је био први епископ у историји наше Цркве који је лишен монаштва и изопштен из Цркве.

Његово разрешење и рашчињење је, очито, спроведено под политичким притисцима окупатора Косова и Метохије и актуелне власти Србије, а све у циљу сузбијања отпора признању независности лажне државе RК.

Запажамо да је поступак против владике Артемија покренут након уснућа у Господу блаженопочившег Светог патријарха Павла, који није желио сукобе, већ очување мира и јединства наше Цркве. То потврђује и његово указање мојој супрузи Драгици да је изузетно цијенио Артемијево Богопастирство на КиМ и да се противио покретању поступка против њега, иако је трпио велики притисак,  неколицине других архијереја.

Архимандрит Никодим Богосављевић, доктор богословских наука, из манастира Голубац у ваљевској епархији је, 2017.године, објавио књигу „Прилог измирењу раскола епископа Артемија“, у којој је утемељено изнио доказе да су одлуке СА Сабора и СА Синода неканонске. И то:

1)„Артемију је замерено што је себи придодао лидерске политичке улоге и монопол у одбрани Косова и Метохије.“

2) „Синод је самоиницијативно, што је противно канонима, покренуо судски поступак пред самим собом. У себи је објединио функције тужиоца и судије. Тиме је престао да буде непристрасан суд“.

3) „Где није било тужбе, не може бити ни канонске осуде“

4) „Одлука Сабора (без канонске осуде) о трајном уклањању владике Артемија с трона епархије Рашко- призренске није црквено – канонски исправна.“

5) „Одлука о даљем боравку владике Артемија (након разрешења) је неканонска.“

6) „Одлука Синода (о забрани разријешеном и умировљеном владики Артемију да руководи својом духовном дјецом) је неканонска и непредањска.“

7) „Одлука СА Сабора (о рашчињењу владике Артемија) је због непостојања канонског поступка, тј. суђења неканонска. Реч је о својеврсном преком суду.“

8) „Ова одлука СА Сабора (о лишењу монашког чина и искључењу из Цркве) је неканонска.“

Владика Артемије је, крајем септембра 2004.године, поднио тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру, против В. Британије, Њемачке, Француске и Италије, које имају контингенте KFOR-a на КиМ, ради накнаде штете за уништење и оштећење цркава и манастира и другу црквену имовину од доласка међународне мисије на КиМ. Тврдио је да су KFOR и UNMIK одговорни за толерисање рушења и необнављања порушених српских манастира и цркава, као и за масовно исељавање и прогон српског народа. Другим ријечима, тужбу суду у Стразбуру је поднио захтијевајући заштиту и обештећење због насиља, под окриљем KFOR-a, над имовином СПЦ, свештенством и српским народом, јер KFOR није испунио обавезу по Резолуцији 1244 СБ УН да обезбиједи повратак прогнаних Срба и њихов миран живот на КиМ.

Тужба је била покушај да се међународне снаге правно обавежу на заштиту српског културног и вјерског наслеђа.

„Срби на Косову живе у енклавама које подсећају на логоре, а Европа ћути.“ (Владика Артемије, у Европском парламенту, 2004.године)

Синод је 6. октобра исте године донио одлуку у којој се наводи:

„Обавестити…г.Артемија да СА Синод у потпуности подржава све његове напоре који се односе на обнављање светиња на Косову и Метохији.“

Непосредно послије окончања NATO агресије на СРЈ, 1999.године, формиран је Косовско – метохијски одбор СПЦ ради координације обезбјеђења и расподјеле хуманитарне помоћи, обнове и заштите светиња, подршке локалним парохијама и свештенству, те заступања интереса Срба са КиМ.

На сједницама Одбора, од 15. и 23. децембра 2004.године, долази до наглог заокрета у ставу Синода око тужбе Суду у Стразбуру. Заузет је став да је тужба поднијета без сагласности Цркве и почиње јак притисак на владику Артемија да повуче тужбу, на шта он не пристаје. Овакво поступање Синода је последица великог притиска на нашу Цркву и на Светог патријарха Павла од власти у Србији, као и власти САД, тужених држава и из NATO пакта.

Владика је остао при ставу да је поступио исправно и патриотски и то је био један од главних разлога за његово разрешење 2010.године.

На редовном засиједању, од 15.до 26.маја 2005.године, Сабор „верификовао је Меморандум о разумевању о договореним општим начелима за обнову објеката СПЦ на КиМ, потписан од Његове Светости патријарха српског г. Павла“. Mеморандумом је предвиђено да ће се обнова вршити у сарадњи са надлежним институцијама Републике Србије, UNMIK-ом, локалним властима и Лепосавићу, па чак и са привременим албанским институцијама?! Патријарх Павле је ранио био повукао свој потпис са Меморандума, али је под великим притисцима промијенио одлуку!

Предсједник Републике Србије је тада био Борис Тадић, а мањинску владу је предводио Војислав Коштуница. Међутим, партије тзв. ДОС-а су у том периоду имале одлучујући утицај на државну политику Србије.

Суд у Стразбуру је одбацио Артемијеву тужбу као недопуштену, јер је заузео став да није надлежан у односу на KFOR и међународне мисије на КиМ,

Године 2009. владика Артемије није дао благослов тадашњем потпредсједнику САД, ратном злочинцу Џозефу (Џоу) Бајдену да уђе у манастир Високи Дечани. Оправдано је сматрао је да би посјета имала политички карактер и да би та српска светиња била злоупотријебљена у политичке сврхе. Његов став је био да манастири треба да буду искључиво духовни простор.

Сабор је поводом ове одлуке изразио жаљење?!

Понајвише заслугом владике Артемија, дана 12/13.августа 2001.године, у село Осојане, недалеко од Клине, вратило се 54 њихових житеља – Срба. То је постало симбол опстанка српског народа на КиМ.

Поводом једностраног проглашења независности лажне државе RК (17.фебруара 2008.године), владика Артемије позвао је на прекид односа са државама које су признале ту лажну државу.

„И да добијемо целу Европску унију и Америку, Србија не сме да се одрекне Косова.“ (Владика Артемије,11.август 2007.године)

Током 2000-тих, појавиле су се оптужбе за финансијске неправилности у Рашко- призренској епархији. Против владике Артемија и других лица Више јавно тужилаштво у Београду је, 2013.године, подигло оптужницу за финансијске злоупотребе црквених фондова за обнову манастира на КиМ. Виши суд у Београду је против владике обуставио поступак након његове смрти, 2020.године.

Осуђујућу пресуду против других лица Суд је донио 2025.године. Та пресуда не садржи правни став да је владика био налогодавац осуђеним лицима, нити да је директно утицао на њих.

Из свега напријед наведеног, недвосмислено произилази да је владика Артемије неправедно разријешен, рашчињен и искључен из наше Цркве.

Како у канонском православљу, као ни у Уставу наше Цркве не постоји термин рехабилитација, тумачимо да је неопходно преиспитивање и стављање ван снаге саборских одлука, донијетих против владике Артемија. То би значило његово постхумно враћање у заједништво – пуноћу Цркве.

Јер, ако је епископ неправедно осуђен, рехабилитација је чин правде и обнова јединства цркве.

Канон 5 Првог васељенског (Никејског) сабора налаже да се случајеви рашчињених клирика (поново) разматрају на саборима, како би се избјегла неправедна осуда.

А Апостолски канон 32 гласи: „…ако је (епископ) рашчињен без кривице, нека се прими натраг.“

С вјером у Бога, српско – руске Светитеље и Свету Русију!

8.април 2026.године