VLADARI IZ SENKE

• Vrh piramide čini Rojal tribunal koji vodi britanski dvor (britanska kraljevska loza Vindzor navodno je nemačka, a u stvarnosti je feničansko-jevrejska) u saradnji sa Rotšildima i Rokfelerima.
• Ispod njih je Savet trinaestorice (nevidljivih masona od kojih su njih deset Hazari i Jevreji).
• Ispod ovih je Savet trideset tri, koji je u sebe inkorporirao gornje instance proširene za Sionski priorat.
• Niža instanca je Komitet 300, koji je neka vrsta svetskog parlamenta moćnika.

AUTOR: Dragan R. Mlađenović

Najsažetiji prikaz polujavnih organizacija svetskih moćnika koji kroje sudbinu čovečanstva dao je publicista Dejan Lučić u knjizi Kraljevstvo Hazara.

„Da bi naivnom i zbunjenom, čak i nezainteresovanom građaninu Evrope i Amerike svest bila potpuno kontuzovana, izmišljena je čitava lepeza tajnih i pseudotajnih društava. Kapa svega su iluminati! No, to je jedna široka `kabanica` iza koje se kriju mnogi. Ta `kabanica` liči na egipatsku piramidu, i to namerno!

Vrh piramide čini Rojal tribunal koji vodi britanski dvor (britanska kraljevska loza Vindzor[1] navodno je nemačka, a u stvarnosti je feničansko-jevrejska) u saradnji sa Rotšildima i Rokfelerima. Ispod njih je Savet trinaestorice (nevidljivih masona od kojih su njih deset Hazari i Jevreji). Ispod ovih je Savet trideset tri, koji je u sebe inkorporirao gornje instance proširene za Sionski priorat. Niža instanca je Komitet 300, koji je neka vrsta svetskog parlamenta moćnika.

Egzekutiva su tajna društva Malteških vitezova i Templara, a ubistvena pesnica su Red bele ruže, koji okuplja vrhunske obaveštajce, Asasini, i Rimski klub koji je nastao u 20. veku (1968).

Međutim, najvidljivije su grupe Bilderberg i Trilateralna komisija. Bilderberg okuplja finansijske, političke i medijske elite Evrope i Amerike, a Trilateralna komisija je zapravo Bilderberg plus elita Azije!

Znači, iluminati su od Rojal tribunala do Komiteta 300, a na nižoj instanci nalaze se masoni i drugi pokreti kao što su komunizam, socijalizam, homoseksualizam, rotarijanstvo, sportski pokreti, Savez svih crkava, koji često i ne znaju čemu služe…

Moto ovih skrivenih upravljača je: `Kroz haos do reda`, a cilj je zavođenje globalne diktature! Zbog toga su iluminati u pozadini svih revolucija, prevrata, atentata, ratova!

Oni finansiraju uvek obe strane, a u ključnom trenutku `izvlače tepih` onome kome ne žele da dodele pobedu! Naravno, pobednik ne mora da bude ni dobar ni u pravu, ali mora da bude – KORISTAN“.[2]

No, da razmotrimo najpre kakve su to polujavne organizacije koje su osnovali vladari iz senke.

Jedna od najmoćnijih je Savet za inostrane odnose  (Co­un­cil of Fo­re­ign Re­la­ti­ons). Reč je o nevladinoj, polujavnoj organizaciji osnovanoj 29. jula 1921. godine, u jednom lepom zdanju po imenu Pret Haus, koja se nalazi na uglu 68. ulice i Park avenije u Njujorku. Ovaj Savet je i danas, posle skoro jednog stoleća, u širokoj američkoj i svetskoj  javnosti gotovo nepoznat, što i jeste glavni metod njegovog delovanja. Osnivači ove moćne i izuzetno uticajne organizacije učestvovali su u potpisivanju versajskog ugovora kojim je okončan Prvi svetski rat.

Glavni inicijator osnivanja Saveta je nezaobilazni „pukovnik“ Eduard Mendel haus, savetnik predsednika Vilsona i autor plana za uterivanje komunizma po celom svetu.[3]

Tu su, zatim, Džon Foster Dals (John Fo­ster Dul­les),[4]  kasnije državni sekretar predsednika Ajzenhauera, i njegov brat Alen Dals (Al­len Dulles), kasnije osnivač i prvi direktor Centralne obaveštajne agencije (SIA).

Među osnivačima su i Kristijan Herter (Chri­sti­an Her­ter), koji je nasledio starijeg Dalsa na mestu državnog sekretara SAD, i Volter Lipman (Wal­ter Lip­pmann), koji će postati jedan od najpoznatijih novinara „levo orijentisanih bankara“.

U izveštaju za 1979-80. godinu, kada je Savetom za inostrane odnose predsedavao Dejvid Rokfeler, čitamo sledeće: „Grupa od dvadeset i jednog Amerikanca, koja je zajedno sa britanskim kolegama 1919. godine u Parizu osnovala Institut za međunarodne odnose, predstavlja šaroliku grupu ljudi kojoj su pripadali pukovnik Eduard Mendel Haus, Herbert Huver, general Tasker Blis, Kristijan Herter, i naučnici kao što su Čarls Sejmur, kasnije predsednik Univerziteta Jejl, profesori Arčibald Keri Kulidž sa Harvarda i Džejms T. Šotvel s Kolumbijskog univerziteta. Američki ogranak ovoga Instituta spojen je 1921. godine sa većom, već organizovanom grupom njujorških poslovnih ljudi i profesionalaca, kako bi formirali Savet za inostrane odnose (u daljem tekstu skraćeno SIO).

Ovaj Savet su od početka finansirali vodeći bankari njujorškog Volstrita – Jakob Šif, Rotšildov američki opunomoćenik,[5] i Pol Varburg, autor ogromne prevare poznate kao Banka federalnih rezervi; zatim Džon D. Rokfeler (John Roc­ke­fel­ler), Bernard Baruh (Ber­nard Ba­ruch), Oto Kan (Otto Kahn) i drugi, široj javnosti manje poznati bankari, neposredno ili posredno povezani sa bratstvima evropskih Rotfilda i američkih Rokfelera. Predsednik Rokfelerove fondacije, Nelson Rokfeler, bio je ugledni član SIO i, kao savetnik predsednika Niksona, početkom sedamdesetih godina 20. veka sudbinski uticao na sramni poraz američke vojske u Vijetnamu.

Od 1940. godine nadalje, svaki državni sekretar SAD-a je biran iz redova SIO. Od tada su iministri odbrane, od Henrija L. Stimsona  (He­nry Stim­son), do Ričarda Čejnija

(Ric­hard Che­ney) su, po pravilu, članovi SIO.

Centralna obaveštajna služba (CIA), koja deluje kao država u državi, od samog osnivanja je pod kontrolom SIO. Njen prvi direktor je bio Alen Dals, mlađi brat Džona Fostera. Obojica su osnivači SIO.

Svoje javno deklarisane ciljeve SIO je kontinuirano izlagao američkoj i svetskoj javnosti kroz razne publikacije, od kojih je najpoznatija časopis Spoljni poslovi (Fo­re­ign Af­fa­irs). Planovi i ciljevi ove organizacije povremeno su obznanjivani i u drugim političkim publikacijama. U tematskom časopisu Studio od 25. novembra 1959. godine piše da je glavni cilj SIO „izgradnja novog međunarodnog poretka koji bi mogao da odgovori zahtevima sveta za mirom i društvenim i ekonomskim promenama… međunarodnog poretka, koji bi uključivao i države koje su sebe proglasile socijalističkim (komunističkim) zemljama“.[6]

Mnogi od članova SIO su bili na najistaknutijim državničkim i društvanim položajima. Tokom šezdesetih godina 20. veka, za vreme predsednikovanja Džona Kenedija (John F. Ken­nedy) i Lindona Džonsona (Lyndon Johnson), više od šezdeset članova SIO je zauzimalo najviše položaje u državnoj administraciji.

Razočaran kad je shvatio mračne komunističke ciljeve SIO, admiral u penziji, Čester Vord (Che­ster Word), napustio je ovu organizaciju: „Najmoćnija klika u ovoj elitističkoj grupi ima jedan zajednički cilj – ona želi da iznudi predaju suvereniteta i nacionalne nezavisnosti SAD-a. Druga klika međunarodnih članova SIO obuhvata međunarodne banke sa Volstrita i njihove ključne agente. Oni prvenstveno žele da dobiju bankarski monopol nad svetom, koja god sila bude na kraju kontrolisala svetsku vladu. Svi oni bi najverovatnije želeli da ta sila budu Ujedinjene nacije. Spremni su, međutim, da se založe u korist Svetske vlade koju bi kontrolisali sovjetski komunisti, ukoliko bi im suverenost SAD ikada bila predata u ruke“.[7] Vord je dodao da se veliki uticaj SIO koristi i za „promociju razoružanja i ograničavanja suvereniteta SAD-a i njegove nacionalne nezavisnosti u korist jedne svemoćne Svetske vlade“.[8]

Predsednik Vudrou Vilson je u svom čuvenom govoru “U 18 tačaka“ od 8. januara 1918. godine izjavio: „Mora se formirati opšte udruženje država“. U okviru ovog paketa o svetskom miru na kraju Velikog rata, pažljivo je bio skriven plan zaverenika da primoraju sve narode da se odreknu svog državnog suvereniteta. Bankarsko bratstvo je prvo izazvalo, a zatim i iskoristilo Prvi svetski rat da zgrne ogrome sume novca, ali mu je on poslužio i kao sredstvo da zastraši narode iznurene i desetkovane do tada najstrašnijim ratnim sukobom u istoriji, i primora ih da prihvate formiranje Svetske vlade (nadvlade), koja će nastati ukidanjem svih nacionalnih vlada, i efikasno sprečavati ratove i obezbediti mir i bezbednost.Predsednik Vilson je, uz pomoć svog savetnika, „pukovnika“ Eduarda M. Hausa, najzad uspeo da ubedi šezdeset tri države da osnuju Ligu naroda sa sedištem u Ženevi (Švajcarska). Trojica američkih potpisnika Povelje Lige naroda, Volter Lipman, Alen Dals i Kristijan Herter, istovremeno su i osnivači SIO.

A da ironija istorijskog trenutka bude potpuna, dogodilo se da predsednik Vilson i njegovi mentori dožive potpuni neuspeh na domaćem terenu, jer nisu uspeli da dobiju dvotrećinsku većinu u Senatu, neophodnu za ratifikaciju sporazuma, tako da SAD nikada nisu postale članica Lige naroda.

Kada su zaverenici shvatili da, koristeći se Ligom naroda, ne mogu uspostaviti Svetsku vladu, „pukovnik“ Haus ponovo stupa na scenu i, prema uputstvima Jakova Šifa, osniva Savet za inostrane odnose. Ovo privatno, polutajno društvo, je trebalo da lansira dovoljno državnika (kongresmena i senatora) kako i sledeći pokušaj priključivanja SAD-a Svetskoj vladi ne bi propao.

Slično Ligi naroda, koja je osnovana po završetku Prvog svetskog rata, i Organizacija ujedinjenih nacija je osnovana 1945. godine, pošto je svet iskusio užase Drugog svetskog rata. Umesto u Ženevi, nova organizacija je osnovana u San Francisku, (SAD). Član SIO i jedan od osnivača OUN, Džon D. Rokfeler, poklonio je novoosnovanoj Svetskoj vladi sumu od 18,5 miliona dolara za kupovinu 18 hektara zemljišta duž Istrivera u Njujorku, pa je tako sedište OUN uskoro tamo preseljeno.

„Među američkim delegatima koji su osnovali OUN u San Fransisku  1945. bilo je najmanje četrdeset sedam članova SIO. Među članovima saveta bili su Harold Stejsen, Džon Dž. Mekloj, Oven Latimor, o kome je u podkomitetu Senata za nacionalnu bezbednost rečeno da je `svesni sistematski instrument sovjetske zavere`, Eldžir His, komunistički špijun, Filip Džesap, Hari Dekster Vord, komunistički agent, Nelson Rokfeler, Džon Foster Dals, Džon Karter Vinsent, opasnost po bezbednost, i Din Ačeson“.[9]

SIO je isto tako obznanio i svoje prisustvo u vašingtonu. „Njegovo članstvo je već pokolenjima glavni izvor za regrutovanje visokih vladinih službenika, kako za demokratsku, tako i za republikansku administraciju u Vašingtonu“.[10]

Grupa analitičara, predvođena Hansom Boldvinom (Hans Bald­win), u studiji Cena moći, rađenoj za SIO neposredno po okončanju Drugog svetskog rata, otkriva: „Naš konačni cilj, koji će se ostvariti nakon nekoliko decenija, ili nekoliko vekova, mora biti ujedinjeno čovečanstvo“.

Početkom pedesetih i sedamdesetih godina 20. veka, na inicijativu moćnog Saveta za inostrane odnose, osnovane su još dve privatne, polujavne orhanizacije: Bilderberg klub i Trilateralna komisija.

Klub Bilderberg je osnovan 1952. godine u hotelu Bilderberg u Osterbeku (Holandija), po kome je dobio ime. Osnovala su ga dvojica masona najviše, 33. inicijacije Škotskog obreda – Jozef Retinger (Józef Hi­e­ro­nim Re­tin­ger) i princ-konzort Bernard (Ber­nhard), muž holandske kraljice Julijane  (Ju­li­a­na), koja je abdicirala u korist svoje ćerke.

Princ Bernard je za vreme Drugog svetskog rata bio major Vermahta, član nacističkih jurišnih SS odreda i načelnik specijalnog odelenja čiji je glavni zadatak bio da oslabi uticaj Hrišćanske crkve u Vermahtu. Sećajući se tog vremena, princ je priznao: „Ludo smo se zabaljali“. Kasnije, kada je ženidbom sa holandskom kraljicom postao princ-konzort, svoju filosofij tajnog upravljača Svetske države izrazio je ovako: „Tu se pojavljuje naša najveća teškoća. Jer vlade u slobodnim zemljama su izabrane od strane naroda i ukoliko učine nešto što se narodu ne sviđa, one bivaju smenjene. Teško je prevaspitati ljude koji su odgajani na nacion alizmu, da se odreknu dela svog suvereniteta u korist nadnacionalnog tela… To je tragedija“.[11]

Istraživač Zavere Geri Alen objašnjava da su bilderbergeri «grupa slična Savetu za inostrane odnose, još jedna u nizu zavereničkih grupa posvećenih stvaranju Novog svetskog poretka. Bilderbergeri se sastaju jednom ili dva puta godišnje na nekom zabačenom, ali otmenom mestu, širom sveta. Njihovim tajnim konferencijama prisustviju vodeći međunarodni finansijeri, akademici, predstavnici vlada i poslovni ljudi iz Zapadne Evrope i SAD-a“.[12]

Komentator londonskog “Observera“ je naslutio veliku moć bilderbergera, pa je doneo sledeći zaključak: „Bilderberška grupa se trudi da začne svojevrsnu apsolutnu vlast nad narodima pomoću marionetskih vlada kojima rukovode potkupljeni političari“.[13]

A evo citata iz italijanskog političkog žurnala “Europeo“: „Bez obzira na šarenilo sastava, u celini, bilderbergeri predstavljaju izvesnu supervladu koja na svoj način usmerava politiku zemalja Zapada“.[14]

Čak i sasvim nepotpuni izveštaji sa ovih tajnih sastanaka, koji procure u javnost, navode na zaključak da odluke donesene među bilderbergerima vrlo brzo postaju zvanična politika vlada širom sveta. Važnost ove organizacije može se naslutiti po spisku gostiju na sastanku 1966. godine: „Mnogo se može saznati na osnovu imena ljudi koji prisustvuju tajnim godišnjim sastancima: Dejvid i Nelson Rokfeler, Emilio Kolado, izvršni podpredsednik firme  Ex­xon Cor­po­ra­ti­on, Đovani Anjeli, vlasnik fabrike automobila Fiat, Robert Streindž Maknamara, Henri (Hajnc) Kisindžer, (He­nry Kis­sin­ger), bivši predsednik Svetske banke, Džerald Ford (Ge­rald Ford), britanski premijer Džejms Kalagan i njegova `konzervativna` maslednica Margaret Tačer (Mar­ga­ret Thatcher), Rotšildova marioneta Žiskar d` Esten, bivši predsednik Francuske, i mnogi drugi na sličnim položajima u raznim zemljama“.[15]

Zanimljiv je i rečit podatak da je 1952. godine, kada je klub Bilderberg osnovan, princ-konzort Bernard doputovao u Ameriku da bi pomogao kampanju prve kandidature Džeralda Forda za člana Kongresa. A Džerald Ford, koji je kasnije bio i predsednik SAD-a, prisustvovao je godišnjim sastancima 1962, 1964, 1965. i 1970. godine.

Pogledajmo još dve liste zvanica na sastancima tokom sedamdesetih. Godišnji sastanak kluba Bilderberg održan 1971. u Vudstoku (država Vermont, SAD) finansirale su dve fondacije oslobođene poreza – Fordova i Rokfelerova; evo nekoliko tadašnjih zvanica:

• 1971: Henri Kisindžer, Džordž Bol (Ge­or­ge W. Ball), Sajrus Vens, Dejvid Rokfeler, Robert Anderson, predsednik kompanije AR­CO, i Edmund de Rotšild iz Francuske.
• 1975: Garet Ficdžerald (Gar­ret Fitcge­rald), irski ministar spoljnih poslova, Denis Hil (De­nis Hill), britanski ministar finansija, Robert Maknamara (Ro­bert McNa­ma­ra) iz Svetske banke, Dejvid Rokfeler, Edmond de Rotšild, Margaret Tačer, tada vođa britanske Konzervativne partije, a kasnije britanski premijer, otac Teodor Hesburg (The­o­do­re Hes­burgh), predsednik Univerziteta Notr –Dam, i Vilijem Bakli (Wil­li­am Buc­kley).

Ovde se jasno vidi da se Hitlerov Novi poredak i Or­do No­vus Sec­lo­rum savremenih finansijsko-političkih moćnika i monopolista mnogo ne razlikuju. Samo, ovaj drugi je lukaviji i deluje tiho, strpljivo i diskretno. Umesto tenkovima, on se koristi plaćenim propagandistima, retko gubi strpljenje, a kada se to dogodi, odbacuje licemernu masku i baca uranijumske bombe po pravoslavnim Srbima.

Formiranjem kluba Bilderberg Svetska vlada u senci dobija jasne obrise. Bilderbergeri okupljaju finansijske, političke i medijske elite Evrope i Amerike, dok Trilateralna komisija, osnovana 1972. godine, predstavlja Bilderberg proširen elitom Azije.

Osnivački sastanak Trilateralne komisije održan je na imanju Dejvida Rokfelera 23. i 24. jula 1972. godine. Trilateralnu komisiju je, dakle, osnovao svemoćni Dejvid Rokfeler, tadašnji predsednik Saveta za inostrane odnose. Osnivačkoj skupštini je prisustvovalo čak osam članova SIO; pored Amerikanaca tu su bili predstavnici Zapadne Evrope i Japana, pa je nova organizacija dobila ime po tome što je obuhvatila tri svetska regiona. Izdato je zvanično saopštenje o svrsi i ciljevima Komisije: „Bliska trilateralna saradnja u cilju očuvanja mira, upravljanja svetskom ekonomijom, podsticanja ekonomske rekonstrukcije, i ublažavanje svetskog siromaštva, što će povećati šanse za glatku i mirnu evoluciju globalnog sistema“.

Poznavajući licemernu ćud osnivača Trilaterale, republikanski senator Bari Goldvoter (Bar­ri Gold­wa­ter) je posumnjao u iskrene pobude ovog krasnorečivog manifesta: „Po mom mišljenju, Trilateralna komisija predstavlja vešt, koordinisan pokušaj da se prigrabi i učvrsti kontrola nad četiri centra moći – političkim, novčanim, intelektualnim i verskim“.[16] „Ono što trilateralci zaista smeraju jeste stvaranje svetske ekonomske sile nadređene političkim vladama zemalja članica. Kao kreatori i upravljači takvog sistema, oni bi vladali svetom“.[17]

IZVORI:

[1] Dinastija Vindzor (engl. House of Windsor) je vladajuća dinastija u Ujedinjenom Kraljevstvu Velike Britanije i Severne Irske i u svakom od kraljevstava koje čini krunske zemlje Komonvelta. Ogranak je nemačke dinastije Saks-Koburg i Gota koja je 1917. promenila naziv u „Vindzor“.

[2] Dejan Lučić, Kraljevstvo Hazara, Zrenjanin, 2005, str. 25.

[3] Pukovnik je ovaj plan izložio u svojoj knjizi Filip Dru – upravljač, Njujork, 1912.

[4] Džon Dals je kao državni sekretar SAD-a 1956. godine naložio J. B. Titu da osnuje Pokret nesvrstanih zemalja.

[5] Jakob Šif je, videli smo, 1917. godine bio i najznačajniji finansijer Boljševičke revolucije u koju je uložio oko 20 miliona dolara u zlatu!

[6] Gary Allen, Who They are, the Conspiracy that Destroye America, American Opinion, October, 1972, p. 65.

[7] The Re­vi­ew of the News, April 9, 1980, p. 37-8.

[8] Medford Evans, Waking Up to Conspiracy, American Opinion, June 1980, p. 38.

[9] Gary Allen, None Dare Call It Conspiracy, Concord Press, 1971, p. 86.

[10] Gary Allen, They Run America, “American Opinion”, May 1978, p. 71.

[11] Bilderbergers, “American Opinion”, November 1964, p. 62.

[12] Gary Allen, Who They are, “American Opinion”, October 1972, p. 69.

[13] „Observer”, April 7, 1963.

[14] “Europeo”, oktobar 1975.

[15] Des Grifin, Fourth Reich of the Rich, Emis­sary Pu­bli­ca­ti­ons, 1979, p 118.

[16] Bari Goldvoter, Bez izvinjenja, str. 297.

[17] Isto delo, str. 299.