Piše: Milovan Šavija
Još od inkvizicije, pa sve do današnjih dana Nauka je nipodaštavana. Poznata su stradanja i progonstva Đordana Bruna ,Galilea Galileja,Rejmonda Rajfa i mnogih drugih. Najupečatljiviji primer stradanja naučnika u prošlom veku predstavlja sudbina Vilhelma Rajha naučnika koji je prvi naučnik ,između ostalog ,organizam posmatrao kao celinu u kojoj poremećaj jednog dela utiče na sve ostale delove. Gledjući kako mu 26. juna 1956. ispred instituta u Orgononu na lomači, koju je, organizovala ozloglašena Uprava za hranu i lekove – FDA (Food and Drug Administration), gori sve što je decenijama stvarao, rekao je: „Isto ovo se radilo i u nacističkoj Nemačkoj. Ne mogu da verujem da je takvo nešto i ovde moguće.” Zašto je nauka ubijana? Možda odgovor na to daje podatak da je za deset godina FDA da bi spasila svoje interese trošila između 4-6% svog budžeta za borbu protiv jednog čoveka, i to naučnika .
Kada se kaže da se moderna, moglo bi se slobodno reći, nauka glavnog toka, pretvorila u religiju, treba ipak biti oprezan, kako se ne bi stekao utisak da se religija spominje u negativnoj konotaciji. Jer, treba imati u vidu da je religija kroz čitavu istoriju čovečanstva igrala svakako pozitivnu ulogu. Nekada u antička vremena sveštenstvo je posedovalo sva znanja koja su u određeno doba bila dostupna, a kojima se raspolagalo za opštu dobrobit i napredak. Kod Sumera vrhovni sveštenik je dobijao direktno od bogova sva znanja, te je stoga istovremeno bio i vrhovni naučni autoritet. Setimo se još islamske renesanse, koja je začeta u osmom veku nove ere i trajala punih pet vekova, kao najlepšeg primera pozitivnog odnosa religije prema nauci.
Tu pozitivnu i prosvetiteljsku ulogu religije pokvarila je i izopačila hrišćanska katolička crkva tokom svoje srednjovekovne diktature, kada je nauka proterana iz crkvenog učenja, koje se samo svelo na dogmu i praznoverje. A oni koji su se usuđivali da dovedu u pitanje te dogme, među prvima naučnici, su bivali proterivani, prisiljavani da se odriču svojih učenja, pa čak i ubijani. Đordano Bruno (1548-1600) je zbog svoje takozvane naučne „jeresi” morao, poput modernih političkih disidenata, da beži iz Italije u emigraciju, da bi ga na kraju crkvene vlasti namamile da se vrati u Veneciju, gde ga je crkvena inkvizicija uhapsila i spalila na lomači. Njegov zemljak Galileo Galilej (1564-1642), još jedan od legendarnih srednjovekovnih polimata, posednika najširih mogućih univerzalnih znanja, je, bez obzira što se odrekao Kopernikovog jeretičkog učenja o heliocentričnom sistemu, ipak na suđenju od strane pomenute inkvizicije osuđen na doživotni kućni pritvor, u kojem je nakon 11 godina i umro.
Mada to nije baš lako zapaziti, takvo nipodaštavanje nauke se na žalost održalo sve do današnjih dana. Jer, crkva je pod pritiskom prosvetiteljstva dopustila nauci primat, ali to nije dugo trajalo. Nauka se veoma brzo i sama dogmatizovala i nastavila da se ponaša isto onako kako se ponašala katolička crkva u srednjem veku. To pokazuju progoni istinskih naučnika koji su sa svojim otkrićima ugrožavali takvu novu nauku. Rejmond Rajf, koji bi se mogao nazvati Galileom XX veka, nije prošao mnogo bolje od svog preteče i uzora iz XVII veka. Gaston Nisens je morao, poput Đordana Bruna, da beži iz zemlje u kojoj je rođen, ali je ipak uspeo da izbegne lomaču. Može se slobodno reći da se XX vek, što se tiče progona naučnika i uklanjanja naučnih otkrića i istina sa glavnih tokova, nije mnogo razlikovao od srednjeg veka. A da su se istovremeno onim političkim pridružili i naučnički disidenti čak ih i nadmašivši po broju. Uzimajući sve to u obzir, pravilnije i korektnije je nauku glavnog toka nazvati crkvom, nego religijom.
Disidentska odiseja – Od Ukrajine do Amerike
Svakako da najupečatljiviji primer stradanja naučnika u prošlom veku predstavlja sudbina Vilhelma Rajha, koji bi se također mogao nazvati Đordanom Brunom tog za naučnike pogubnog veka, jer je zaista teško odrediti koji je od njih dvojice bio veći mučenik i koji je bio hrabriji i dosledniji u vernosti naučnim otkrićima do kojih su došli. Ali ono oko čega nema dvojbe je da njihove životne priče na jasan, a nažalost i i uznemirijući način, pokazuju da crkveno ustrojstvo, koje već punih pet vekova dominira skoro svim aspektima stvarnosti, predstavlja veliku prepreku u razvoju čovečanstva.
Vilhelm Rajh je rođen 1897. u tadašnjoj austro-ugarskoj provinciji Galiciji. Svoje interesovanje za biologiju pokazao je još kao dečak, odrastajući na očevoj farmi, mada će se, nakon što je veći deo Prvog svetskog rata proveo kao vojnik, tokom svog obrazovanja kretati linijom od prava, preko medicine do psihologije. Dvadesetih godina se zainteresovao za psihoanalizu i postao član najužeg kruga psihoanalitičara okupljenih oko Sigzmunda Frojda, bivajući smatran čak i njegovim naslednikom. U to vreme je bio i politički aktivan, tako da se veoma brzo udaljio od Frojdovih principa, radeći na tome da razvije svoj sopstveni sistem terapije. Njegov nezavisan duh i odbijanje da se ukalupljuje u postojeće modele razmišljanja, koje je tada ispoljio, zadržaće do kraja svog života, što će verovatno biti razlog da taj život prerano i tragično završi.
Već ranih tridesetih našao se u Nemačkoj, gde će naći idealno tlo, kako za politički angažman, tako i za studiranje i proučavanje fenomena fašizma kroz psihoanalitičku prizmu. Odmah će se pridružiti Nemačkoj komunističkoj partiji i postati čalan ćelije koju su činili nemački pisci i umetnici tog doba. Bilo je to zaista uzbudljivo vreme, jer, dok su u podrumskim skrovištima održavali tajne sastanke, ulicama su, uz gromoglasnu halabuku, marširale nacističke paravojne formacije. Nije mu promaklo da primeti glavnu odliku situacije u kojoj se Nemačka našla. Suočene sa velikim egzistencijalnim problemima i bedom, mase se nisu okrenule levici, već su, uplašivši se slobode, otišli u naručje autoritarnoj ideologiji, koja je obećavala bolji život. Tačno u vreme kada je Hitler došao na vlast, početkom 1933. Rajh je objavio svoju prvu veliku knjigu: „Masovna psihologija fašizma”. Sjedinivši u sebi baš one tri karakteristike koje je Hitler najviše mrzeo: dete jevrejskih roditelja, psihoanalitičar i komunista, morao je za nešto više od mesec dana da beži iz Nemačke.
Prvog marta, samo mesec dana nakon dolaska Hitlera na vlast, u koordiniranoj akciji uhapšeno je preko hiljadu intelektualaca, levičara. Rajh nije gubio vreme. Za nekoliko dana, prerušen u turistu skijaša, pobegao je u Austriju. Društvo psihoanalitičara okupljeno u Beču je sa odbojnošću i neprijateljstvom dočekalo Rajha zbog njegovih ekstremnih stavova o seksualnosti, koje je on tih godina javno iznosio. Zbog toga nakon dva meseca beži iz Austrije u Dansku. Međutim, zbog tih revolucionarnih ideja o seksualnosti ni u Danskoj nije bio dobrodošao, čak ni među svojom ideološkom sabraćom komunistima, koji su ga isključili iz KP Danske, mada on nije bio član te partije. Na kraju je čak KP njegovu knjigu Masovna psihologija fašizma proglasila kontrarevolucionarnom. Decembra meseca te 1933. ministar pravde je odbio da Rajhu produži dozvolu boravka zbog optužbi danskih vodećih psihijatara, kojima se također nije sviđalo njegovo neortodoksno pisanje o seksualnosti. Nakon toga Rajh je ponovo u bekstvu, brodom se prebacuje preko tri milje širokog tesnaca u Švedsku u grad Malme.
Šta je to što je Rajhove ideološke istomišljenike i kolege psihologe toliko iritiralo da nisu mogli ne samo da ga slušaju, nego ni gledaju? Biograf Dejvid Bodela smatra da je Rajh hteo da ukloni barijere kako bi se mogla ispoljiti istinski personalizovana seksualnost, koja bi produbila i obogatila ljudske živote. Studirajući odnose između seksualnosti i anksioznosti on je kao psihoanalitičar razvio teoriju koja je razmatrala orgazam kao pojavu naizmeničnog povećavanja i smanjivanja površinske električne tenzije. Takvo tumačenje će ga kasnije navesti da tu pojavu kod ljudi poveže sa plazmičkim pokretima jednoćelijskih organizama, koji su sa svojim telima pulsirali, neizmenično se šireći i skupljajući.
Ipak, nisu svi bili tako odbojni prema Rajfovim idejama. Tokom emigrantskog boravka u Danskoj držao je predavanja koja su bila veoma posećena. Ti studenti iz Danske su putovali brodom na svako njegovo predavanje koje je držao u švedskom Malmeu. Ali, kako bi se po starinski reklo, „ne lezi vraže”, dva psihijatra iz Kopenhagena su javila svojim kolegama u Malmeu da obrate pažnju na Rajha i njegova predavanja. Oni su obavestili policiju koja je počela da prati i Rajha i studente. Izvršili su čak i pretres stana u kojem je Rajh stanovao, i to bez sudskog naloga. Mada nikakva optužnica nije podignuta, prilikom razmatranja obnove boravka od strane švedskih vlasti nije mu odobren produžetak.
Na predlog jednog prijatelja ponovo je prešao u Dansku, ali ilegalno. Kao što se vidi, Rajhov život je, kako je vreme prolazilo, postajao sve uzbudljiviji, pretvarajući se u pravi triler. Dok su se nad Evropom nadvijali tamni oblaci fašizma i nacizma i dok su ulicama gradova marširale paravojne trupe uz frenetične pozdrave opijenih masa, Vilhelm Rajh, jedan od najvećih pronalazačkih umova u čitavoj povesti, kako će se uskoro pokazati, morao je da pređe u ilegalu. Ipak je te 1934. uspeo da se „uvuče” na 13. Međunarodni kongres psihoanalitičara, odakle su ga na samom početku isterali. Niko od njegovih kolega se više nije sećao da ga je Sigzmund Frojd pre samo desetak godina proglasio „osnivačem moderne tehnike psihoanalize.”
Na poziv jednog profesora iz Osla, koji ga je poznavao i cenio, prešao je u Norvešku, gde će konačno uspeti da se na duže vreme „skrasi”. Tu će ostati sve do kraja burnih tridesetih. U početku će nastaviti da se bavi psihoanalizom i pronalazi nove tehnike otpuštanja blokiranih emocija. Međutim, ubrzo će doći do otkrića onih tajanstvenih mikroskopskih čestica koje omogućavaju prelaz između nežive materije i živih organizama, koje je nazvao „bioni”. Tako će se priključiti plejadi onih naučnih pionira, kao što su Bešam, Rajf, Nisens i Enderlejn, koji su otkrili one čestice, koje predstavljaju osnovu spontanog generisanja života, što oni naučnici glavnog toka nikada neće prihvatiti da postoji, jer oni kroz svoje elektronske mikroskope posmatraju samo mrtvo tkivo, nikada živo.
Onaj prijatelj profesor mu je omogućio pristup instrumentima na Psiholpškom institutu u Oslu, koji su mu bili potrebni za merenje električnih naboja kože, i nastavljanje istraživanja bio-električnog koncepta, u čemu je Rajh, podrazumeva se, bio pionir, kao u svemu čega se dotakao. Kasnije će se i zaposliti kao asistent na tom institutu. Od ušteđevine će uskoro konstruisati aparat koji se sastoji od elektroda i vakum cevi povezanih sa oscilorafom, koji će mu omogućiti da potvrdi onu svoju teoriju otpuštanja napetosti, kao i teoriju da ljudski organizam funkcioniše kao elektrolitički sistem i da predstavlja kontinualno bio-električno polje, koje radi na principu pobuđivanja između nervnih centara u unutrašnjosti tela i kože na površini.
Vilhelm Rajh bi se mogao smatrati začetnikom holističkog pristupa posmatranju ljudskog tela. On je bio prvi naučnik kome je palo na pamet da organizam posmatra kao celinu u kojoj poremećaj jednog dela utiče na sve ostale delove. Uz pomoć bio-električnih eksperimenata dokazao je postojanjebio-psihološke energije. U svojim ranijim istraživanjima je pokazao da protok te energije može biti zaustavljen, a zatim otpuštan, a sada je uz pomoć merenja instrumentom dokazao da se povećanjem električnog naboja izaziva prijatno osećanje, a smanjivanjem neprijatno. To ga je navelo da se ponovo vrati onom ritmičkom skupljanju i ekspanziji primitivnih jednoćelijskih oblika života, zvanih protozoe, i da se upita, da li te novootkrivene bio-električne struje funkcionišu na isti način u svim živim organizmima?
Prosečnom posmatraču bi se moglo učiniti da je sve to sa čime se do te tačke Rajh bavio zaista dovoljno, pa čak i previše, za karijeru jednog naučnika. Međutim, to je bio tek početak njegove pronalazačke odiseje. Uz pomoć prijatelja nabavio je opremu za mikrofotografiju, sterilizaciju i merenje električnog naboja, pa čak i da zaposli nekoliko pomoćnika. Uz pomoć tehnike ubrzanog snimanja (time-lapse), uspeo je da snimi ono pulsiranje protozoe. Ali nije se ni tu zaustavio, jer mu je cilj bio da vidi šta se istovremeno događa u unutrašnjosti tog organizma.
Nakon niza izmena u eksperimentalnoj proceduri, ali i nekih slučajnih usputnih dešavanja, Rajf zatim na svoje zaprepaštenje otkriva one životu nalik oblike koji se mogu uzgajati u kulturama od ne-živih čestica, koje je nazvao bioni. Stavljajući ih u specijalne rastvore uspeo je da izazove njihovo bubrenje, tako da ih je mogao videti kroz običan mikroskop. Pred njegovim radoznalim očima ukazao se isti onaj mikro svet koji su Rejmond Rajf i Gaston Nisens videli kroz svoje specijalne uvećivačke sprave, univerzalni mikroskop i somatoskop. Mogao je da ih vidi kako se okreću, pulsiraju, sudaraju i stapaju. Kontrolnim eksperimentom je dokazao da se ne pojavljuju kao rezultat uticaja iz atmosfere. Dakle to bi neodoljivo moglo da uputi na onu Bešamovu teoriju terena, prema kojoj se, tek nakon uticaja iz vanjske sredine na teren, u organizmu spontano pokreću procesi stvaranja novih oblika mikroba.
A onda dolazi, moglo bi se reći, finale, ili početak finala Rajhove pronalazačke odiseje. Dok je pod mikroskopom posmatrao bione u kulturi primetio je po prvi puta nenuklearnu radijaciju, koju je kasnije otkrio i u atmosferi. Ali to nije bila ona fizička radijacija, već pojava koja ga je podsetila na indijsku „pranu” ili kineski „či”. Krstio ju je kao „orgon” ili energija organizma. To je bila biološka, a ne elektromagnetna radijacija. U potpunom mraku kulture su sijale nekom čudnom sivo-plavom svetlošću.
Nakon orgona dolazi na red kancer. Posmatrajući bione, zapazio je među ostalim ćelijama i ćelije kancera, što ga je zaintrigiralo da se počne baviti i patologijom kancera. Kao da mu neki „đavo nije dao mira”, jer je sa kancerom, poput Rajfa i Nisensa, nagazio na osinje gnezdo. Eminentni norveški naučnici su, nakon što se pročulo sa čime se Rajh počeo baviti, pokrenuli novinsku kampanju protiv njega i svega onoga sa čime se bavio. I uticajnim psihijatrima je „prekipelo”, pa su izvršili pritisak na vlasti da ga isteraju iz zemlje, što je i učinjeno menjanjem uslova dozvole boravka koju je imao. Rajh je tako morao na brzinu da spakuje svoju laboratorijsku opremu i poslednjim brodom pre izbijanja Drugog svetskog rata pobegne preko okeana u Ameriku.
Po šesti puta ispočetka
Dolazak u Njujork označio je šestu Rajhovu emigraciju, čime je postao apsolutni rekorder u broju emigracija u povesti, barem što se naučnika tiče. A ujedno je stekao uslove da bude proglašen i šestostrukim disidentom, po čemu je također bio rekorder. Čitavu iznajmljenu kuću na Long ajlendu, gde se naselio sa trećom ženom, pretvorio je u dobro osmišljenu mešavinu laboratorije i ambulante za psihoanalitičko lečenje. Dobio je posao u Školi za društvena istraživanja, kao pridruženi profesor medicinske psihologije, što bi sve moglo da navede na utisak da će mu, konačno, od šesti puta krenuti.
Prvih godina se uglavnom bavio istraživanjima kancera i biona. Prvo je sasvim slučajno otkrio da organski materijali absorbuju onu radijaciju. Za sledeći eksperiment je konstruisao metalne kutije koje je sa vanjske strane obložio organskim materijalom, pamukom i drvetom. U jednu kutiju je stavio kulturu sa bionima, a druga je bila prazna. Na veliko iznenađenje konstatovano je da obe kutije svetle na isti način, što je značilo da se ista radijacija upija i iz kulture i iz vazduha. Zatim je otkrio da u kutiji sa kulturom dolazi do blagog povećanja temperature, što je kasnije objasnio dokazivanjem da je ta radijacija, reflektovana od unutrašnje metalne obloge, bila upijena od strane organskog materijala. To se čak moglo osetiti na koži primicanjem ruke kulturi u eksperimentalnoj kutiji.
Kada je kasnije kutijama dodao termometre izmerio je da je temperatura uvek za pola stepena Celzijusa viša unutar, nego van akumulatora, kako je nazvao tu eksperimentalnu kutiju.
To je značilo da ona životna energija, koju je pronašao u kulturama biona, može biti prikupljana iz atmosfere pomoću orgonskog akumulatora. To je objasnio analogijom sa efektom zelene bašte, pošto se radijacija koja ulazi reflektuje unutar akumulatora većom brzinom, povećavajući koncentraciju. To je značilo da bi on i njegovi asistenti, sedeći unutar akumulatora, mogli upijati u svoje organizme veću količinu one životne energije, nego kada sede van, što bi imalo blagotvorno dejstvo na zdravlje. U sledećem eksperimentu je kod osobe koja je sedela u akumulatoru izmereno blago povećanje telesne temperature. Kontrolnim eksperimentima je isključena mogućnost da se to desilo iz nekog drugog razloga.
Rajh je nakon tih eksperimenata zaključio da je dokazao da Drugi zakon termodinamike očigledno ne važi u slučaju orgonske energije. A također, da oni koji veruju da postoji prazan prostor ne bi mogli da objasne kako vakum može da svetli. Zatim je zaključio da se toplota unutar akumulatora ne stvara ni iz čega. Ona se stvara tako što se orgon, krećući se, odbija od unutrašnje metalne obloge i dlana ruke, proizvodeći toplotu.
sinom Petrom, koji će tridesetak godina kasnije napisati knjigu:
„ A Book of Dreams” u znak sećanja na svog velikog oca)
Narednih godina Rajh je počeo da orgonski akumaulator koristi za lečenje i u tome je imao dosta uspeha u tretmanu mnogih bolesti, uključujući i kancer. Mada on sam nije nikada tvrdio da se orgonom može u potpunosti izlečiti ta opaka bolest.
Nakon tih uspeha iz kojih je izgleda uspeo da izvuče i neku finansijsku korist u državu Mejn na obali jednog živopisnog jezera, u blizini gradića Reindžli 1942. godine kupio je jednu veliku farmu na kojoj je narednih godina izgradio još nekoliko objekata u koje je smestio laboratoriju, biblioteku, kancelarije, pa čak i opservatoriju. Taj kompleks će dobiti ime Orgonon. Tih godina će osnovati i institut po imenu Orgone Institute Research Laboratories, koji će se između ostalog baviti i prodajom i iznajmljivanjem orgonskih akumulatora. Pokrenuće i vlastiti žurnal The International Journal of Sex Economy and Orgone Research.
Rajh je čak tvrdio da je pomoću orgonskog akumulatora moguće sakupiti dovoljno energije za pokretanje električnog motora. Planove za taj motor nije nikada publikovao tvrdeći da čovečanstvo nije još spremno za to. U današnjem Muzeju posvećenom Vilhelmu Rajhu, koji je smešten u onoj opservatoriji u okviru kompleksa Orgonon, postoji njegov film o tom motoru.
Da je sve to o čemu je Rajh godinama pričao i dokazivao eksperimentima zaista ozbiljno i da poseduje nesagledivu moć pokazao je jedan neočekivani incident koji se dogodio 1951. godine u laboratoriji Orgonona. U jednom eksperimentu on je stavio malu količinu radioaktivnog radijuma u orgonski akumulator u nameri da dokaže da moćni orgon može anulirati nepoželjne efekte nuklearne radijacije. Međutim, neočekivano, kao reakcija pojavilo se neko nepoznato dejstvo mnogo jače i opasnije od radioaktivnog materijala. Čitava laboratorija je bila kontaminirana, jedan miš korišten za ispitivanja je uginuo, a svi prisutni, uključujući i Rajha su se razboleli. On sam je nekoliko puta padao u nesvest, dok je jedan od asistenata jedva ostao živ.
Ali, to nije bilo sve. Kamene ploče kojima je bio obložen kamin raspale su se u sitne komade. Jedna granitna stena, udaljena par stotina metara je pocrnela. Iznad čitave oblasti tamni gusti oblaci su danima posle toga prekrivali nebo, dok su svi koji su u vreme eksperimenta bili prisutni u Orgononu dugo posle toga osećali zdravstvene posledice. Merenja radioktivnosti Gajgerovim brojačem su nekoliko nedelja posle incidenta još uvek pokazivala neuobičajeno visoke vrednosti, i to na udaljenosti od 300 milja (480 km).
Ta nezgoda nije prekinula beskrajnu pokretnu traku Rajfovih pronalazaka i otkrića, kao što se možda moglo očekivati. Naprotiv, prilikom napora koje je ulagao da rastera one tamne oblake Rajf je onako usput došao na ideju da konstruiše novi uređaj, kasnije nazvan „razbijač oblaka” – (cloudbuster). Uređaj se sastojao od snopa metalnih šupljih cevi uperenih pod uglom ka nebu, a sa donje strane povezanih, to jest uzemljenih, u tekuću vodu, jer, po njemu voda privlači onu životnu energiju. Princip se sastojao u tome da uređaj isisa orgon iz dela neba prema kojem je uperen.
Rajh je smatrao da radioaktivni materijali i ostali zagađivači u atmosferi deluju na životni orgon u prirodnom stanju, pretvarajući ga u ustajalo mrtvo stanje orgona nazvano: smrtonosna orgonska radijacija – Deadly Orgone Radiation (DOR), koja izaziva suše, tako što uklanja kišne kapi iz oblaka. Pomoću razbijača oblaka ta smrtonosna orgonska radijacija bi se uklanjala iz
oblaka i tako uspostavljalo ponovo strujanje onog zdravog orgona, koje bi vratilo atmosferi njene prirodne cikluse sa kišom.
Narednih godina Rajh je usavršavao taj uređaj da bi ga krajem 1954. sa svojom ekipom odneo u Arizonu u grad Tukson, u nameri da tamo pokuša da izazove kišu. To je bila pustinjska oblast gde kiše ponekad nisu padale godinama. Čim su došli i uključili uređaj počeli su da se čudno osećaju. Priviđali su im se NLO-i, a osećali su energije i ćudi predela u kojem su se našli na isti način na koji su to nekada davno osećali starosedeoci. U januaru 1955. u Tuksonu su padale takve kiše da avioni na lokalnom aerodromu nisu mogli da sleću i uzleću. Trava je nikla i narasla do visine od 30 cm, i to na pustinjskom tlu na kojem se ne pamti da je bilo kakva biljka ikada viđena.
Konačno je i Amerikancima prekipelo
Taj događaj bi se mogao smatrati vrhuncem Rajhove pronalazačke misije. Nakon toga usledio je brzi i strmoglavi pad, koji se mogao naslućivati tokom nekoliko godina koje su prethodile tom vrhuncu. Njegov istraživački rad i ona čudesna otkrića nisu, naravno, ostala nezapažena, kako među njegovim kolegama naučnicima, tako i raznim državnim službama i centrima korporativne moći. Dok je među kolegama još mogao naći nekog istomišljenika ili barem respekta, onaj drugi blok je bio jedinstven da Rajh sa svojim teorijama i pronalazcima predstavlja ne malu pretnju njihovim zajedničkim interesima. Zbog toga su obaveštajne službe godinama pratile njegov rad.
Na prvoj liniji fronta te koalicije ugroženih bila je ona istovremeno i ugledna i ozloglašena Uprava za hranu i lekove – FDA (Food and Drug Administration), koja je te 1954. godine donela uredbu ne samo o zabrani distribucije onih njegovih orgonskih akumulatora i svih pisanih publikacija i knjiga, nego i zabrani proučavanja, pisanja, pa čak i pominjanja orgonske energije, i to na čitavoj teritoriji Sjedinjenih država. Desilo se da je baš u vreme dok je Rajh bio u misiji pravljenja kiše i uzgoja trave u pustinji Arizone, njegov kolega i saradnik dr Majkl Silvert uhvaćen da prevozi svoje orgonske akumulatore i nešto od publikacija i knjiga iz onog Rajhovog instituta u Mejnu ka državi Njujork, gde je živeo. To je bili kršenje one uredbe FDA o zabrani distribucije, tako da je po kratkom postupku doneta sudska presuda o spaljivanju svih orgonskih akumulatora, publikacija i knjiga koje su nađene i zaplenjene u institutu Orgonon.
Bio je to veliki skandal, pogotovo za zemlju koja se diči takozvanom demokratijom i ljudskim slobodama. Oglasila se Američka unija za očuvanje građanskih sloboda, izrazivši zgražavanje takvom presudom i tvrdeći da se tako nešto sramotno nije desilo u čitavoj istoriji njihove zemlje. Međutim, ništa nije pomoglo. Čak i pre nego što je istekao rok za žalbu ispred zgrade instituta napravljena je lomača u koju su bacani akumulatori, pisani materijali i knjige. Sve papirnato što su našli u prostorijama instituta. Decenije vrednog i samopregornog rada zabeleženog u časopisima, publikacijama i knjigama o psihijatriji, sociologiji, politici, obrazovanju, seksologiji, mikrobiologiji, metereologiji i ko zna kakvim još temama kojima se bavio neiscrpno radoznali Rajh, nestali su u plamenu i pretvoreni u pepeo. Vilhelm Rajh, tužan i zaprepašten, ne verujući sopstvenim očima, stajao je pored lomače, rekavši jednom od prisutnih službenika FDA: „Isto ovo se radilo i u nacističkoj Nemačkoj. Ne mogu da verujem da je takvo nešto i ovde moguće.” To se desilo 26. juna 1956.
Nekoliko meseci kasnije, 23. avgusta 1956. još veći tovar od nekoliko kamiona Rajhovih spisa i dokumenata, prikupljenih sa raznih lokacija, je odvežen i spaljen u specijalnoj peći u Njujorku. Toj seansi Rajf srećom nije prisustvovao.
Ukoliko se Rajhova životna priča uporedi sa pričom Rajmonda Rajfa, onda se može uočiti prilična sličnost, ali i bitne razlike. Obojica su se kao naučnici i istraživači najvišeg kalibra sudarili sa interesima otuđenih centara moći, koji su bili zainteresovani za nauku jedino ako su od nje mogli imati koristi, ali ukoliko bi osetili da bi neko od naučnika svojim delovanjem mogao ugroziti njihove interese, bili su prema njima bezobzirni. Da bi takve mogućnosti sveli na najmanju moguću meru za svoje potrebe su formirali paralelnu nauku, a to je ona na početku opisana nauka pretvorena u crkvu. Rajf je ipak mnogo bolje prošao od Rajha jer je on svojim pronalascima ugrozio samo medicinsko-fatmaceutsku polugu pomenute koalicije centara moći, dok je Rajhovo delovanje moglo da ugrozi kompletnu građevinu kapitalističkog korporativnog Behemota. Zbog toga su prema njemu bili daleko nemilosrdniji.
Što se tiče ozloglašene FDA, nije teško naslutiti razlog zašto se taj državni organ, koji štiti interese prehrambenih i farmaceutskih korporacija, toliko uplašio Vilhelma Rajha i njegove nauke. Njeni eksperti su sigurno dobro proučili onu njegovu kosmičku životnu energiju zvanu orgon i shvatili kakvu opasnost ona može predstavljati za njihove sponzore, a pogotovu oni akumulatori, koje su sa osećanjem olakšanja posmatrali kako gore u onoj lomači ispred instituta u Orgononu. O tome govori i podatak da je za deset godina FDA trošila između 4-6% svog budžeta za borbu protiv jednog čoveka, i to naučnika. Taj podatak može poslužiti i kao posredni dokaz da je to što je Rajh otkrio, naučno relevantno i da ne predstavlja budaleštine jednog šarlatana, kako još uvek tvrde sveštenici one crkvene nauke.
Ali, treba imati u vidu da je FDA bila isturena na prvu liniju fronta da se obračunava sa Rajhom, dok su iz pozadine odvijanje ratnih operacija pažljivo pratili i ostali članovi one velike koalicije, čiji interesi nisu bili ništa manje ugroženi, a kada je trebalo pružali su podršku FDA. To se pre svega odnosi na atomski sektor, koji je tih godina bio u povoju i pravio planove za ekspanziju, to jest korištenje atomske energije u mirnodopske svrhe. Njima se nikako nije dopadala Rajhova ideja da se do ogromnih količina energije može na daleko jeftiniji i bezbedniji način doći bez skupog i opasnog razbijanja atoma. A ako se svemu tome doda ona njegova ideja da bi se sa onom orgonskom energijom mogli besplatno pokretati električni motori, nije mogla da ostane ravnodušna ni automobilska industrija, koja je tih prvih posleratnih godina doživljavala nezapamćen bum. Uzimajući sve to u obzir, onda se tek može shvatiti ne samo dimenzija Rajhove pojave, nego i ono što odavno naslućuju oni koji veruju u reinkarnaciju, a to je da su se duše Tesle, Rajfa i Rajha inkarnirale u pogrešnom vremenu.
Tu svoju zalutalost u vremenu Rajh je također pokazao kada je, dok je onim svojom „klaudbusterom” rasterivao i navlačio oblake, te uspostavljao prirodne klimatske tokove, primetio da na prostiranje one životne orgonske energije itekako utiču dalekovodne mreže za prenos električne energije, neprirodni nivoi nuklearne radioaktivnosti i sve veće prisustvo u atmosferi neprirodnih izduvnih produkata kapitalističke potrošačke mašinerije. On je bio prvi koji je četrdesetih godina prošlog veka primetio prva oštećenja na biljnoj flori, kao direktnu posledicu navedenih štetnih dejstava.
To vreme u kojem se greškom našao ga je kaznilo mnogo surovije nego Teslu i Rajfa. Kada je, nakon one lomače, nastavio da se i dalje bavi svojom naukom, FDA je tražila od sudskih organa da se protiv njega povede sudski postupak zbog kršenja zabrane bavljenja orgonom. To je i učinjeno. Kada je pozvan da se pojavi na sudu on je to odbio pod izgovorom da nijedan sud nema pravo da se meša u njegov naučni rad. Priveden je na silu sa lisicama na rukama. Osuđen je na dve godine zatvora, u kojem je, nakon devet meseci, 3. novembra 1957. umro od srčanog udara. Bilo mu je tada tek 60 godina.
Ostalo je zabeleženo da je posthumno, tri godine kasnije, 17. marta 1960. upriličena još jedna lomača u kojoj su ponovo gorela Rajhova dela. Osim one Unije za zaštitu građanskih sloboda, a i ona se kasnije ućutala, nijedna naučna institucija, niti pojedinačni naučnik, nisu se tih godina oglasili u odbranu Rajha ili izrazili zgražavanje nad tolikim paljevinama knjiga. Nisu se oglasile nijedne novine, časopis, nijedan pisac ili intelektualac, nijedan borac za ljudska prava. Vilhelm Rajh je bio i ostao do kraja sam protiv Behemota!
Od Prometeja preko Isusa Hrista do Galilea
Kada je Vilhelm Rajh još 1941, prilikom svog prvog susreta sa Ajnštajnom, prezentirao i objasnio, tada jednom od najvećih živih naučnika, svoju teoriju životne kosmičke orgonske energije, njegov komentar je bio: „Ovo će biti bomba za fiziku”. Mada će se kasnije distancirati od njega nakon što shvati da bi bilo kakva bliska veza sa Rajhom mogla štetiti njegovoj reputaciji. Rajh je poslednjih nekoliko godina svog života bio blizak prijatelj sa Aleksandrom S. Nilom, slavnim engleskim prosvetiteljem i osnivačem one legendarne škole Samerhil, koji će 1958. proročanski izjaviti: „Ako ovi mrzitelji života, koji trenutno drže u svojim rukama naše sudbine, potpuno ne unište svet, onda je sasvim moguće da će one generacije koje tek treba da se rode, razumeti sve ono što je Rajh radio i otkrivao.”
Ono što će se događati narednih decenija, pa sve do današnjih dana, daće za pravo obojici. I pored one tri spektakularne lomače Rajhova naučno nasleđe je preživelo. Njegova tumačenja sinergije kosmosa, planete Zemlje i svih živih organizama na njoj, povezanih onim tajanstvenim poljem orgonske energije, su još uvek aktuelna, i kako vreme prolazi biće još aktuelnija. Nove generacije naučnika, upravo one koje je Nil proročanski nagovestio, proučavaju njegove teorije, uzimajući ih sasvim ozbiljno kao najprikladniju inspiraciju za spašavanje planete i čovečanstva koje, nakon svega onoga što se dešavalo tokom XX veka, na početku XXI polako klizi u ćorsokak.
Rajh je sa svojim seksualnim teorijama orgazma postao simbol slobodne ljubavi i junak one alternativne pop kulture, koja će se pojaviti ubrzo nakon njegove smrti, kao odgovor na sve ono što je tu smrt prouzrokovalo. Njegove ideje biće opevane u mnogim pesmama. Verovatno je najslavnija ona koju je ispevala Kejt Buš, nakon što joj je nekim božanskim, a možda je bolje reći kosmičkim, proviđenjem dopala u ruke knjiga pod naslovom „Knjiga snova” (A Book of Dreams), koju je napisao Piter Rajh, sin Vilhelma Rajha, koji je kao dvanaestogodišnji dečak posmatrao kako mu oca odvode u zatvor iz kojeg se neće živ vratiti. Pri kraju te pesme Kejt pevuši:
Jer svaki puta kada pada kiša,
Ti si mi u glavi,
Kao Sunce kada izlazi – –
Ooh, jednostavno znam da će nešto
dobro da se desi.
I ne znam kada,
Ali spominjanjem možda i može da se desi.
A to se možda upravo i događa. Jer, danas više nije moguće spaljivati knjige na javnim lomačama, i to knjige takvih naučnika, kakav je bio Vilhelm Rajh. Danas je na sudovima moguće dobiti procese pritiv CDC-ija, FDA i sličnih satanističkih organizacija, kao što je 1989. uradio Gustav Nisens u Montrealu ili Stefan Lanka 2016. u Karlslueu. Danas u svetu broj onih pravih naučnika daleko prevazilazi broj onih katoličkim sveštenicima nalik. U njima se možda mogu prepoznati ona deca iz prvog stiha Kalila Džibrana sa samog početka knjige „Slobodna deca Samerhila”, koju je Aleksandar S. Nil napisao krajem pedesetih prošlog veka, najverovatnije Rajhu u čast:
Vaša deca nisu vaša deca.
Ona su sinovi i kćeri života koji čezne za sobom.
Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas,
I mada su s vama, ona vam ipak ne pripadaju.
……………
Jednim od tih Nilovih dečaka bi se mogao smatrati i Džejms Strik. On se nakon 2007. godine bacio na ozbiljan posao. Te godine je, prema Rajhovom testamentu, stavljeno javnosti na raspolaganje sve ono što je od njegove naučne i intelektualne zaostavštine preostalo, nakon onih silnih paljevina. Proučavši detaljno te materijale, došao je do zapanjujućih otkrića. O onim Rajfovim istraživanjima iz Osla između 1935-39, napisao je članak, koji je objavljen 2015. u glasilu univerziteta Harvard, a u kojem je za to što je pročitao rekao da: „predstavlja, čak i za naše vreme, vrhunsko dostignuće u oblasti lake mikroskopije i „time-lapse” mikro-kinematografije“. Da bi na kraju tog članka zaključio da je: „dominantni narativ o Rajhu kao pseudonaučniku netačan i da je priča o njemu mnogo kompleksnija i interesantnija.”
Džejms Strik se zainteresovao za Vilhelma Rajha još 1974. za vreme studija. Doktorirao je istoriju biologije i medicine na Prinstonu 1997. Trenutno drži profesorsku katedru na Franklin and Marshall College. Napisao je nekoliko knjiga o istoriji ideja o poreklu života, uključujući i jednu o svom idolu Rajhu: „Wilhelm Reich, Biologist” (Harvard U. Press, 2015). A ono što je najvažnije, već dugi niz godina je član upravnog odbora Muzeja Vilhelma Rajha.
I na kraju, zar Vilhelm Rajh na neki čudan način nije svojom pojavom sjedinio u sebi i Prometeja, koji se žrtvovao da bi ljudima doneo vatru, isto onako kako se i Rajh žrtvovao da bi čovečanstvu otvorio nove perspektive, i Odiseja, koji je 20 godina lutao uzburkanim Egejskim morem, koje je nalikovalo onim turbulentnim vremenima kroz koja se Rajh još i duže vremena probijao, da bi se gore u hiperdimenziji pridružio svojoj Penelopi, koja ga je strpljivo čekala da krenu zajedno ispočetka. Zatim i Isusa Hrista, koji je svojom žrtvom na krstu pokušao iskupiti sve ljudske grehe, kojih se narednih dve hiljade godina toliko namnožilo, da je morao da se ponovo pojavi neko da ih iskupi, a to je izgleda bio upravo Rajh. I na kraju Galilea Galileja, i to parafrazirajući svojom hrabrošću i beskompromisnošću onu Galilejevu prkosnu izjavu pred inkvizicijom: eppur si muove – ipak se kreće (Zemlja oko Sunca).
Posmatrajući sve ono što se trenutno oko nas dešava, bez obzira što se na prvi pogled može uočiti mnogo toga besmislenog i onespokojavajućeg, utisak je da se i današnje čovečanstvo, poput Zemlje na kojoj se našlo, kreće, i to u dobrom pravcu. A da bi nastavili tim putem, nije na odmet ponekad se setiti Vilhelma Rajha i spominjati ga, kako na kraju onog stiha reče Kejt Buš.
