ПИШЕ: ЕСАД КУЧЕВИЋ
Кумство и побратимство. Како то симболично и обећавајуће звучи.
Кумство је једино венчање, али мање с љубављу, а више с маказама и чуперцима, док се побратимство лизне крвљу и заврши у паклу или рају, по договору.
Замислите сцену: мали дечак за шишање, најежен од поноса, стидљиво стоји док кум држи маказе, као да у рукама држи судбину планете. И, види чуда, над десним ухом, у средини и над левим ухом, падне прва симболична крв – или боље рећи коса – у посуду с водом, а гости бацају новац. Јер, новац у води је најбољи начин да покажеш пријатељство, макар то било „шишано кумство“. И овде престаје сваки логички суд; Турци не узимају кума, Куран то не захтева, али народни обичај захтева церемонију. Иронија живота: крв и вода, новац и косу, и пријатељство које није регистровано ни у једној светој књизи.
Кумство, стари обичај пред хришћанством, преживело је и у исламу. Срби и југословенски муслимани шишали су децу и постајали кумови хришћанима, и обратно. У литератури се овај ритуал описује са археолошком прецизношћу, али ниједна етнологија не може да обузда карикатуру призора: деца губе чуперке, гости бацају новац, а сви остали, укључујући и кумове, понашају се као да учествују у међународној мировној мисији, иако је све то само обичај.
Побратимство је још старије и још смешније: Херодот и Тацит су вероватно климали главом, док су слушали како људи у Босанској Крајини лизну крв једни другима, заклињу се на верност и ризикују рај или пакао – у зависности од вере – само да би могли да се спасавају од турског ропства. Тај призор, крв и ритуал, као да каже: „Пријатељство је универзално, али апсурдно, и апсурд је најбољи начин да преживимо историју.“
Да не идемо далеко. Црна Гора, Кучи, Брда, Албанија – тамо се побратимство не бира по вери, већ по потреби и могућности заштите. Марко Миљанов је побратим Шабан-бега и Халила Бећова, Милош је побратим Мустафе-паше Бушатлије, а свештеници се заклињу са бајрактарима. Све док племенска свест не стави каноне православља и католичке догме на последње место. Овде је побратимство практична дипломатија, од морала важнија. И, наравно, апсурд досеже врхунац: владике и поглавари користе кумство и побратимство за убиства политичких противника. „Драги побратиме, убиј га, али љубазно.“
До фантастичности је неукусно и то што данас, далеко од крвавих ритуала и маказа, у Немачкој братиме се градови, као Београд и Истанбул, јер „нас веже заједничка историја, култура и много људи“. Народна мудрост каже: кумство и побратимство преживљавају све – од светих књига до бирократских уговора између градова, јер су заснована на крвавој, лудо пријатељској логици преживљавања и нужде.
И тако, између шишаних чуперака, лизања крви, бајрактара и градских протокола, остаје једно: кум и побратим нису само пријатељи. Они су крвни посредници у свету апсурда, чувари реда у хаосу и – колико год гротескно звучало – једини који гарантују да „твоја вера може бити моја, а моја твоја“, док се свет око њих све више смањује у табелама, законима и дипломатским нотама.
Закључно, док гледамо шишано кумство и побратимство, сведочимо: историја код нас никад није била само историја. У истом чину, то је шаљива и језива церемонија у којој крв, коса и вино имају више ауторитета него иједан цар, владика или књига.
Зато је очуван племенски ауторитет магијско кумство без крви. Сви га поштују, док маказе не дођу на ред.
Ако је у реду, онда је нешто. Ништа.
(Foto: arhiva autora)
