(Фото:архива аутора)

Пише: Милан Гајовић, Подгорица,(24.март 2026.године)

У накнадном саопштењу са мајског засиједања 2022.године, Светог архијерејског сабора (највишег јерархијског представништва и црквенозаконодавне власти у пословима вјере – члан 57 Устава Српске православне цркве (СПЦ)), наведено је да је „Сабор донио одлуку о додјељивању канонског отпуста јерархије ове аутономне цркве (Православне охридске архиепископије – ПОА) од СПЦ и њеном интегрисању у Синод МПЦ (Македонске православне цркве) у складу са свештеним канонима (?!) и уставима (?!) двије помјесне цркве, као и ранијим договором Синода све три црквене структуре.“

До признања аутокефалности  дошло је  експресно, свега осам дана пошто је Свети архијерејски сабор СПЦ (у даљем тексту: Сабор), 16.маја 2022.године, одобрио канонско јединство са тзв. Македонском православном црквом – Охридском архиепископијом (МПЦ – ОА). Сабор је тада саопштио и да за „Македонску цркву“ прихвата статус најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности, који јој је додијељен још 1959.године. Сабор је изразио наду да ће се „братољубиво решавати и ријешити питање коначног статуса МПЦ – Охридске архиепископије, чему треба да услиједи свеправославно сагласје и прихватање тог статуса“.

У саопштењу Сабора наведено је и  „пошто су овим уклоњени разлози за прекид богослужбеног и канонског општења изазвани једностраним проглашењем аутокефалности 1967.године, васпоставља се пуно литургијско и канонско општење“. Наглашено је и да „васпостављањем на канонским основама и под условима важења канонског поретка на читавом подручју Српске православне цркве, дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархија у Сјеверној Македонији није само могућ него је и цјелисходан, легитиман и реалан“.

Саопштено је и да се Сабор, у будућем дијалогу неће руководити реалполитичким и геополитичким факторима и да нема намјеру да, приликом решавања статуса, условљава „нову сестринску цркву“?!

Анализом овог саопштења Сабора извлачио се разуман закључак да је  признање аутокефалности требало да буде евентуални исход дијалога Српске православне цркве, тзв. МПЦ – ОА  и других помјесних православних цркава, као завршетак процеса решавања свих спорних питања.

(Подсјећам да је Сабор, 1967.године, „једногласно и једнодушно“ одлучио да пошто се виша јерархија у Македонији „самовољно неканонски отцијепила од своје Мајке Цркве у расколничку вјерску организацију“ да се прекине са том јерархијом богослужбено (литургијско) и канонско општење. Тзв. МПЦ је настала као аутономна црква 1959.године, у оквиру Српске православне цркве. Једнострано је прогласила самосталност – аутокефалност 1967.године, и од тада до 2022.године била је у расколу.)

„Македонска црква је раскол, а раскол је највећи грех против Цркве. Раскол је смртна рана на телу Христовом.“ (Свети Јустин Поповић)

Међутим, патријарх Порфирије је, већ 24.маја 2022.године, на заједничкој литургији, у Скопљу, обзнанио одлуку о признању  аутокефалности (независности) тзв. МПЦ – ОА.

„Сабор СПЦ прихвата и благосиља аутокефалност Македонске православне цркве – Охридске архиепископије…Македонија је…место  где су се вековима молиле сузе за спас људског рода…И та радост олакшања (признањем аутокефалности) потекла је од мајке цркве Васељенске патријаршије (?!) и од сестринске српске цркве (?!), Пећке патријаршије…“, казао је, између осталог, патријарх.

Тиме је потврђена претходна синхронизована активност Српске православне цркве и Васељенске патријаршије (Цариградске патријаршије, Фанара) око канонског статуса тзв. МПЦ – ОА. Индикативно је и да је патријарх Цркву чији је поглавар (од које тзв. МПЦ добија независност) дефинисао као сестринску, а не као Мајку Цркву?!

Тзв. МПЦ – ОА је, у свом саопштењу, одлуку Сабора, од 16.маја 2022.године, о успостављању богослужбеног (литургијског) и канонског општења, оцијенила као секундарни акт који је изведен из акта Синода Васељенске патријаршије, од 9.маја 2022.године. Томос о аутокефалности, добијен од Српске православне цркве, оквалификован је искључиво као „препорука“ да је тзв. МПЦ – ОА спремна и достојна аутокефалности, коју би требало да добије од Цариградске патријаршије. И ово саопштење је полазило од срачунато погрешног источнопапистичког гледишта да је једини чинилац који твори канонску аутокефалију у православљу воља Фанара, а не воља Мајке Цркве.

И поред тога, 5.јуна 2022.године патријарх Порфирије је, у београдској Саборној цркви, уручио архиепископу Стефану томос о аутокефалности тзв. МПЦ – ОА.

Зашто је и под којим околностима и притисцима дошло до хитног признања аутокефалности ове расколничке јерархије?

Дана 18.маја 2022.године, одржан је састанак предсједника Републике Србије Александра Вучића, патријарха Порфирија и епископа наше Цркве. Састанак је имао отворени и затворени дио. Вучић је архијерејима казао да је „Србија под великим притисцима и захвалан је Српској православној цркви на разумевању и подршци“, те да се „Србија налази у много тежој ситуацији него што изгледа. Али да се озбиљни облаци надвијају и над нашом земљом…Биће све теже сачувати интересе јер ће притисци бити све тежи.“

Патријарх Порфирије је захвалио Вучићу „на одговорном понашању у овој ситуацији и одговорном ставу“. Нагласио је и да „за нашу цркву је најважније стање Цркве у матици, а то је Србија…дошли смо до тога да успоставимо јединство, да се браћа из Македоније врате у јединство с нама и свим осталим православним црквама…“

Шта се, из напријед наведеног, може закључити? Архијереји Српске православне цркве су прихватили Вучићев лажни апокалиптички сценарио по Србију ако се не призна аутокефалност тзв. МПЦ – ОА, те истрајно не остане „на европском путу без алтернативе“ (који подразумијева и интеграцију Србије у НАТО пакт), иако то значи одрицање свете српске земље Косова и Метохије и сврставање против вјековне савезнице Русије која је (уз Кину) једини гарант територијалне цјеловитости Србије?!

И према свједочењу Стеве Пендаровског, предсједника Сјеверне Македоније, Вучић је (у Давосу, Швајцарска) поздравио одлуку Сабора „као корак у правом смеру“. Подсјетимо се да је Влада Републике Македоније, премијера Николе Груевског, признала лажну државу Republika e Kosovës“, 9.октобра 2008.године, истог датума кад и Влада велеиздајника Мила Ђукановића!

У томосу  о признању аутокефалности (независности) тзв. МПЦ – ОА наведено је и:

„Свети храмови и манастири, нарочито светиње из немањићког периода и познијег периода српског присуства црквеноградитељства и културног стваралаштва на тлу данашње Северне Македоније, као и укупна покретна и непокретна имовина СПЦ, унутар њених граница уступају се на коришћење новој аутокефалној сестринској цркви.“?!

Значи, око 800 српских светиња у Сјеверној Македонији, на којима су прекречена „неподобна“ имена српских ктитора, односно вишевјековно српско духовно, историјско и културно наслеђе, поклоњено је „расколничкој јерархији“! Зашто кажем, поклоњено? Зато што, и правно и фактички, давање на коришћење на неодређено вријеме и без накнаде јесте поклон?! Ко нешто даје на коришћење не одриче се власништва, док се Српска православна црква, давањем томоса о аутокефалности, јавно одрекла власништва над српским светињама на простору Старе Србије.

Саборском одлуком о аутокефалности тзв. МПЦ – ОА настављена је  сегментација српског духовног простора и легитимисање отимања њеног културно – историјског наслеђа, јер се, у Сјеверној Македонији,  деценијама постојано брише српска историја и трагови миленијумског српског трајања. То је и одрицање од српског духовног идентитета и српских светиња на територији некадашње Старе Србије које су „цари наши оградили“ (Свети Петар Цетињски).

Овиме је престала црквена јурисдикција наше Цркве на територији Сјеверне Македоније, а прихватила је и расколничког „архиепископа охридског и македонског“ Стефана, као поглавара тзв. МПЦ – ОА.

Подсјећамо да су се признању независности тзв. МПЦ – ОА противили српски патријарси Герман, Павле и Иринеј.

Toмос (грч. „издвојени спис“, „декрет“, „одлука“) је свечани теолошки (канонски), правни и историјски акт којим Сабор и/или поглавар Мајке Цркве, дају аутокефалност (независност, потпуну самосталност) новој помјесној православној цркви. Упућује се поглавару нове цркве и тиме она стиче равноправан канонски статус у православном свијету.

Додјела томоса значи признање нове цркве у саборном јединству са осталим православним црквама и потврду да може самостално бирати свој епископат (путем епископског прејемства (наслеђивања) и поглавара, независно од Мајке Цркве. Кад нова црква добије томос о аутокефалији њен поглавар се уписује у диптих и помиње се током литургија у другим православним црквама. Одлука о аутокефалности не подлијеже потврди ниједне друге црквене инстанце.

Воља Мајке Цркве, која додјељује аутокефалност једном свом дијелу, је једини канонски ваљан извор аутокефалности. За то морају бити испуњени материјални и формални услови дефинисани канонима и предањем Цркве.

Аутокефална црква је помјесна црква која је самостална и независна у свом унутрашњем животу, али се налази у пуном догматском, канонском и литургијском јединству са осталим православним црквама. Аутокефалност је конститутивни фактор помјесне цркве.

Аутономија је дјелимична самосталност – црква има самосталну унутрашњу управу, али остаје под канонским окриљем Мајке Цркве.

Саборски томос о аутокефалности тзв. МПЦ – ОА је неканонски, неуставан и противан интересима, како Српске православне цркве, тако и српскога народа у цјелини.

Сагледајмо, у битном, шта је претходило његовом доношењу.

Након проглашења независности Бивше југословенске републике Македоније (БЈРМ), 8.септембра 1991.године, постављени су администратори за све епархије СПЦ, у тој држави. Тамошње државне власти и расколничка црквена јерархија онемогућавала је администраторима уређивање црквеног живота у тим епархијама, па, чак, и посјете њима.

Раскол значи одвајање од канонског јединства и непослушност према Мајци Цркви. Такве заједнице немају легитимитет, па се њихови епископи и свештеници сматрају неважеће рукоположеним.

 „Црква није национална, него Божанска. Она је изнад свих нација,  јер је Христова…Црква се не може градити на неправди и расколу,   јер то није пут Христов.“ (Свети патријарх Павле).

Године 2002, потписан је Нишки споразум између Српске православне цркве и расколничких македонских  архијереја, након постизања сагласности о кључним питањима. Тзв. МПЦ добила најширу аутономију унутар наше Цркве. Међутим, након повратка у БЈРМ, расколнички епископи, су под притиском македонских државних власти и САД, одбацили споразум. Тадашњи владика, а садашњи поглавар тзв. МПЦ – ОА, Стефан је, чак, позвао вјернике и грађане Македоније да „достојанствено поднесу духовни терор који над Македонијом врши СПЦ“?!

Дио тамошњег свештенства је остао привржен Споразуму. Међу њима је био и Јован (Вранишковски), митрополит велешки и повардарски. Он је био на челу Синода Православне охридске архиепископије (ПОА) који је конституисан 2003.године и постао је архиепископ охридски и митрополит скопски.

ПОА коју је чинило седам епископија била је помјесна и аутономна црква под јурисдикцијом Српске православне цркве, као Мајке Цркве, у периоду од 2002. до 2022.године и једина канонски призната црква на простору данашње Сјеверне Македоније.

Међутим, македонске власти су забраниле регистрацију ПОА. Више година, њена јерархија је била изложена притисцима и малтретирањима. Пресуда Европског суда за људска права да буде регистрована као вјерска заједница никад није реализована због постојаног отпора македонских државних власти и расколничког врха тзв. МПЦ. Архиепископ Јован је провео пет и по година у македонским затворима.

Томосом, из 2005. године, који је потписао блаженопочивши Свети патријарх Павле, ПОА је добила пуну црквену аутономију, под црквеноправним окриљем наше Цркве.

Решавајући по захтјеву, који је 2018. поднијела тзв.  МПЦ, и уважавајући „више пута поновљене молбе државе Сјеверне Македоније“, Синод Васељенске патријаршије је, 9.маја 2022.године, донио акт којим ју је  примио у заједничко канонско и литургијско општење.

У саопштењу ове патријаршије је наведено да су Синод и патријарх опширно расправљали „о црквеном питању Скопља“ и да „Она уступа Пресветој цркви Србије уређење административних питања између себе и цркве у Сјеверној Македонији, наравно, у контексту светог канонског реда и црквеног предања“. Васељенска патријаршија, као јелинска (грчка) црква, признаје „Охрид“ као име ове цркве (схваћено као област њене јурисдикције искључиво унутар граница територије државе Сјеверне Македоније). Тиме се искључује употреба термина „македонски“ и било који дериват ријечи „Македонија“.

Васељенски патријарх Вартоломеј, пион западних владара из сјенке и расколник православља, је тада казао да ће архијереји тзв. МПЦ, у дијалогу, ријешити сва отворена питања с браћом из „Цркве Србије“?!

За јерархију тзв. МПЦ – ОА је Цариградска патријаршија Мајка Црква, мада су се они, претходно и неуспјешно, обраћали и Бугарској православној цркви за давање аутокефалности, признајући и њој статус Мајке Цркве?!

Стручњаци за канонско право сматрају да одлука Фанара не представља давање аутокефалности тзв. МПЦ – ОА, већ само „еухаристичко заједништво“ са „хијерархијом, свештенством и лаицима“ под вођством архиепископа Стефана (Вељановског). У синодалном саопштењу Цариградске патријаршије се не помиње ни аутономија тзв. МПЦ.

Наведено саопштење потврђује да ова патријаршија негира право Српске православне цркве на црквену јурисдикцију на територији Сјеверне Македоније и оспорава њену надлежност изван Србије.

Такође, саопштење потврђује да би потенцијални томос о аутокефалности, који би наша Црква додијелила МПЦ, био другоразредни црквеноправни акт. То представља неканонски упад у њену јурисдикцију , јер по тумачењу васељенског патријарха и Синода Васељенске патријаршије једино њен томос о аутокефалности МПЦ има канонску снагу.

Цариградска патријаршија има статус „прве међу једнакима“ у православном свијету. Она нема јурисдикцију над другим православним црквама, само заузима почасно прво мјесто у њиховом диптиху. Улога васељенског патријарха је симболична и координациона, а не управна.

Због тога је Цариградска патријаршија, 2019.године, неканонски издала томос о аутокефалности расколничке Православне цркве Украјине (ПЦУ) противно ставу Руске православне цркве, као њене Мајке Цркве.

Само неколико дана прије одлуке Фанара о тзв. МПЦ – ОА владика зворничко – тузлански Фотије је бесједио и ово:

„Надам се…да се МПЦ, тј. Охридска архиепископија поново на мајском сабору у Београду врати у канонско јединство са СПЦ, а тиме и у канонско јединство са помјесним православним црквама у Васељени…да се исцијели раскол који је од 1967.године постојао…“

Међутим, већ послије три дана објављена је одлука Васељенске патријаршије о ступању у канонско и литургијско јединство са „Охридом“.

МПЦ – ОА још није добила томос Фанара о аутокефалности, јер њени јерарси још увијек не желе да признају неканонску тзв. Православну цркву Украјине.

Зашто је одлука Сабора о давању аутокефалности тзв. МПЦ – ОА неканонска?

Овом саборском одлуком призната је паралелна расколничка јерархија (без њеног покајања), успостављена још 1967.године, на челу са „архиепископом Стефаном“. Том одлуком је, прећутно, поништен и „томос (указ) о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије“, који су, као што сам већ поменуо, Сабор и патријарх Павле донијели још 2005.године.

Расколничка јерархија у БЈРМ, односно у Сјеверној Македонији никад није признавала и не признаје ауторитет Српске православне цркве, као Мајке Цркве, већ у том својству признаје Васељенску патријаршију. Признање аутокефалности расколничкој јерархији без њеног покајања и која не признаје ауторитет наше Цркве, као Мајке Цркве, (мада то, по сопственим ријечима, не признаје ни патријарх Порфирије?!) је неканонски акт.

Признање аутокефалност тзв. МПЦ – ОА је неканонско и због тога што је та „црква“ призната по националном а не територијалном критеријуму. Другима ријечима, прихваћена су  „достигнућа“ македонског комунистичког етнофилетизма. Наиме у „прогресивној“ Југославији, један од стратешких циљева републичких комунистичких власти (у Хрватској, Црној Гори и Македонији) био је и стварање аутокефалних националних цркава, подјелом Српске православне цркве и њеним претварањем у „Цркву Србије без покрајина“. То је и један од главних циљева Запада ради разбијања српског духовног јединства. Територијални, а не етнички принцип (етнофилетизам) је основни принцип за оснивање помјесне православне цркве и он је канонски основ аутокефалије.

„Македонска црква је плод комунистичког инжењеринга,  а не духовна потреба народа.“ (Владика Атанасије Јевтић).

Македонски расколници имали су, дуговремену и сталну, подршку Ватикана. Као доказ за то, цитираћу дио изјаве поглавара тзв. МПЦ – ОА Стефана, коју је дао Хрватској радиотелевизији (HRT), 28.маја 2022.године:

„Kористим прилику да…захвалим Ватикану на ономе што је учинио за кадар Македонске православне цркве. Ја сам један од њих. Имао сам прилику да студирам на институту Светог Николе у Барију, са сагласношћу и стипендијом Ватикана…“ 

Признање аутокефалности тзв. МПЦ – ОА извршено је и противно Уставу наше Цркве, из 1957.године. Наиме, тај Устав не овлашћује ниједан црквенојерархијски орган (власт) да призна одвајање епархија, или других  облика организовања, нити садржи експлицитну одредбу о процедури давања аутокефалности другој цркви.

Значи, евентуалном признању аутокефалности тзв.МПЦ – ОА морала је претходити промјена Устава. У прилог томе, цитираћу његове одредбе: 

-члан 1 став 1 – „Српска православна црква је једна, недјељива и аутокефална…“;

-члан 7 – „Српска православна црква управља се: …г) на основу прописа овог Устава;…“;

-члан 16 – „Одлуке о оснивању (и)…укидању епархија (али не и о признавању њихове аутокефалности) доноси Свети архијерејски сабор, споразумно са Патријаршијским савјетом“;…“

Како томос о аутокефалности тзв. МПЦ  није у складу са Уставом,  а не постоји црквени уставни суд, нужно је ставити га ван снаге одлуком Сабора, на његовом редовном или ванредном засиједању.

Саборска одлука о давању аутокефалност тзв. МПЦ – ОА даје „вјетар у леђа“ заговорницима тзв. Црногорске православне цркве, тзв. Хрватске православне цркве и тзв. Босанске православне цркве да, још више и упорније, користе нимало занемарљиве уцјењивачке капацитете према Србији, Републици Српској и српском народу.

„…Српска православна црква, као темељ и стожер српског народа, нападнута је…и као идеолошки и мобилизациони фактор безбедности, и као духовна потка нашег националног светосавског духа и традиционалних породичних вредности…политички се покреће „питање“ томоса за „црногорску“, „македонску“, „хрватску“…“цркву“…“ (Хаџи Слободан Стојичевић, економиста, преводилац, новинар, специјалиста за мрежноцентрични рат).

Српски архијереји, као духовни водичи српскога народа, имају и националну, историјску и црквеноуставну дужност да чувају јединство и недјељивост наше Цркве и државе Србије, као и Црне Горе и Републике Српске, те да проповиједају и одржавају  најближе односе са, истински сестринском, Руском православном црквом и нашом вјековном заштитницом – Русијом. И задњи је час да се, ради спаса Србије и српскога народа, јавно ограде од Вучићеве велеиздајничке политике!

С вјером у Бога, српско – руске Светитеље и Свету Русију!