PIŠE: ESAD KUČEVIĆ
Kumstvo i pobratimstvo. Kako to simbolično i obećavajuće zvuči.
Kumstvo je jedino venčanje, ali manje s ljubavlju, a više s makazama i čupercima, dok se pobratimstvo lizne krvlju i završi u paklu ili raju, po dogovoru.
Zamislite scenu: mali dečak za šišanje, naježen od ponosa, stidljivo stoji dok kum drži makaze, kao da u rukama drži sudbinu planete. I, vidi čuda, nad desnim uhom, u sredini i nad levim uhom, padne prva simbolična krv – ili bolje reći kosa – u posudu s vodom, a gosti bacaju novac. Jer, novac u vodi je najbolji način da pokažeš prijateljstvo, makar to bilo „šišano kumstvo“. I ovde prestaje svaki logički sud; Turci ne uzimaju kuma, Kuran to ne zahteva, ali narodni običaj zahteva ceremoniju. Ironija života: krv i voda, novac i kosu, i prijateljstvo koje nije registrovano ni u jednoj svetoj knjizi.
Kumstvo, stari običaj pred hrišćanstvom, preživelo je i u islamu. Srbi i jugoslovenski muslimani šišali su decu i postajali kumovi hrišćanima, i obratno. U literaturi se ovaj ritual opisuje sa arheološkom preciznošću, ali nijedna etnologija ne može da obuzda karikaturu prizora: deca gube čuperke, gosti bacaju novac, a svi ostali, uključujući i kumove, ponašaju se kao da učestvuju u međunarodnoj mirovnoj misiji, iako je sve to samo običaj.
Pobratimstvo je još starije i još smešnije: Herodot i Tacit su verovatno klimali glavom, dok su slušali kako ljudi u Bosanskoj Krajini liznu krv jedni drugima, zaklinju se na vernost i rizikuju raj ili pakao – u zavisnosti od vere – samo da bi mogli da se spasavaju od turskog ropstva. Taj prizor, krv i ritual, kao da kaže: „Prijateljstvo je univerzalno, ali apsurdno, i apsurd je najbolji način da preživimo istoriju.“
Da ne idemo daleko. Crna Gora, Kuči, Brda, Albanija – tamo se pobratimstvo ne bira po veri, već po potrebi i mogućnosti zaštite. Marko Miljanov je pobratim Šaban-bega i Halila Bećova, Miloš je pobratim Mustafe-paše Bušatlije, a sveštenici se zaklinju sa bajraktarima. Sve dok plemenska svest ne stavi kanone pravoslavlja i katoličke dogme na poslednje mesto. Ovde je pobratimstvo praktična diplomatija, od morala važnija. I, naravno, apsurd doseže vrhunac: vladike i poglavari koriste kumstvo i pobratimstvo za ubistva političkih protivnika. „Dragi pobratime, ubij ga, ali ljubazno.“
Do fantastičnosti je neukusno i to što danas, daleko od krvavih rituala i makaza, u Nemačkoj bratime se gradovi, kao Beograd i Istanbul, jer „nas veže zajednička istorija, kultura i mnogo ljudi“. Narodna mudrost kaže: kumstvo i pobratimstvo preživljavaju sve – od svetih knjiga do birokratskih ugovora između gradova, jer su zasnovana na krvavoj, ludo prijateljskoj logici preživljavanja i nužde.
I tako, između šišanih čuperaka, lizanja krvi, bajraktara i gradskih protokola, ostaje jedno: kum i pobratim nisu samo prijatelji. Oni su krvni posrednici u svetu apsurda, čuvari reda u haosu i – koliko god groteskno zvučalo – jedini koji garantuju da „tvoja vera može biti moja, a moja tvoja“, dok se svet oko njih sve više smanjuje u tabelama, zakonima i diplomatskim notama.
Zaključno, dok gledamo šišano kumstvo i pobratimstvo, svedočimo: istorija kod nas nikad nije bila samo istorija. U istom činu, to je šaljiva i jeziva ceremonija u kojoj krv, kosa i vino imaju više autoriteta nego ijedan car, vladika ili knjiga.
Zato je očuvan plemenski autoritet magijsko kumstvo bez krvi. Svi ga poštuju, dok makaze ne dođu na red.
Ako je u redu, onda je nešto. Ništa.
(Foto: arhiva autora)
