Небојша Јеврић
Пише: Небојша Јеврић
Тодорина је био титин жандар, тарабаш, на станици, на штајги. Висока људина, дугих руку, и големе главе ко омањи бадањ, због чега су га звали, истина да не чује, штајгери Главовоножац или Бадањ. Обрва густих које су се спајале и никад подрезиване скривале ситне лукаве очице. Бријао се сваког јутра. Чак и врат али му је руња вирила испод крагне и правила огрлицу.
Давно је Тодорина после пољопривредне школе коју је једва завршио, иако је био из партизанске фамилије, изучио милицијски курс. Прво и последње радно место била му је штајга. И одавно је научио да се у штајгерске послове, без наређења одозго, не треба много мијешати. Али знао је све. Сваку курву из Пициног парка, шибицаре, дилере лажног злата, лажне фотографе са празним апаратима, џепароше и просјаке.
Познавали су и њега сви келнери који су уваљивали уморним путницима туцани бенсендин а онда их кад поспу штајгерске сецикесе чистили од пртљага и пара.Знао је и набилдоване циганске макрое али се у свој посао није много мешао.
Под његовом заштитом налазила се и чувена штајгерица Вера Кречана што је захваљујући томе пркосила и уз нос ишла осталим камењаркама и макроима.
Трајао је као што је трајала штајга неузнемиравана од виших власти.
Поштовали су га таксисти са истетовираним решеткама између кажипрста и палца, бивше друкаре и полицијски доушници којем је таксирање било само узгредно занимање.
Тек кад је дошао као млад милиционер на станицу покушавао је да уведе ред у свој рејон али је убрзо дигао руке од тога.
Јео је дупли пасуљ у Дрвару, наравно на рачун куће, пио је али се није опијао. Знао је за меру. А мера му је била кило белог и кило киселе.
Становао сам у Загребачкој у сратом студентском дому „Ђилас“ у собици у поткровљу.
И увијек сам му био загонетан, сумњив чак, јер занимање није могао да ми одреди.
Улазио ми је и у собу коју нисам закључавао али ништа није нашао. Сем писаће машине. Е то га је мало штрецнуло.
Те јесени примили су ме у Удружење књижевника и објавио сам свој први текст у Зум репортеру на шест страна. Тема је била штајга.
Подига сам хонорар и кренуо да славим. Завршио сам у „Белом граду“ где сам пред зору и приспао.
Наравно, нашао се неко из џеп сета који ми је урадио барку, клепио новчаник у којем ми је била и лична карта.
„Јеврићу дај личну карту“, забобоњио је у свитање Тодорина на мене.
„Шта ће ти лична карта кад знаш да сам Јеврић?“
„Прописи се морају поштовати.“
„Добро колега јел може службена“, кажем ја њему и издерем чланску карту Удружења књижевника.
„Знао сам ја да си ти нека зврека“, каже Тодорина гледајући печат и моју слику.
А тек кад је видео да се по мојој причи снима филм „Шангарепо ти рестеш лепо“ о убиству келнера у бифеу Ракета.
Пролазиле су године. Почео сам да радим у „Дуги“ и на штајгу све ређе свраћао.
Неста Савеза комуниста. Поче вишестраначје.
Враћајући се са неког пута видим Тодорину. Некако ублиједио сав се смањио. Држи капу (није било тог броја за његову главу) и снисходљиво ми прилази.
„Шта ће ово бит! Све оде ђаво по ђаволу“
„Слушај Тодорина служба је основала осамнаест партија и четири масонске ложе. Види шта су са тобом планирали другови“
Сутрадан звони телефон у редакцији. Тодорина. Зове ме да се хитно видимо.
Весео Тодорина наручује јагњеће печењуе, кило кило, кафе.
„Мене одредило у Светосавску странку. За шефа обезбеђења“
Поносно ми показује чланску биљету.
„А знаш ли се прекрстит“
Својом големом ручердом крсти се Тодорина.
А „Оче наш“ знаш ли?
Угну рамеменима. То на полицијском курсу нису учили.
На службеној Тодориној бележници исписујем молитву „Отче нас иже јеси на небесијах….“
„То да до сутра научиш па се видимо у исто време“, кажем строго.
Страдан стиже Тодорина сав очајн, очију црвених од неспавања. Сву ноћ учио залуду.
Само што му сузе не крену.
Слушај Тодорина има једна лакша: “Господе Исусе Христе сине божји помилуј ме грешног“
„Спсиоче мој“, викну Тодорина и поче да се крсти гласно изговарајући Исусову молитву.
Законоправило Светог Саве остависмо за други пут.
Подјелите текст путем:
Izvor:in4s
