(Indifirentan:ravnodušan, bezvredan, sporedan, beznačajan)
Piše: Dušan Dojčinović
Kada odspavam noću neki sat, to mi je najvažnije, bez obzira koliko da me preko dana uhvati, nesvestica, izgubim dah.
Više ne šetam, jer na mene i moju nesanicu, šetnja, čak i fizička aktivnost, kontra deluje.
Prolećna je temperatura sunce peče pa onako slojevito obučen kao starac,bežim u senku od hladovine, između zgrada..
Omladina već uveliko spava, ispunila je vikend, šetnjom na korzou, izlascima, pa je prepuna utisaka a ja sam srećan, ako mogu da se probudim ujutru, prepodne, onda sam srećan, prekrstim se, zahvalim bogu, na još jednom danu svog života, i polako se pridižem na noge poput starca, da me ne uhvati nesvestica.
I srećan sam što nisam izgubio još jednu noć bez sna, što me dolazak zore i prepodneva nije obeshrabrio zbog još jedne neprospavane noći ako je poremećaj spavanja, i ako me je stiglo sve, kao i suze, zbog oca koji je preminuo, ima tome više od godinu dana.
Voljni dinamizmi, su mi u redu, što zaključujem po tome da sam otišao do prodavnice u komšiluku, i kupio hleb, krompir i supu.
I da me je šef iste te prodavnice, i nahvalio da sam najbolji komšija.
Pa bar sebe ne gradim – predstavljam sebe, kao dobre komšije, a to nisu.
Ali na groblje, oklevam, da odem, i ako je sunčan dan, vetrovit, i ako najavljuju kišu.
Kad nema onih majčinih suza, jer ja sam za žaljenje, sa mojim stanjem, za plakanje, već sedmi mesec..
I kada bog ili život, napravi preokret, pa tako bespomoćan da se rešim nesanice, i ne završim u bolnici, ali nisam takav slučaj, nemam valjda pratioca, i teše me reči jedne lekarke…
Moja mama bi otišla na groblje, nedostaje joj otac, krene priča i suze…
Ali joj je noga užasna,ne pomaže joj ni štap na koji se oslanja, dijabetes joj je odneo već jedan prst, na levoj nozi, je bez kosti, i leči ga već godinu i jače.
Taman koliko nas je otac, napustio..
I nikako da ga izleči jodom, zavojima, raznim kremama i preparatima.
Umesto nje. Na Vaskršnji ponedeljak, izašao sam ja na groblje.
Uredno složeno sve, ali nemam čoveka kome bih da dam ponudu, to što je majka brižljivo spremila…
Osenih očev grob, vinom…
Prosuh malo rakije..
Dođe, komšija ,dobar kao ja…
Cvećar, sa susedne parcele, i pali svećicu pokojnom ocu..
Od sve te rodbine i prijatelja,ni slova.
Usput bojažljivo uzeh čokoladnu bombonu, umotanu u celofan.
-Za dušu, rekoh.
-Ako si, uzeću i ja posle, reče mi dobar komšija.
