Српско питање у Словенији

Словенце не треба осуђивати, подсмевати им се или их негирати. Али како објаснити магнетну силу словеначког света, која још дејствује код значајне групе људи са бившег југословенског простора?

АУТОР: Игор Ивановић

Опште уверење о словеначкој супериорности у односу на остале народе из СФРЈ, настало још за време постојања савезне Титове државе, одржало се до данашњих дана. Некадашњој савезној републици, а данашњој независној држави Словенији, додељен је незванични статус коловође у модерности, прогресу, уређености и слободоумним схватањима.

У оквиру сваког народа са бившег југословенског простора постоји значајна група људи која је Словенију посматрала као понтонски мост према жељеном Западу. За многе од њих – шта год то значило – Словенија је једноставно Европа! Са друге стране, здраворазумска употреба чињеница упућује нас, ако не на супротан, онда извесно на клизав терен. Човек који комбинује знање и логику, не може да се не упита како је настала и како је опстала ова темпирана заблуда о тобожњој словеначкој напредности?!

Служење непријатељу

Историјске чињенице говоре о Словенцима као о народу који није слободу освајао борећи се против империје, већ као о народу који је одабрао да стрпљиво и покорно опстаје унутар империје. Слободарска идеја у словеначком народу се ни по чему не може поредити са идејом освајања и напредовања слободе у српском народу. Словеначка је новокомпонована, а српска потиче од моћне средњовековне државе, преко ропства, па до њене поновне конверзије у државотворност.

Срби су крвљу и храброшћу срушили аустроуграрску царевину, којој су Словенци тако предано служили. Као награду за служење непријатељу, Словенци су, попут „Ђуре који ће ти опростити што те је тукао”, у подрумима мистичних евро-масонских кухиња добили равноправност у конституцији нове државе на челу са српским монархом?! Ни Други светски рат није донео ништа ново: попут других вековних вазала дочекали су немачке нацисте са заставама и усхићењем, на препуним улицама Марибора и Љубљане. И опет су као заслугу за служење пораженом непријатељу, равноправно добили државу, само овога пута на основу англо-комунистичког рецепта. И првом приликом када им се указала шанса, забили су нож леђа тој истој држави и том истом српском народу који их је два пута у краткој историји прихватио као своје и спасио заслужене одмазде.

У тзв. Десетодневном рату убили су пар десетина голобрадих момака који су служили војни рок у ЈНА, а који збуњени нису ни покушали да им се супротставе. Постоје заташкани сведоци и прикривени докази да су починили ратне злочине убијајући обичне војнике који су се предали на прелазу Холмец, у Шкофији, као и на Мадвеђаку код Требња. Чим су најзад постали независни, одмах су похитали да оно мало суверености предају новим-старим комесарима: постали су део Европске уније. И ако је њихов пут разумљив, јер историјски привид слободе не могу да замисле без припадности Империји, поставља се питање шта ми као народ Косовског боја, Чегра, Куманова, Брагалнице, Цера, Колубаре, Солунског фронта и хиљаду других битака тражимо у Европској унији?!

Да се одмах разумемо, сваки народ бира сопствени пут. Зато Словенце не треба никако осуђивати, подсмевати им се или их негирати. У многим стварима можемо учити од њих. Али, овде је реч о нечем другом. Они на основу изреченог могу добити извесно поштовање, али не могу бити узор! Напротив, српски народ њима може бити светионик, ако уместо егоистичних, применимо херојско-етичке принципе из историјске науке или из епске књижевности.

Словеначко стваралаштво

Ако је у бившој Југославији Србија била локомотива културног стваралаштва, Словенија је била последњи вагон ове композиције. Као српски писци декларисали су се поред осталих Иво Андрић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Михајло Лалић, Владан Десница, Растко Петровић, Бранко Ћопић, Добрица Ћосић, Драгослав Михаиловић, Бранко Миљковић, Васко Попа, Милорад Павић, Матија Бећковић… Пре тога, Дучић, Ракић, Кочић, Шантић, Исидора Секулић, Бора Станковић, Његош, Драинац, Глишић, Ђура Јакшић, Драгиша Васић…

Из Словеније мало тога, и мало високог домета. Чак је и најзаступљенији словеначки писац у ондашњој лектири Иван Цанкар, захваљујући српској јавности постављен на заслужено место у историји. Идентично је и на философско-теолошком пољу (из Србије долазе Свети Сава, Ава Јустин, Николај Велимировић, Божидар Кнежевић, Брана Петронијевић, Никола Милошевић, Михајло Ђурић, Владета Јеротић), као и на научном (Никола Тесла, Милутин Миланковић, Михајло Пупин), где словеначко стваралаштво умногоме заостаје.

Овакав однос из стваралачког исказа преноси се и на поље стваралачког израза. Србија је у обе Југославије, поред осталих, дала и Саву Шумановића, Милана Миловановића, Надежду Петровић, Петра Лубарду, Јована Бјелића, Боривоја Стевановића, Милену Павловић Барили, Мила Милуновића, Петра Добровића, Марка Челебоновића, Милана Коњовића, Цуцу Сокић, Недељка Гвозденовића, Владу Величковића, Љубу Поповића… Из Словеније много, много мање и тање. Ово су само поређења из најпознатијих области класичног стваралаштва. Пошто је Словенија ментално и географски ближа Западу од других балканских народа, да ли је стекла предност у односу на њих на пољу популарне културе?

Стање је пресликано као и у области класичних уметности, ако није и горе по словеначке ауторе. Српски и словеначки филм се не могу поредити, Словенија никада није успела да сними филмове који би се бар по нечему примакли остварењима попут „Ко то тамо пева”, „Скупљачи перја”, „Заседа”, „Специјално васпитање”, „Марш на Дрину”, „Отац на службеном путу”, „Лепота порока”, „Бал на води”, „Валтер брани Сарајево”, „Ритам злочина”… Из Словеније никада нису дошле игране серије попут „Просјаци и синови” или „Грлом у јагоде”, никада није створен сличан аванградни серијал као што је „Топ листа надреалиста”. Никада нису породили глумачке легенде попут Бате Стојковића, Љубе Тадића, Мустафе Надаревића, Паје Вујисића, Фабијана Шоваговића, Пере Божовића, Мире Бањац, Семке Соколовић…

У етно (народној/фолк) музици која се свирала и певала на Екс-Ју просторима Словенија није ни покушала да се такмичи, једноставно њена изворна народна музика није имала ширу публику ни у самој Словенији, а камоли другде. У поп-музици Словенија је имала сопствене ауторе, али никада нису могли да носе славу и утицај једног Здравка Чолића, Кемала Монтена, Микија Јевремовића, Оливера Драгојевића или Јадранке Стојаковић.

Шта је са рокенролом као изразито англо-западним производом?

Словенија је заостајала за Србијом, Босном и Хрватском, али је за разлику од других области популарне културе имала своје представнике који су оставили дубљи траг: Панкрти, Булдожер, Лачни Франц и нарочито Лајбах као авангарда тога доба. Али сви ови бендови нити за време постојања Југославије нити за преко три деценије од њеног распада, нису остварили ни приближно утицај на стасавање генерација са (пост)југословенског простора као што су то чинили „Бјело дугме”, „Смак”, „Таим”, „Идоли”, „Прљаво казалиште”, „Рибља чорба”, „Атомско склониште”, „Индекси”, „Забрањено пушење”, „Леб и сол”, „Азра”…

Мртво море

Највећи домет који је Словенија остварила на индивидуалном и тимском плану у Југославији везан је за спорт, конкретно за зимске спортове. У најпопуларнијем планетарном спорту – фудбалу – словеначки тимови за све време трајања нису успели да освоје ни једно првенство државе. (по овоме им је еквивалент само Црна Гора) Ретко када би имали више од једног прволигаша, и то обично пласираног око средине табеле. У другом спорту по популарности – кошарци – нешто више успеха за словеначке тимове. Љубљанска Олимпија је успела да освоји шест државних првенстава до распада заједничке државе, али су рецимо тимови из Србије освојили 23 титуле првака. У зимским спортовима, било тимским као хокеј на леду, било индивидуалним као скијање и скокови, Словенија је била апсолутни лидер бивше Југославије.

Имала је и у свим спортовима истакнуте појединце као што су Иво Данеу у кошарци или Бране Облак у фудбалу, а у гимнастици Мирослава Церара – освајача медаља на олимпијским играма и светским првенствима. Ипак, када се све сабере, иако никада није прецизно сабирано, стиче се утисак да је у бившој држави Словенија у најбољем случају била на четвртом месту по збирним спортским резултатима – иза Србије, Хрватске и Босне.

Да ли је можда атмосфера словеначке јавности и енергија њених градова била магнет за све остале Југословене? Рецимо, попут Сарајева, града који никада није пленио архитектуром или неком посебном туристичком лепотом, али чије су задимљене и распеване кафане садржале магију због које се у тај град радо и масовно ишло. Напротив, словеначки градови су одувек били досадни: уређени, али стерилни. Одувек је у њима владала нека провинцијална атмосфера, која се само појачала после словеначке независности. Док су били у Југославији, црпели су привилегије контактне културе између Балкана и Запада, што им је давало на значају, због чега се индуковала нека енергија. Данас, пар деценија након словеначке европеизације, чак нема ни таквих таласа. Мртво западно море: као и све граничне паланке.

У чему је тајна?

Али како онда објаснити магнетну силу словеначког света, која још дејствује код значајне групе људи са бившег југословенског простора? Ако је каузално-консеквентно јасно да нису никада предњачили у великој уметности (а да данас имају још слабија достигнућа), да никада нису били локомотива у популарној култури, да су стварали занемарљив број великих личности у односу на суседе и на партнере из бивше државе, као и да њихови градови нису поседовали магичну енергију светских метропола, у чему је онда тајна?

Словенија је била апсолутни лидер у бившој Југославији по уређености природе и урбаних целина, самим доласком на њену територију уочавала се крупна разлика у односу на остатак државе. Словенија је имала једну општу културу понашања у свакодневном животу, један видљив континуитет западне естетике, која је постепено стварана кроз векове у оквиру Аустријског царства. Све је наизглед било другачије у позападњаченој Словенији: новине и магазини су изгледали савременије, фасаде су биле очуване, излози су били светлији, телефонске говорнице су биле у функцији, улице су сијале, паркови и баште су били уређени свежим и негованим цвећем. Малограђанским наочарама којим је стварност гледала српска (а нарочито београдска!) јавност ово је било пресудно за трајни ружичасти утисак.

Када су се дивили словеначкој индустрији (која је несумњиво била водећа у бившој држави) они су видели дизајн и маркетинг, а нико није ни помислио да је добар део те индустрије декретом отет из Србије (вероватно и од њихових директних предака!), одмах по доласку КПЈ на власт. Илузија Запада коју је Словенија тако вешто и интелигентно носила кроз Круг двојке, а која јој је политичком улогом додељена у расподели светско-историјске моћи, била је пресудна за њен незаслужени пиједестал. За разлику од остатка државе (или бар њеног значајног дела), Словенија се није опирала улози западног сателита, није на грудобусачкој патетици покушавала да нахрани сопствени привид слободе, није бежала од комфорне улоге слуге у луксузном барокном дворцу. Зато је и постала друштвени лидер ондашње југословенске елите са краја 1970-их и током 1980-их година прошлог века.

Словенија = Европа

Вероватно да зато и дан-данас многи родитељи из Србије, некадашњи Титови пионири, покушавају да убеде децу да студирају словеначке факултете. Њима таква одлука делује престижно, јер у њој виде могућност да им деца једног дана живе и раде на Западу. Нико се не удубљује у чињенице да словеначки универзитети ни по чему нису престижни у свету, односно да су испод српских по многим параметрима. Бесмислено је и за скупе паре плаћати школарину по многим приватним универзитетима широм Европе, за које је и „Мегатренд” академија наука. Али титоистичке генерације не могу да изврше унутрашње превредновање, колико год да је словеначка култура просечна и колико год да је словеначки језик уско употребљив, за њих ће студирање у Словенији бити симбол европског светоназора. Једноставно, када говоре Словенија – мисле Европа.

Тако је и рођена заблуда о тобожњој словеначкој слободоумности, о њеној модерности неспојивој са тадашњом комунистичком идеологијом. Словенија се само лукаво супротставила југословенској комунистичкој држави и са правом је критиковала њен мрачни и тоталитарни систем, али Словенија није хтела слободније и праведније друштво: она је преко оправдане критике само куповала карту у једном правцу за Запад. Словеначка јавност никада није хтела да разуме Србију, никада није подржала српску интелигенцију (сем неких појединачних случајева), никада није принципијелно стала на страну оправданих српских захтева.

Објективно говорећи, Словенија никада није била озбиљан лидер у слободоумности у бившој Југославији, сем уколико такви процеси нису били ветар у леђа њеној сецесији. Кроз заједничку историју није давала велике државнике или политичаре, најистакнутији су били Кардељ и Кидрич, а о њихову историјску улогу боље да не коментаришемо. Србија, која је породила злочинце попут Крцуна и Црна Гора која је „дала” Јову Капичића, могли би да по злу позавиде Словенији на Доланцу!

Поред велике заблуде у нашој јавности о тобожњој словеначкој слободоумности и модерности, постоји једна још већа и подмуклија, а она гласи да су нам Словенци пријатељи?! Као народ који је процентуално дао у односу на број становника највећи број католичких свештеника, и као традиционални западни протекторат, словеначка национална политика је традиционално уперена против српских интереса. Она није геноцидна као што је хрватска, није ни примитивна као што је албанска, али је позиционирана на јасним координатама усмереним против сваког покушаја Србије да изгради сувереност и да буде мост између Истока и Запада.

Словенија је увек међу првима подржавала све антисрпске резолуције и све антисрпске одлуке у Бриселу и често је предњачила у манифестацијама које су биле уперене против наших интереса. Сетимо се само перформанса – незванично названог „Косово моја дежела (држава)” – који су у љубљанском „Цанкарјевом дому” заједно организовали словеначка власт и опозиција, а коме се прикључила скоро сва словеначка интелектуална сцена, у знак подршке албанским рударима против српске државе. Скоро све што постоји у Словенији прикључило се овом скупу, тобоже због заштите албанског народа, а суштински зато што је био уперен против Србије.

Европска Словенија и Србија

Али, ако многе од историјских словеначких одлука у време постојања СФРЈ можемо некако приписати политичкој борби против комунистичких тековина, и ако у новије време њену политику можемо приписати чињеници да је Словенија ипак само ситан шраф у ЕУ, какав је билатерални однос европске Словеније према Србији? Какав је положај Срба у Словенији?

Словенија има добре односе са Србијом само када треба да оствари заштиту сопствених инвестиција у Србији, односно када треба омогућити несметан рад словеначким компанијама у српској држави. Поштено, Србија је одувек била отворена за словеначке инвестиције и никада није употребљавала евентуалну казнену политику према словеначким компанијама као компензацију за политички притисак. Супротно од тога, српске компаније су имале много опструкција када су намеравале да инвестирају у Словенији, а многе од њих су се провеле као „босе по трњу” током пословања у дежели.

Ако би се Србија одлучила на тиху опструкцију многих словеначких компанија које послују у Србији или ако би покренула медијску кампању против њих, био би то велики ударац за словеначку привреду. Јер, Словенија и поред завидне културе пословања није успела да начини значајан продор на западно тржиште, због прејаке конкуренције и подударних услова пословања унутар ЕУ, због чега мање државе увек губе. Међутим, Србија упорно толерише несиметричну политику Словеније према њој, чак мазохистичком поданошћу подноси у сопственој јавности увредљиви утицај Тање Фајон, особе која да нема евро-намеснички статус, у српској јавности по памети не би могла да добије ни статус госта у локалним студијима.

Положај Срба у европској Словенији је посебна прича! Према њима се не примењује ниједан од прописаних стандарда према мањинама унутар Европске Уније. Не признаје им се чак ни статус мањине, иако их има по свим истраживањима најмање 10 одсто од укупног становништва (Словенци не спроводе класичне пописе становништва, већ податке узимају из управних органа). Извесно је да Срба у Словенији има више од свих осталих народа (осим, наравно, Словенаца), извесно је и да им је број у благом порасту, и извесно је да све више чине образовану структуру. Ништа од свега наведеног није довољно да у европској Словенији добију статус мањине – који им омогућава школовање на сопственом језику и ћириличком писму.

Историјска наука потврђује да су Срби насељени у Словенију још 1530. године као чувари у Белој крајини, дакле задовољавају чак и критеријум аутохтоности. Сетимо се само колико деценија је словеначка власт на „шибицарски” начин избегавала да изда дозволу за изградњу српске цркве у Копру, и то у доба када се друге хришћанске цркве по Европи масовно продају за шопинг-молове или кладионице. Са друге стране, у „неевропској” Србији има 0,4 одсто Словенаца који уживају сва могућа национална права! Објективно анализирајући, положај српског народа у „младој европској демократији” је један од најнеправеднијих који познајемо данас у свету.

Можда би као илустрацију словеначких односа према Србији и српском народу, могли да узмемо паралелу између двојице веома значајних словеначких интелектуалаца. Први од њих, философ Славој Жижек континуитетом вазалне мисли према западним центрима моћи не пружа много наде у боље сутра. Овај погранични европски мислилац, често називан „балкански Леви”, свој несумњиви утицај у јавности подређује конформизму насталом на слабости сопственог карактера. Штета за овог даровитог ствараоца који никада није успео до краја сопствену мисао да супротстави НАТО друштвеним стандардима.

Други од њих, благопочивши Александер Бајт, својом биографијом и делом улива много више наде у боље српско-словеначке односе. Овај словеначки академик, најутицајнији макроекономиста у СФРЈ и потоњи творац „словеначког економског чуда”, написао је пред крај живота историјску књигу у којој је открио сопствену улогу као обавештајца који је радио за покрет Драже Михаиловића! Одбио је разговор са словеначком новинарком на економске теме уз чувену реченицу: „Боже мој, економија је сад моја прошлост, а моја садашњост јесте историја!” У књизи Берманов досије као непосредни сведок значајних догађаја, Бајт растура званичну титоистичку (и словеначку!) верзију историје и аргументима окреће историју на праву страну. Није ни чудо да су обе западне протекторатске власти – словеначка и српска – прећутале ову велику књигу.

ИЗВОР: Нови Стандард

Преузето са: https://naukaikultura.com/srpsko-pitanje-u-sloveniji/