Iako danas ima dovoljno testova kojima se može proveriti da li je neko oboleo od korone, nema dovoljno testova kojima se utvrđuje da li je neko oboleo od komformizma
Korona jeste potencijalno smrtonosna po čoveka, ali je komformizam istaknutih članova nacionalne intelektualne elite smrtonosan po naciju. Da li se on može lečiti? Naravno. Želi li iko da se izleči od komformizma? Nikako
AUTOR: Milan Ružić
U vremenu u kom su mediji preuzeli ulogu formiranja svesti, suđenja i presuđivanja, nametanja ideologije i sličnog, naše intelektualce patriote bi bilo dobro videti negde u nekoj emisiji iz koje će neke stvari objasniti svom narodu. Međutim, od svih emisija, naši intelektualci odu kod Marića gde zaista i počnu da govore ono što je suština, ali onda se voditelj prebaci u ulogu poništitelja svega rečenog i te reči najčešće budu nedovršene, a ako neko uspe i da završi misao, ta misao hitrim pokretom jezika voditelja bude obesmišljena skoro pa kao i gostovanje tih ljudi na takvim televizijama. Elem, neko će onda pitati šta ostaje intelektualcima u Srbiji. Uopšte nije važno šta ostaje, jer komformizam i jeste vaganje onoga šta tebi ostane nakon javnog istupa, a ne ono što ostane našoj deci.
Ona suprotna strana koja obitava na Njuz maks Adriji, Novoj S ili sličnim kanalizacionim cevima globalističkih mantranja, oni su ujedinjeni oko novca, pa ih nije sramota da govore stvari koje normalan čovek ne bi ni pomislio, poput one koju smo skoro čuli, a ona glasi da je porodica najopasnija sredina po dete, jer se najveći broj zlostavljanja izvrši u porodici. Patriote koje spadaju u intelektualnu elitu su ujedinjene u 19 od 20 stavova, ali taj jedan stav, takoreći sitnica, pravi ogroman razdor u koji upadnu svi oni zajednički stavovi. Dakle, kada bi neko srpskim intelektualcima dao novac, kao drugoj strani, oni bi se onda prepucavali kako neko ima par evra više i izginuli bi u borbi za „navlačenje procenta“.
Srećom, ili nesrećom, intelektualcima patriotskog opredeljenja novac često nije najvažniji, ali jeste pozicija koja, barem se tako misli, govori u prilog tome koliko su pametni. Kada srpski intelektualac sedne u fotelju iz koje mu je mrsko ustati, i iz koje ga niko neće ni isterati, ako govorimo na primer o foteljama SANU, on tad prestaje da bude nacionalni intelektualac, već samodovoljna pojava kojoj se mora zalivati ego. To je kao zalivanje pustinje, jer znate da tamo nikad ništa neće da nikne.
I na pozicijama koje garantuju i naučne visine, i egzistenciju, i veći medijski odjek, naš intelektualac se učauri, ali ne postaje čaura od nekog metka kojim će pucati u ono što razbija i rastače njegov narod, već postaje onaj učaureni crv ispod nekog kamena na šumskom potoku koji se samo moli Bogu da pecarošu ne padne na pamet da okrene baš taj njegov kamen i onda tog crva stavi na udicu.
Dakle, na pozicijama sa kojih je nemoguće skliznuti, naš intelektualac ne ulaže svoju neuništivost u napredak njegovog naroda, već u stagnaciju ili nazadovanje. Onda se pojavi neki drugi intelektualac sa onim jednim različitim stavom, pa počnu polemike u kojima naši intelektualci uživaju. Međutim, te polemike ne služe da bi nešto objasnile, da bi suprotstavile argumente, već služe da se pokaže ko je pametniji, rečitiji i ubitačniji, bez ikakve koristi za ljude koji te polemike čitaju.
Onda naiđu kasetne bombe sa osiromašenim talentom poput Basare i srpski intelektualci ćute uplašeni da ih ta psovka na dve noge negde ne spomene u kolumni. Pa naiđe predsednik SANU koji sve što radi stavlja u službu onoga što nije nauka, nacionalni identitet, pa čak ni zdrav razum. Tada, istina, pojedini intelektualci reaguju, ali opet ne da bi istakli koliko je taj čovek pogrešio i kolika je naša greška što je on na toj poziciji, već da bi ih neko potapšao po ramenu uz kulminaciju srpskog hvalidbenog repertoara oličenu u rečima: „Kako si mu rekao…“
I opet smo na početku. Razne spodobe na pozicijama koriste te pozicije da bi se dalje čule, a srpski intelektualac na poziciji ne koristi tu poziciju ni za šta što njega ne stavlja u prvi plan. Pa ako se sve svodi na to ko je pametniji i ko može više da ore po besmislu trošeći plug kojim se može orati i po plodnoj njivi, onda ne morate ni paliti traktor. Ali ako tako nastavite, nije isključeno da će se opet negde upaliti neki srpski traktor koji umesto pluga po rodnoj njivi, za sobom po krvavom asfaltu vuče prikolicu, a u prikolici „najopasniju sredinu po dete“. Ali, kome pričam… I u tim trenucima, naš intelektualac bi, sa foteljom natovarenom na traktor, sve vreme govorio: „Jesam li ja prvi rekao da će biti ovako?“
Od polemika, tačnih prognoza i retoričkih bravura se ne živi. Od njih ne živimo ni danas, kao što ni sutra od njih neće živeti naša deca. Poenta je, dragi „smešteni“ intelektualci, u tome da svojim znanjem pomognete, a ne da dokazujete da ga imate, to znamo. Morate raditi za dobrobit naroda, a ne samo za svoj komfor. U slučaju da vam je komfor prioritet, ne vidim razliku između vas i Basare, osim što on za komfor psuje, a vi ćutite. On igra napadača, a vi sedite na klupi plašeći se da ćete, ako uđete u igru, pogrešnim šutom izgubiti mesto u klubu i privilegiju da sa klupe iza aut linije posle utakmice možete da kažete: „Kakva nam je odbrana, dobro da su nam dali samo tri komada.“
IZVOR: https://iskra.co/kolumne/srpski-intelektualci-pozitivni-na-komformizam/
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/srpski-intelektualci-pozitivni-na-komformizam/
