Фото: Ненад Боцко Живановић
Пише: Саша Еди Ђорђевић
Ова зима никако да покаже оно бело, смрзнуто лице, какво од ње очекујемо. Више личи на неку мусаву, неумивену јесен или на закржљало пролеће. Углавном пада киша, тек повремено и местимично снег или суснежица, буде и магле, у хладнијим данима и иња, само нам фали град кад му време није. Најхладније годишње доба је наоко знатно ружније од очекиване снежне идиле, али је тренутно стање корисно јер штедимо огрев, струју, гориво, зимску гардеробу… У периоду свакодневних поскупљења, инфлације и неизвесности у вези са свим и свачим, има неке вајде од овакве метеоролошке ситуације.
Ваљда и добри Бог види да је сиротињи догорело до ноката, па гледа да јој како-тако помогне да прегура до неких бољих времена. До оних “Биће боље!” дана које, говорим “у име свих нас из педесет и неке”, политичари обећавају већ готово пола века. Код старијих је то, верујем, и дуже. И чекамо, чекамо, надамо се, трпимо, користимо ону чувену “Ћути, може и горе!” реченицу да се узајамно умирујемо у зло доба, сагињемо главу, савијамо кичму… А године одоше као руком однесене. Прође, ево, младост и четврт старости и – ништа! Показало се да “Биће боље!” везе са животом нема, а да је “Може и горе!” и те како тачно.
Овде би сад, очекивано, одлично легао неки ламент о нашем проклетству, нека кукњава над тешком судбином, нека тужна прича о заклетим, вечитим непријатељима и њиховим сплеткама против нашег напаћеног народа и којечему другом. Али, да погледамо ствари мало другачије и да се запитамо: шта смо то ми урадили да нам буде боље? Односно, шта смо урадили да нам буде овако како јесте? И, наравно, шта би нам ваљало чинити да нам заиста буде боље.
Да Вас подсетимо: У спомен страстотерпцима генералу Михаиловићу и светом цару Николају
На пример, рекли смо (увек историјско) “Не!” на понуде и ултиматуме Мурата, Франца Јозефа, Хитлера, Стаљина, Клинтона и (вероватно) многих других и пре и после њих. Како смо пролазили после тих одбијања, познато је. Лично, гнушам се уцена и притисака, али историја нас учи да нам мало боље пливање у мутним, рекао бих, опростите ми, и говњавим водама међународних односа не би шкодило. Да своју неспорну чврстину, храброст и непокорност посолимо прстохватом мудрости и дипломатије. Онолико да буде довољно да не добијемо баш сваки пут по тинтари, али да се и даље, на шта смо оправдано поносни, разликујемо од неких из окружења чије руке и образ никада и никаква киша новца и страних признања и тапшања по рамену неће моћи да опере.
Затим, учествовали смо, искрено и свом снагом, јер другачије ваљда и не знамо, у причи о некаквом братству и братству-јединству са извесним комшијама, крварили и побеђивали и у нашим и у њиховим ратовима, преводили губитнике у победнике и доносили им слободу коју, да се не лажемо, никада пре нису имали. Заузврат, добијали смо увреде, претње, отимање имовине, протеривање, батине, мучење и убијање на много маштовитих начина. Поново и поново. Вазда смо их својатали позивајући се на то да је већина њих најдиректније могуће потекла од нас, а притом нисмо схватали да се они стиде свог порекла и да не желе да буду ми него они, јер им је лакше и лепше да као они живе тамо међу њима. Пустимо их да буду оно што желе, колико год то немало везе са истином, и далеко им лепа кућа. Ко те једном прода, продаће те увек. Гледајмо себе, а њима срећан пут тамо где су се давно запутили.
Даље, укинули смо, у шали речено, један датум: 6. октобар. Пре двадесет и нешто година, имали смо 5. октобар, али 6. није освануо. Ни онда, ни до дан данас, ако ћемо поштено. Јесте почео нови дан, али није био онај који је требало да буде. Односно, није донео промене које је требало да донесе. Не кажем ово из угла политике, већ из угла огромне енергије незадовољног, опљачканог, осиромашеног народа, жељног бољитка, који је устао против лоших властодржаца. Власт је пала, али нови људи нису донели скоро ништа друго сем нових начина за криминализацију државе и пљачку. Политичари су пресвлачили дресове, лагали, обећавали, пунили своје бескрајно дубоке џепове, а народ је остао на ивици глади.
Да Вас подсетимо: Епидемија малих богиња несхватљива за 21. век
Могло би још да се прича на ову тему, али дужина је битна, па ваља да се држим предвиђеног простора. Често се чује да је стање овакво јер нема домаћина у држави, граду, општини, нигде. А има ли га у кућама нашим, у породицама? За нас старије је можда већ касно, чини ми се да нисмо баш најбоље прошли на том животном испиту. Али можемо бар да учимо млађе да одатле све креће, из дома и од самог себе. Да укућани треба да се разумеју, поштују, подржавају и помажу. Да морају вредно да раде, на послу и на себи, да би напредовали. А како напредују појединци, напредоваће и домовина. Колико су јаке нити, толико је јак канап.
Дакле, колико човек књига прочита, колико учи, толико ће му бити веће знање и богатији речник. Колико марљиво вежба, толико ће боље да свира, пева, глуми или слика. Колико јако тренира, колико се здраво храни, толико ће му бити снажније и здравије тело. Колико избегава дуван, алкохол и свуда присутне и лако доступне опијате, толико ће лакше сачувати здравље. И тако даље, колико – толико, колико – толико… Све у животу мора да се заслужи.
Јер, са неба падају само киша, снег и друге падавине.
Толико за овај пут. До следеће прилике, свако добро!
