Ako su išta pokazala nedavna hapšenja u Nemačkoj pokazala su da se služba nije „odrodila“ od istorijskog nasleđa
Može li Nemačku da zabrine to što se nekompetentna vladajuća koalicija suočava sa mnogobrojnim problemima i pritiscima dok joj na raspolaganju stoje oskudna i kratkoročna sredstva poput ogromnih kreditinih zaduženja?
Vagenkneht je vrlo jasno ponovila da ne želi „da kaže da je nebo zeleno samo zato što desnica tvrdi da je plavo“.
PIŠE: LEBREHT GAŠPAR
Tokom jutarnjih časova 7. decembra 2022. šokantni i uznemiravjući naslovi nemačkih elektronskih, potom i štampanih medija kao i radijske i televizijske vesti preplavile su javnost izveštajima sa terena o policijskoj sveobuhvatnoj i koordinisanoj aktivnosti koja je imala za cilj da spreči puč i obaranje legitimnih vlasti oružanim putem od strane grupe zaverenika iz miljea građana Rajha – Rajhsbirgera (Reichsbürger-a). Bombastični naslovi su u prvi mah nepripremljenu nemačku javnost za takve vesti šokirale. Građane su mediji obavestili da su Savezni javni tužilac, nemačka policija i tajne službe u sadejstvu sa specijalnim jedinicama kao i kontraobaveštajnom službom, uključujući i vojnu osujetili njihov državni udar.
Način na koji su mediji u Nemačkoj izveštavali sugeriše javnosti da je izvedena najveća policijska racija od kraja Drugog svetskog rata do danas pa čak veća i sveobuhvatnija od one iz 1977. godine tokom tzv. Nemačke jeseni. Da podsetimo, u jesen 1977. godine, tačnije 5. septembra, druga generacija Frakcije crvene armije (Rote Armee Fraktion – RAF) u Frankfurtu je izvela akciju koja je na noge digla celu Nemačku i ujedidila sve buržoaske parlamentarne stranke u jedinstveni buržoaski front u borbi protiv RAF-a čiji su gradski gerilci oteli visokopozicioniranog uglednika, inače bivšeg nacistu, oficira SS trupa i jednog od najmoćnijih industrijalaca u Zapadnoj Nemačkoj Hansa Martina Šlajera. Istoričar Volfgang Kraushar je tada homogenizaciju vlasti i stanje u zemlji ocenio kao „neprijavljeno vanredno stanje“ koje se sada neće ponoviti i pored činjenice da je ovog decembarskog jutra, 45 godina kasnije, u akciju protiv tzv. pučista poslato 3.000 policajaca i specijalaca koji su pretresli više od 150 stanova i imanja u Brandenburgu, Severnoj Rajni-Vestfaliji, Rajni-Palatinat i Sarlandu i uhapsili 23 osumnjičena lica za kovanje zavere u Baden-Virtembergu, Bavarskoj, Berlinu, Hesenu, Donjoj Saksoniji, Saksoniji i Tiringiji i još dva lica koja su uhapšena u Austriji i Italiji.
U ovoj operaciji hapšenja osumnjičenih i u pretresima, pored pripadnika antiterorističke jedinice GSG9 nemačkih policijskih snaga (podsećanja radi, ta je jedinica izvršila nadaleko čuvenu akciju spašavanja talaca na aerodromu u Entebeu) angažovani su i službenici nekoliko specijalnih jedinica (SEK) koji deluju na nivou nemačkih saveznih država. Koliko je policajaca tokom one „Nemačke jeseni“ 1977. godine bilo angažovano nije poznato. Verovatno manje ako je verovati nekim medijima koji tvrde da je ovo najveća policijska racija od Drugog svetskog rata što i nije toliko bitno ali nije ni zanemarljivo ako je jedan od ciljeva akcije bio i postizanje opšteg utiska – definitivno, galama je zaprepastila Nemce i ostavila ih u čudu. Bar u prvi mah, kako će se brzo ispostaviti. Doduše tek nakon dva-tri dana.
Opasni zaverenici koji su se dobrim delom sastojali i od bivših pripadnika Bundesvera
Nema nemačkih medija koji nisu izvestili svoje čitaoce ili gledaoce o ovoj akciji. Pritom, uočljivo je da je državni propagandistički mediji, Dojče vele (Deutsche Welle) na primer, vrlo brzo ažurno i sistematski sublimirao sve ono o čemu su mnogobrojni mediji izveštavali stavljajući akcent na detalje tako da izgleda da im ništa nije moglo promaći a da to ne zabeleže i ponude ne samo nemačkoj već i svetskoj, pa samim tim i srpskoj, poslovično neinformisanoj javnosti kada su događanja u Nemčkoj po sredi ili bolje rečeno selektivno (dez)informisanoj.
Tako na primer, Dojče vele, pored navoda da je akcija sprovedena protiv naoružanih terorista označenih kao „Građani Rajha“ (Reichsbürgeri) spominju i „Kverdenkeri“ (Querdenker) odnosno antivaksere i antimaskere, koji su navodno takođe bili upleteni u planiranom državnom udaru. Kverdenkeri su poput Rajhsbirgera raznorodan i difuzan pokret koje povezuje kritični odnos prema Kovid politici nemačkih vlasti, među kojima ima i klimatskih aktivista. No ako i u prvi mah ova skupina nije bila predmet policijskog udara i opservacije (pro)režimskih medija, biće kasnije. A zašto? I o tome ćemo kasnije.
Dojče vele trvdi da se među 52. optuženih nalaze i bivši elitni vojnici i bivša poslanica Alternative za Nemačku (AfD) u Bundestagu. Ispostaviće se da ona nije jedina spona između AfD i pučista ili bar Rjhsbirgera. Po njima, pored 25 uhapšenih Državno tužilaštvo Nemačke tereti još 25, dakle ukupno 50 osoba „da su osnovali terorističku organizaciju s ciljem ukidanja ustavnog poretka SR Nemačke i uspostavljanja države po uzoru na nemački Rajh iz 1871. godine“, uz napomenu da „ta grupa nije stigla daleko sa svojim planovima“. Narvno, zahvaljujući blagovremenoj i delotvornoj akciji tužilaštva i ostalih državnih organa koji vrše svoja zakonom definisana ovlašćenja.
Prema medijskim izveštajima ovi posebno opasni zaverenici koji su se dobrim delom sastojali i od bivših pripadnika Bundesvera i nekadašnje Narodne vojske DDR-a među kojima su i oni koji su prošli vojnu obuku za specijalce, dakle komandosi (što posebno daje pečat autentičnosti tvrdnji da je po sredi bio planirani puč) su navodno planirali da upadnu u zgradu Bundestaga (nemačkog parlamenta) koja ima simbolični naziv Rajhtag i da „napadom na mrežu snabdevanja električnom energijom“ stvore okolnosti „slične građanskom ratu“ te da tako „svrgnu saveznu vladu i preuzmu vlast“. Ova konstrukcija o napadu na temeljnu demokratsku instituciju Nemačke i elektrodistributivnu mrežu neodoljivo asocira na trenutno aktuelna događanja u zemlji povodom rata u Ukrajini i što bi trebalo da posebno podstakne ionako postojeće strahove Nemaca zbog nacionalne ali i globalne energeztske krize. Ako i nisu u prvi mah nartativi opozicionih frakcija bili u prvi mah pod udarom, ne znači da neće, bitno je da su asocijacije ili insinuacije ubačene u javni medijski prostor.
Po navodima Državnog tužilaštva pučisti su odredili i ljude koji su trebali da preuzmu važna ministarska mesta nakon preuzimanja vlasti. Pojedini mediji su navodili i izvesna imena. Kao glavna figura među zaverenicima označen je 71-godišnji Hajnrih XIII, Princ od Rojsa, potomak kneževske porodice koja je živela na prostoru današnje Tiringije, koji je predvodio „vladu u senci“. Inače, on je do hapšenja radio kao nezavisni finansijski konsultant u Frankfurtu na Majni. U njegovoj budućoj „vladi“ resor pravosuđa, kako se navodi, bio je namenjen bivšoj poslanici u Bundestagu Birgit Malzak-Vinkeman, inače do skora sudija za upravne sporove u Berlinu otkako je napustila Bundestag kao članica poslaničkog kluba Alternative za Nemačku, koja je takođe uhapšena u spektakularnoj i nasilnoj akciji upada u porodičnu kuću. Među osumnjičenima je i izvesni doktor prava, Tim Paul G. – njemu je navodno bio namenjen resor spoljnih poslova. Uhapšen je i Mateas H. iz Baden-Virtemberga, godinama poznat kao glavni ideolog Rajhbirgera, koji bi bio zadužen za pravosuđe i međunarodno pravo. Kao predentedica na mesto ministarka zdravstva na popisu je izvesna dr Melani R. iz Donje Saksonije. Prema navodima istražnih organa, ona je navodno finansijski podržavala pučiste. Da bi aktivnost pučista bila dovoljno uverljiva ali i zlokobna, iz tužilaštva dojavljuju medijima da je bilo planirano i ministarstvo za transmisiju vlasti. Pobunjenici očito, sugerišu iz tužilaštva, nisu ništa prepustili slučaju. Na sve su mislili.
Kako ni jedan puč ne ide bez oružane sile, normalno je da je i ova grupa imala svoje tzv „vojno krilo“. Istražni organi tvrde da su među zaverenicima identifikovani i aktivni i bivši vojnici Bundesvera među kojima i oni sa specijalnom obukom kao na primer izvesni Ridiger fon P., koji je zapovedao padobranskim bataljonom početkom devedesetih godina prošlog veka (pre 30 godina). Za njega se tvrdi da je otpušten iz Bundesvera jer je prodavao oružje iz zaliha armije DDR-a. Prema navodima istražnih organa, P. se smatra kolovođom. Tu je još jedan bivši vojnik, Marko f. H., koji je, prema informacijama iz bezbednosnih krugova, između ostalog bio u sastavu specijalne jedinice KSK. Među osumnjičenima je i specijalac KSK koji je za grupu obavljao poslove logističara. U istražnim krugovima se govori da je bilo nekoliko pokušaja da se aktivni vojnici u kasarnama regrutiraju kao pripadnici pobunjeničke grupe. U „vojno krilo“ pučista tužilaštvo je uvrstilo i bivšeg pukovnika Maksimilijana E., koji je takođe bio član komande specijalnih snaga a smatra se i članom pokreta „Kverdenker”. Za njega se navodi da se povezao sa grupom veterana kada je izbila poplava u dolini reke Ar. Tada je u vojnoj uniformi, uspostavio svojevrsni “zapovedni centar” u jednoj školi – iako je odavno napustio Bundesver i izdavao „naređenja“. Među osumnjičenima je bivši policajac Mihael F., koji se na jednom protestu istakao Hitlerovim pozdravom zbog čega je između ostalog otpušten iz policije Donje Saksonije.
Nacistički kadrovi adaprirani na novi „demokratski evropski poredak“
Da bi cela priča delovala ubedljivije mediji navode da su u istragu koja je dovele do racija bile uključene sve savezne bezbednosne službe sa stotinama službenika. Naravno, najpre istragu je pokrenula Savezna kancelarija za zaštitu ustava pod kodnim imenom “Kangal” zajedno s nekoliko pokrajinskih službi. Zbog povezanosti s Bundesverom u istragu je bila uključena i Savezna kancelarija za vojnu kontraobavještajnu službu. Na kraju, Savezna kancelarija za borbu protiv kriminala uz sardnju sa nekoliko pokrajinskih kriminalističkih službi preuzela je istragu.
I kada se već spominje Savezna kancelarija za zaštitu ustava (Bundesamt für Verfassungsschutz – BfV), za neke, uglavnom za levičare – ozloglašena, nije na odmet napomenuti da je po sredi jedna od tri nemačkih tajnih obaveštajnih služba čiji je najvažniji zadatak prikupljanje i procena informacija o delovanju svih onih za koje sumnjaju da deluju protiv ustavnog poretka za koji tvrde da je oličenje slobodnog i demokratskog društva, te su pod njenim nadzorom i praćenjem bili komunisti tokom prvih godina hladnog rata (služba je formirana 1950. godine s osnovnim zadatkom nadzora nad aktivnostima članova Komunistiučke partije Nemačke – KPD) i ostali levičari a tek mnogo kasnije i desničari, naročito nacisti. Da bi se dobila odgovarajuća slika o genezi ove službe nije zgoreg ovde navesti i to da su mnogi visokorangirani članovi nacističkih policijskih i paravojnih službi uz podršku funkcionera kao što je Ričard Gerken, šef kontraobaveštajnog odeljenja, inače član NSDAP -a od 1933. godine koji je radio u nacističkkom špijunskom aparatu pod zapovedništvom Vilhelma Kanaris, mogli da budu unapređeni nazad na funkcije u tajnoj službi. I nije bio jedini. Nakon što je 1955. okončan okupacioni statut Nemačke, a sa njim i saveznička kontrola BfV, „slobodnjaci“ odnosno „profesionalci“ koji su svoje iskustvo sticali u Gestapou, SS ili SD odredima su zvanično primljeni u državnu službu i na funkcije. Do tog perioda angažman članova NSDAP nije bio sporan, što znači ni problematičan. Tokom tih godina udeo bivših članova u NSDAP-u i drugih nacističkih organizacija u BfV ali i drugim državnim službama kretao se od 25 do 30%. Nemački zvaničnici su kasnije tvrdili da je broj pripadnika Gestapoa, SS i SD u poređenju sa ostalim bezbednosnim službama, BND i Federalnim uredom kriminalističke policije, u BfV bio relativno male. Da li je to za njih tada bila afirmativna činjenica ili ne, teško je sada, nakon toliko godina odgonetnuti. Međutim, i posle 1955. u redovima BfV bilo je i ratnih zločinaca, kao što je gestapovac Gustav Baršdorf. Jasno je, njihovo iskustvo i metodi bili su od pomoći okupacionim vlastima, Amerikancima naročito, ali i kasnije, sve do sredine 70-ih godina prošlog veka buržoaskim vlastima su služili podjednakom revnošću. Koliko su uticaj nacistički kadrovi adaprirani na novi „demokratski evropski poredak“ ostavili svojim učenicima i učenicima svojih učenika, može se pretpostaviti. Uostalom ova akcija itekako potseća na akcije protiv levičar tokom 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, čak bi moglo asocirati na ono što se događalo nakon nacističkog paljenja Rajhstaga samo što je ovaj put služba blagovremeno delovala pa do upada ako ne i paljenja zgrade Rajhstaga, što stvarnog, što simboličnog ovaj put nije došlo ako je stvarno i bilo kakvih planova u tom pravcu. U kojoj će se meri pak očekivana suđenja, ukoliko do njih bude došlo, moći uspoređivati sa onim protiv Georgija Dimitrova, imaćemo prilike da vidimo a i da pratimo. Možda će nas ponešto asocirati na suđenja Urlike Majnhof, Andreasu Baderu ili Gudrun Enslin? No, videćemo vrlo brzo. U svakom slučaju da se služba nije „odrodila“ od istorijskog nasleđa svedoči i činjenica da je relativno skoro obeladanjeno da je Savezna kancelarija za zaštitu ustava pod svoju pasku držala, i da verovatno to još uvek čini, ikonu nemačke levice, Sahru Vagenkneht bez obzirašto je savezna poslanica u Bundestgu i javno deluje, kao i njenog supruga Oskara Lafontena, nekadašnjeg visokog funkcionera SPD. Ova i ovakv opaska s ove istorijske distnce možda bi nekom izgledala prilično problematična, no da stvar ne bi ostala na tome, valjalo bi podsetiti se na stanovita dešavanja pre, tokom i nakon burne 1968. godine a naročito tokom dešavanja turbulentnih 70-ih godina prošlog veka. Višegodišnja navlačenja oko Zakona o vanrednim situacijamasa koji je svojom dalekosežnom obespravljenošću i kontrolom građana u eventualnom, opravdano je u vanparlamentarnoj opoziciji budilo asocijaciju na nacizam s jedne strane i pokušaje da se nađu adekvatna rešenja.
Marš kroz institucije je bilo jedno od njih. Taj je metod artikulisao Rudi Dučke 1967. godine i činio je dugoročnu političko-stratešku perspektivu takozvane Nove levice i više se odnosi na dekonstrukciju institucija iznutra kao i odstranjivanje iz njih relikta nacističke prošlosti. Istovremeno, ova strategija je predstvljala vrhunac studentskog pokreta 60-ih godina prošlog veka koji se poklopio sa početkom procesa fragmentacije i raspada pokreta i njegove vodeće organizacije, Socijalističke nemačke studentske unije. Međutim buržoaski režim je obezbedio mehanizam kako bi osujetio marš kroz institucije. A taj mehanizam se nije mogao sprovesti upravo bez BfV a ovaplodio se uredbama koje su onemogućavale zapošljavanja, zapravo rada u državnoj službi svih onih za koje je ta služba procenila da predstavljaju opasnost po ustavni poredak. Odluka savezne vlade i vlada država članica da provere kandidate za javnu službu na njihovu lojalnost ustavu od 28. januara 1972. godine, poznata je i kao urtedba o ekstremistima, (Extremistenbeschluss). Cilj uredbe je bio da se spreči zapošljavanje u javnoj službi takozvanih neprijatelja ustava. Izgleda da se u nemačkoj praksi nije mnogo promenilo jer o toj praksi svedoči upravo i afera oko svojevremenog pokušaja berlinskih vlasti da se iz tih istih razloga onemogući rad u pravosuđu Birgiti Malzak-Vinkeman, bivšoj poslanici AfD. Ta i takva služba se oglasila tvrdnjom da procenjuju da u zemlji ima oko 21.000 pristaša, odnosno Rajhsbirgera. Da li su time želeli da kažu da ih sve prate ili samo neke od njih, pitanje je na koje javnost nije dobila odgovor. Doduše isto je to i sa tvrdnjama mnogobrojnih novinara sve će biti pozvanih pa zato i prisutnih akcijama na terenu, hapšenjima i pretresima objekata, da je zaplenjeno naoružanje mada nisu naveli koje i u kolikom broju. Ipak, jedna je stvar kada se pronađe lovačko oružje a sasvim druga ako se pronađu sakriveni mitraljezi ili sanduci savremenog pešačkog automatskog oružja. Tek naknadno, pet dana kasnije, dakle 12. decembra „Velt” je sa interne sednice unutrašnjeg odbora Bundestaga da je tokom pretresa u 137 predmeta zaplenjena 93 komada oružja, od čega 19 krtkih i 25 dugih cevi, uglavnom istorijskih dugih pušaka po sarkastičnoj oceni izvesnih medija, a bilo je tu i noževa, samostrela i ukrasnog oružja. Izgleda doista premalo za jedan čak i neozbiljan puč. Zato je kao teg na tasu istaknuta priča da je pronađen dokaz o postojanju sefa u švajcarskoj banci sa šest miliona Evra.
Katja Mast:„Naša demokratija je bila, jeste i ostaće defanzivna“
Da ovo nisu smo spekulacije autora potrudio se ovih dana Ralf Hohman, advokat u krivičnopravnoj oblasti, doktor pravnih nauka i filozofije i univerzitetski profesor koji je povodom hapšenja klimatskih aktivista “poslednje generacije” koje je nedavno katolički biskup Georg Becing uporedio sa prvim hrišćanima, i pretresa u jedanaest stanova tokom 13. decembra, nedelju dana nakon „velike akcije“ od strane istražitelja da bi obezbedili dokaze za „sumnju da su formirali zločinačke organizacije” izrekao, u listu „Naše vreme“ sud napisavši da je „još od vremena Nemačke imperije, norma člana 129. KZ, bila isprobano sredstvo vladajuće klase da se suprotstavi političkim akcijama koje joj se nisu dopadale. Tokom 1950-ih, zakon je služio da kriminalizuje one koji su se protivili ponovnom naoružavanju, posle 1956. pozicionirao se protiv navodnih ili stvarnih pristalica zabranjene KPD. Kriminalizacija sedećih protesta kao prinude „nasiljem“ (član 240. KZ) razvila se u tužnu tradiciju barem od presude Saveznog suda pravde iz 1966. o sedećem štrajku školske dece i studenata.“
Kako bi nemačkoj javnosti zaveru Rajhsbirgera predstvili kao krajnje opasnu urotu potrudio se Savezni javni tužilac Peter Frank koji je rekao po pisanju Velta, da je akcija koju su preduzeli organi bezbednosti protiv Rajhsbirgera koji su sebi postavili cilj da „silom i vojnim sredstvima eliminišu politički sistem Savezne Republike”. Grupa je htela da osnuje „novu nemačku vojsku“ i da silom uđe u zgradu Rajhstaga. Ipak, organiizatorima antiterorističke akcije ovakvog obima bilo je potrebno da daju ako ne krajnje ubedljive, ono bar dovoljno prihvatljive arumente i odgovore na neka pitanja koja od prtedstvnika sedme sili nisu postavljena.
Tako, mediji sada sugerišu Nemcima da su Rajhbirgeri do pre nekoliko godina smatrani bezopasnim pokretom i da je to očigledno bila pogrešna procena nadležnih. Malo kritike nije na odmet, zar ne? O opasnosti koju predstavljaju Rajhbirgeri sada svedoče i rezultati istrage Saveznog javnog tužioca, koji se u celoj ovoj priči pokazao da je na visini svog zadatka. Dakle unapred pripremljene informacije kako bi se ubedila javnost da je postojala opasna pretnja ali i da su se država i njene bezbedonosne službe krjnje ozbiljno i profesionalno bavile ovim pokretom u dužem vremenskom periodu.
Ali, da li je baš tako?
O tome ko su uopošte Rajhsbirgeri kasnije će biti više reči.
I naravno, kakav bi to puč bio da se o njemu nisu odmah izjasnili političari, posebno oni iz vladajuće crveno-žuto-zelene buržoaske (neo)liberlne koalicije.
Prvo je zatreperila savezna ministarka unutrašnjih poslova, već spominjana Nensi Fezer iz Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) i upozorava na terorističku pretnju Rajhsbirgera. Prema njenim rečima planovi za rušenje prozvane grupacije, koja je prema rečima novinara Velta, a zašto ne, može im se poverovati, postala poznata širom Nemčke tek nakon ove racije, ukazuju na „ponor terorističke pretnje“. Po njoj situacija je dramatična, upravo onako kako su je i prikazali režimski mediji i javni državni informativni servisi. Ministrica sugeriše da su inicijatori osujećenog puča bili „vođeni nasilnim fantazijama o zbacivanju i ideologijama zavere“. „Militantni Rajhsbirgeri dele mržnju prema demokratiji, prema našoj državi i prema ljudima koji se zalažu za našu zajednicu“, rekao je Faeser . Protiv ovakvih nastojanja organi bezbednosti su reagovali uz svu doslednost vladavine prava. „Nastavićemo ovim teškim tempom“, obećala je zbunjenim i možda čaki uplašenim građanima. Ministarka je pohvalila više od 3.000 policajaca uključenih u kampanju. I poslanička grupa SPD dala je sličnu izjavu o velikoj operaciji. „Naša demokratija je bila, jeste i ostaće defanzivna“, rekla je sekretarka parlamenta Katja Mast. „Naše vrednosti se moraju braniti svaki dan iznova“, rekao je jedan poslanik SPD-a. „Postoje snage koje svakodnevno rade na potkopavanju naše demokratije. I naša ustavna država mora i može da se brani od toga.“
Ni žuto svetlo nije zaostalo s treptanjem. Savezni ministar pravde Marko Bušman (FDP) opravdao je raciju sumnjom za teroristički napad. „Demokratija je defanzivna: od jutros se odvija velika antiteroristička operacija“, tvitovao je odmah tog jutra, 7. decembra političar FDP-a. „Postoji sumnja da je planiran oružani napad na ustavne organe“, bio je dramatičan njegov zaključak.
Zeleni su takođe pohvalili akciju protiv navodne desničarske ekstremističke zavere. „Dešnjački ekstremistički teror je najveća pretnja našoj demokratiji“, tvitovala je liderka Zelene stranke Katarina Droge. Ona je zahvalila organima bezbednosti koji “svakodnevno rade na zaštiti naše demokratije”. Političar Zelene stranke Konstantin fon Noc pozdravio je činjenicu da su vlasti racijama uspele da “zaustave planove za preuzimanje vlasti”.
Alternativa za Nemačku (AfD) je razumljivo reagovala oprezno. „Osuđujemo takve napore i odlučno ih odbacujemo“. „Sada se čeka da istraga počne. Imamo potpuno poverenje u uključene vlasti i pozivamo na brzu i potpunu istragu“, rekli su savezni predsednici Alis Vajdel i Tino Hrupala dok je berlinska šefica AFD -a Kristin Brinker je u povodu hapšenja i optužbi prema gospođe Malsak-Vinkeman izjavila da su „veoma teške“ i da sada moraju da sačekaju da vide da li će izrečene opštužbe izdržati dalju istragu ili je bivša poslanica AfD nepravedno optužen. Nekoliko dana kasnije, kopredsednik AfD-a Tino Hrupala rekao je u emisiji “RTL Direkt” da AfD nema nikakve veze sa pokretzom Rajhsbirgera. Uopšteno gledano, treba pozdraviti da se država obračunava sa „građanima Rajha“, rekao je tom priliko i dodao ali da se u konkretnom slučaju može govoriti o državnom udaru, „to se ovde više ne može“. Kako navodi sajt Tagesšau (tagesschau.de) na pitanje kako će se AfD pozabaviti uhapšenim Malzakom-Vinkemanom, on je rekao da će, ukoliko optužba bude potvrđena, povući potrebne posledice. Na pitanje da li bi to dovelo do isključenja iz stranke, Hrupala je rekao: “Apsolutno”. „Svakome ko je privržen političkoj sceni Rajhsbirgera nije mesto u AfD-u“, bio je izričit. I pored ovakvog, mogčlo bi se reći jasnog ali i defanzivnog stava čelnika AfD-a, posebno indikativan je stv poslaničkog kluba SPD koji je u ovim događanjima video da razvoj situacije potvrđuje njihovu procenu u vezi sa AfD. „Veze sa AfD-om nisu iznenađujuće, jer još jednom pokazuju koliko su delovi stranke antiustavni“, rekao je Uli Groč, zamenik portparola za unutrašnja pitanja poslaničkog kluba. I dok su Alis Vajdel i Tino Hrupala odmereni, mnogi aktivisti nisu. Tako, berlinski AfD političar Georg Pazderski navodi da je „napad na Rajhsbirgere bio je dobro izrežirana i sjajana bioskopska predstav” dok drugi uz tvrdnju da je sve „nameštaljka organa bezbednosti“ skreću pažnju da je po sredi zataškavanje i odvraćanje pažnje od ubistva koje je nožem u mestu Ilerkirhberg u Baden-Virtembergu, izvršio 27-godišnji muškarac iz Eritreje ubivši jednu od dve napadnute učenicu.
Desničarskim ekstremizmom u organima bezbednosti
Za razliku od agresivnih nastupa političara iz vladajućih stranaka i razumljive suzdržanosti desnice, pre svega AfD, stranke koja se izravno dovodi u vezu sa pučistima, parlamentarna i vanparlamentarna levica nije preterano glasna. Doduše Levici (Die Linke) događaji, razvoj situacije i mnogobrojni medijski napisi idu na ruku i „potvrđuju“ njihov stari narativ o opasnosti od desničarskog ekstremizma, o strukturnim problemima a ovaj put i o prisutnosti ovih ekstremista naročito u organima bezbednosti. Tko je Janin Visler, kopredsednica stranke tokom svog televizijskog nastupa u gledanoj tokšou emisiji jasno stavila do znanja i detaljno objasnila svoj stav zašto Nemačka očigledno ima problem sa desničarskim ekstremizmom u organima bezbednosti (policija, zaštita ustava, oružane snage). Ono što je uočljivo jeste činjenica da se levo krilo Levice (Die Linke) predvođeno Sahrom Vagenkneht nije oglasilo ne samo prvog dana već i kasnije. Čak ni u svom božićnjem obraćanju svojim pratiocima na svojoj fejsbuk stranici ni jednom jedinom rečju nije spomenula ovaj događaj. To nije učinila ni u jednoj od nekoliko nedeljnih polučasovnih emisija na Jutjub kanalu. Pitanje je zašto? Unatoč nesumnjivom distanciranju od desnice i AfD, u svojim nastupima Vagenkneht je vrlo jasno u situacijama kada su se njene ocene i neki stavovi umnogome poklapali sa ocenama i stavovima desnice, svoj opravdanja za takve stavove jasno je drugačije iznosila uz istovremeno osporavanje arumentcije protivnika sa desnog spektra ukoliko je za tim bilo potrebe. Ne malo puta je ponovila da ne želi „da kaže da je nebo zeleno samo zato što desnica tvrdi da je plavo“. Valjalo bi spomenuti da je Vagenknehtova bila a to je i dalje, strog i glasan kritičar ne samo vladine aktuelne energentske, socijalne i spoljnopolitičke agende već i njene antikovid politike zbog čega su je optuživali da je antivakser i bliska sa Kverdenkerima što je ona oštro negirala, pogotovo za tvrdnju da je antivakser. To niko ne spominje ali bi se moglo zaključiti da Vagenknehtova vidi dalje i šire od mnogih. I nije to jedino pitanje o kome se ona ne izjšnjava. Ne izjašnjava se ni po pitanju osnivanja nove stranke levice. No, o tome sam pisao i sva je prilika tek ću pisati.
Očigledno je da je vladajuća SPD/FDP/Zelena koalicija pokrenula osmišljenu mada ne baš preterano i ubedljivu kampanju protiv savojih ljutih i nepomirljivih političkih protivnika koji prema svim aketama beleže kontinuirni rast u biračkom telu a oni se objektivno nalaze na suprotvnim spektrima nemačke političke scene, na krajnjoj levici i krajnjoj desnici. Već danas, ukoliko bi se održali parlamentarni izbori, Vagenknehtova, ukoliko bi napustila Levicu i osnovala sopstvenu stranku o čemuz se u medijima naveliko spekuliše, dobila bi oko 10% a verovatno i više imajući u vidu da oko 30% ispitanika vidi sebe kao mogućeg njenog glasača. Naravno, iako bi to rado, militanti ultraradikalne političke stranke u vladajućoj koaliciji – Zeleni, u ovom trenutku ne mogu da udare na nju, zato hajku i njeno „obuzdavanje“ prepuštaju trenutno dominantnoj frakciji u Levici i svoj fokus usmeravaju prema AfD, stranci desnice koja je na udaru odmah iza ili bolje rečeno, odmah uz Rajhsbirgere. No, kako antipučistička kampanja još ni izdaleka nije okončana niti joj se vidi skori kraj, valja očekivati da će na fonu napada na AfD oštrica osmišljenog napada polako biti usmerena i prema Sahri Vagenkneh.
Suočena sa utemeljenom kritikom koja je neretko prelazila u šalu pa i u sprdnju, režim je morao da celoj situaciji doda meru „ozbiljnosti“ pa je na optužbe za loš filmski scenarij ili uspoređenja sa Grimovim bajkama, nedostatak dokaza o otkrivenim ozbiljnim količinama oružja, zaprvo prećutkivanju da je zapravo zaplenjeno pored lovačkog i trofejnog oružja označenog kao „duge cevi“ i muzejski primerci sablji, samostrela i drugog oruđa, odgovorio kampanjom pooštravanja zakona o oružju. Ovde valja napomenuti da su se režimski mediji zalud trudili da zabašure ovaj fijasko akcentujući zaplenjeni novac i drgocenosti kao i spekulacijama o većoj količini zlata, nezavisni ali i desni kao i levi mediji nisu propustili da se pozabave na vrlo sarkastičan način sa ministricom Nensi Fezer. No, ni tu nije kraj. Ni spekulacije koje su imale za cilj da izigravaju „probne balone“ Zelenih o mogućem pokretanju procedurte za zabranu AfD nisu naišle na dobar prijem čak ni kod socijaldemokrata. Zapravo, teško da je bilo ozbiljnih rzmatranja opcije zabrane rada AfD, čak i ako se ima u vidu da ta relativno mlada politička stranka nije još u potpunosti profilisana i da u njenim redovima postoji širok spektar frkcija uključujući i one najrdikalnije, proneonacističke. U svakom slučaju, ono što karakteriše ovu strnku a od čega se vladajućoj neoliberalnoj koaliciji kojoj neretko ton daju „zeleni“ ekstremisti, „diže kosa na glavi“ jeste njihov nacionalizam i možda još više njihovi suverenistički stavovi. Da se obruč zasad samo oko desnih ekstremista steže vidljivo je i iz izjave zamenika lidera poslaničkog kluba SPD Dirka Vizea koji želi da se proveri bezbednosni koncept Bundestaga. „Ovo uključuje ovlašćenja za pristup zaposlenima, kao i bivšim poslanicima“, rekao je Vize za „Bild am zontag“. Ministar unutrašnjih poslova Donje Saksonije Boris Pistorijus (SPD) vidi preklapanje između AfD i Rajhsbirgera. “Rajhsbirgeri nisu automatski članovi AfD i obrnuto. Ali postoje velika preklapanja – od odbacivanja naše države do proruskog stava i neprijateljstva prema Americi”, rekao je on za “Bild am zontag” da bi potom dodao. „zato to moramo da shvatimo ozbiljno i veoma pažljivo pogledamo AfD, koji je katalizator“. Njegov stav je jasan, vreme za zabranu AfD-a još nije došlo ali „moramo da gledamo, da proveravamo i sakupljamo (obaveštajne informacije – prim. aut.) da ne bismo promašili poentu“. Narvno i njegove su reči upućene ka Saveznoj kancelariji za zaštitu ustava.
Raspodela moći neizvesna za Nemačku i Nemce a izbori se približavaju
Nije potrebno previše mudrosti da bi se zaključilo da se obruč oko AfD steže i da će u skorijoj budućnosti uslediti sve glasniji zahtevi za zabranu njenog političkog delovanja. Da li je i koliko uopšte Alternativa umešana u osnjujećeni puč, verovatno će se saznati u najskorije vreme. Ruku na srce, Nemačka ima interesantnu i bogatu tradiciju što manje uspešnih što neuspešnih pučeva kroz HH vek. Bilo je takvih podhvata ili bolje rečeno suludih razmišljanja i tokom HHI veka. Uostalom, zar nije privedena poznaniju prava pre dve godine grupa izvesnog Vernera S., alias „Teutoniko“ i njegovih sledbenika. Umišljenih nezadovoljnika vazda ima, samo što čak ni u američkim političkim trilerima takve grupe, pogotovo ako se ne sastoje od izsluženih i penzionisanih vojnika kao što je u slučaju sa Rjhsbirgerima, već od ljutih i dobro utreniranih profesionalaca ne prolaze sjajno pa demokratija, uvek na kraju pobedi, makarbila i posdemokratskih karakteristika kao što je u Nemačkoj ovih dana.
U celu ovu priču sa pučistima, pogotovu ako u njoj uočimo stanovit ali i ne veliki broj bivših vojnika i oficira, trebalo bi da imamo u vidu da su se nemački političari, oni u vladajućim strukturama naročito, suočavaju sa nezadovoljstvom vojnog vrha s politikom koja je u odnosu na vojsku vođena poslednjih godina. Tko ministrka odbrane, Kristine Lambreht je već duže vreme iuzložena kritici. Kako iz vojnih krugova, tako i iz opozicije. Nikako ne bi trebalo smetnuti s uma prusku tradiciju nemačkih oružanih snaga i njen značaj i uticaj u nemačkom društvu u prvoj polovini prošlog veka mada ne bi trebalo ni poverovati da je taj i takav duh Vermahta iskorenjen u Bundesveru. Događaji oko rajhbirgerskog puča ukazuju da ipak nisu. Nije isključeno da je i vojnom vrhu upućena ovom antiterorističkom akcijom izvesna poruka. Kakav? Vreme će pokazati. Za sada ministarka Lambreht im pokazuje i šargarepu, značajna sredstva je promptno biti usmeren ka vojsci čiji su apetiti prilično narasli novim položajem Bundesvera u NATO-u ali i u indopacifičkom regionu.
U svom predbožioćnjem itervijuu bivši savezni predsednik Joahim Gauk je izjavio da ne vidi nikakvu opasnost za državu od Rajhsbirgera ali je izrekao nešto što u potpunosti odgovara sadašnjem nemačkom trenutku i što je možda i ono što je pokrenulo histeričnu lavinu neoliberalne semafor koalicije. Gauk je naime rekao da je opasnost koju predstavlja AfD veća od opasnosti koju predstavljaju Rajhsbirgeri. „Zato što u AfD-u postoji mešavina neprijatelja demokratije i birača koji učestvuju u protestima i koji ne odbacuju demokratiju po sebi, ali odbacuju elemente liberalne modernosti“. Koliko je ta modernost liberalna a koliko neoliberalna i postdemokratična, stvar je za ozbiljnu analizu. No, da bi se ona sačinila nikako ne bi smeli da prenebregnemo radikalizam zelenih.
Da, Gauk je u pravu, mada samo delimično, nisu samo pristaše širokog spektra nemačke desnice netrpeljivi prema dosegnućima globalističke (neo)liberalne imperijalističke politike, pogotovu trenutno vladajuće SPD/FDP/Zelene koalicije, sve veći broj levičara joj se protivi kao i masa zabrinutog osiromašenog građanstva. A to doista može da zabrine jer se sva je prilika nekompetentna vladajuća koalicija suočava sa mnogobrojnim problemima i pritiscima dok joj na raspolaganju stoje oskudna i kratkoročna sredstva poput ogromnih kreditinih zaduženja kojima će trenutno zagasiti požar socijalnih nemira ali ih ne i trajno ugasiti jer je izvesno je, budućnost u globalnoj geostrateškoj raspodeli moći krajnje neizvesna za Nemačku i Nemce a izbori se približavaju, prvo za evropski parlament za nešto više od godinu dana a potom i oni u Nemačkoj. Ako već neće moći da zabrane delovanje AfD, bar će svojom kampanjom koja je upravo pokrenuta možda smanjiti tonus njihovog propagandističkog delovanja a time i usporiti njihov rast u glasačkom telu. No, pre bi se moglo zaključiti da su veći izgledi da će uspeti da zaplaše biračko telo, ono neodlučno.
Kako će se događaji odvijati videćemo vrlo brzu, koliko u drugoj polovini januara iduće godine.
A sada da vidimo ko su doista Rajhbirgeri?
Rajhbirgeri su zagovornici širokog i difuznog, raznorodnog u svakom pogledu građanskog pokreta koji ima jednu zajedničku karakteristiku i to samo uslovno – Rajh. Taj uslovno rečeno pokret predstavlja zapravo zbirni termin za organizaciono i ideološki veoma heterogenu slabo povezanu scenu uglavnom pojedinaca, malih i veoma malih grupa, koji negiraju postojanje Savezne Republike Nemačke kao legitimne i suverene države i odbacuju njen pravni sistem. Ideologije koje zastupa takozvani Rajsbirgeri uključuju i one koji odbacuju demokratiju, zagovornike monarhizma, desničarske ekstremiste, istorijske revizioniste i ponekog antisemitu ili poricatelja Holokausta, mada se tu mogu pronaći i ezoterici, kriminalci, svakakvi prevaranti i lovci u mutnom ali i pustolovi, pa i ljudi koji vide dobru priliko da se na fonu jedne ideje nešto i zaradi bez mnogo truda i ulaganja. Vlasti ih žele prikazati kao zagovornike odbijanja otvorenog i pluralističkog društva, odbijanja da plaćaju poreze i kazne, ili da se, između ostalog, pridržavaju sudskih naloga i administrativnih odluka, sada i kao stvarnu opasnost po ustavni poredak.
Pri tome se „klasični“ Rajhsbirgeri pozivaju na činjenicu da, po njihovom mišljenju, Nemački Rajh nastavlja da postoji umesto Savezne Republike, prema njihovoj ideologiji bilo u granicama Nemačkog carstva ili u granicama iz 1937. godine. Ovu doslovno amorfnu organizaciju predstavlja „privremena vlada Rajha“ ili nešto slično, čija ovlašćenja prisvajaju često konkurentske grupe. Na sceni su i takozvani samoupravljači, koji su se sve češće pojavljivali 2010-ih koji tvrde da mogu jednostranim deklaracijama da napuste Saveznu Republiku i njeno zakonodavstvo.
Navodno, zvaničnici tvrde da su se Rajhsbirgeri pojavili 1980-ih i postali su sve vidljiviji nakon 2010. godine, a pojedine grupe pokazuju nasilnu militantnost od 2013. godine. Savezna kancelarija za zaštitu ustava (BfV) navodi da je više od 21.000 ljudi blisko ovom spektru aktivizma. Najnoviji podci koje plasiraju državne institucije idu i do 23.000. Prema skorašnjim informacijama BfV oko 1.000 ljudi iz ove mase se smatraju desničarskim ekstremistima.
Rajhsbirgeri svoj odnos prema Saveznoj Republici Nemačkoj temelje između ostalog i na odluci Saveznog ustavnog suda iz 1973. kojom je pre svega bilo tretirano pitanje zakonitosti osnovnog ugovora između Savezne Republike ( Zapadne Nemačke ) i DDR. U okviru ove odluke sud je izneo i probleme međunarodnog prava koji su nastali nakon završetka Drugog svetskog rata kao posledica podele Nemačke u pogledu nemačke države. Najvažnije rečenice presude za imperijalne ideologe su: „Osnovni zakon (Ustav – prim. aut.) – ne samo teza teorije međunarodnog prava i teorije ustavnog prava! – pretpostavlja da je nemački Rajh preživeo slom 1945. godine i da nije propao ni kapitulacijom ni vršenjem strane državne vlasti u Nemačkoj od strane savezničkih okupacionih sila ili kasnije…“. Na takvim temeljima različite „vlade Rajha“ smatrale su sebe organima koji nedostaju prema Saveznom ustavnom sudu i tvrdili su da je njihovo postojanje omogućilo Nemačkom Rajhu da ponovo deluje na osnovu Vajmarskog ustava, za koji veruju da je još uvek na snazi. Sve u svemu čista pravna ezoterija ako ne i okultizam. Uostalom, slučne ideološke egzibiciji nisu nepoznae na našim prostorima. Upotrebom ovog argumenta, Rajhsbirgeri postaju i sami sebi kontradiktorni, jer pretpostavljaju pravnu valjanost presude Saveznog ustavnog suda, budući da zapravo odbacuju njen legitimitet kao ustavnog organa SR Nemačke.
Jedna od novijih teorija izvesnih Rajhsbirgera predstavlja tvrdnja da je Savezna Republika organizacija privatnog prava a ne država, dakle, da je privatnopravna organizacija, drugim rečima preduzeće, koje nema suverena ovlašćenja nad „građanima Rajha“ što je mnogima dalo za pravo da na različite načine demonstrirju svoju građansku suverenost – ono što nazivamo građanskom neposlušnošću.
Još jedna teza je interesantna, možda u celoj ovoj priči o nemačkoj državnosti i najinteresantnioja, priča o tome da je Nemačka i dalje okupirana od strane saveznika. Neki idu i dalje, tvrdeći da je Nemački Rajh još uvek u ratnom stanju.
Državni organi su se šarenolikom političkom scenom Rajhsbirgera počeli relativno kasno d bave, tek nakon 2012. godine. Tek od 2016. godine, Savezna kancelarija i državni organi za zaštitu ustava posmatraju i prebrojavaju scenu širom zemlje klasifikujući ih kao „antidržavni pokret“ dok su neke od organizacija stavljene pod pojačani nadzor kao „objekat kolektivnog posmatranja“.
Ali, da ipak ne bismo Rajhsbirgere tako ozbiljno shvatili, ili bar ne njihov dobar deo, valja navesti i tod da je nekima od njih izdavanje lažnih dokumenata i pravljenje novca i još što šta pride dobar izvora prihoda.
Da zaključimo, politička ili pre, društvena scena Rajhsbirgera je nehomogena, to nije pokret u strogom smislu, jer je organizaciono i ideološki izuzetno heterogen i složen. Ne postoji dominantna grupa. U okviru takvog „pokreta“ postoji veliki broj vlada, tačnije koliko grupa skoro toliko i „vlada“. Jedan broj „vlada“ se međusobno ne priznaje dok druge međusobno sarađuju. Tako, među aktivistima samoproglašene grupe „Vlada Rajha” česti su unutrašnji sporovi, koji često rezultiraju formiranjem (otcepljenjem) nove ideološke grupe Rajha. Da bi se stekao uvid u stanje unutar takvog uslovno rečeno pokreta, ili možda bolje „difuzne scene“ prema bavarskoj državnoj kancelariji za zaštitu ustava, samo oko 10% pripadnika „scene“ organizovano je u nekakve neformalne grupe ili formalne organizacije.
Interesentan je kao ilustracija slučaj koji se odigrao 2007. godine. Neki ljudi u selu Vesterhajm osnovali su pseudo – državu Germanitien i sebe vide kao građane naizgled suverene države i izdaju „suverena” dokumenta. Jedan od aktera grupe je razotkriven kao prevarant koji je ukrao velike sume novca.
