Ако су ишта показала недавна хапшења у Немачкој показала су да се служба није „одродила“ од историјског наслеђа
Може ли Немачку да забрине то што се некомпетентна владајућа коалиција суочава са многобројним проблемима и притисцима док јој на располагању стоје оскудна и краткорочна средства попут огромних кредитиних задужења?
Вагенкнехт је врло јасно поновила да не жели „да каже да је небо зелено само зато што десница тврди да је плаво“.
ПИШЕ: ЛЕБРЕХТ ГАШПАР
Током јутарњих часова 7. децембра 2022. шокантни и узнемиравјући наслови немачких електронских, потом и штампаних медија као и радијске и телевизијске вести преплавиле су јавност извештајима са терена о полицијској свеобухватној и координисаној активности која је имала за циљ да спречи пуч и обарање легитимних власти оружаним путем од стране групе завереника из миљеа грађана Рајха – Рајхсбиргера (Reichsbürger-а). Бомбастични наслови су у први мах неприпремљену немачку јавност за такве вести шокирале. Грађане су медији обавестили да су Савезни јавни тужилац, немачка полиција и тајне службе у садејству са специјалним јединицама као и контраобавештајном службом, укључујући и војну осујетили њихов државни удар.
Начин на који су медији у Немачкој извештавали сугерише јавности да је изведена највећа полицијска рација од крајa Другог светског рата до данас па чак већа и свеобухватнија од оне из 1977. године током тзв. Немачке јесени. Да подсетимо, у јесен 1977. године, тачније 5. септембра, друга генерација Фракције црвене армије (Rote Armee Fraktion – РАФ) у Франкфурту је извела акцију која је на ноге дигла целу Немачку и уједидила све буржоаске парламентарне странке у јединствени буржоаски фронт у борби против РАФ-а чији су градски герилци отели високопозиционираног угледника, иначе бившег нацисту, официра СС трупа и једног од најмоћнијих индустријалаца у Западној Немачкој Ханса Мартина Шлајера. Историчар Волфганг Краусхар је тада хомогенизацију власти и стање у земљи оценио као „непријављено ванредно стање“ које се сада неће поновити и поред чињенице да је овог децембарског јутра, 45 година касније, у акцију против тзв. пучиста послато 3.000 полицајаца и специјалаца који су претресли више од 150 станова и имања у Бранденбургу, Северној Рајни-Вестфалији, Рајни-Палатинат и Сарланду и ухапсили 23 осумњичена лица за ковање завере у Баден-Виртембергу, Баварској, Берлину, Хесену, Доњој Саксонији, Саксонији и Тирингији и још два лица која су ухапшена у Аустрији и Италији.
У овој операцији хапшења осумњичених и у претресима, поред припадника антитерористичке јединице ГСГ9 немачких полицијских снага (подсећања ради, та је јединица извршила надалеко чувену акцију спашавања талаца на аеродрому у Ентебеу) ангажовани су и службеници неколико специјалних јединица (СЕК) који делују на нивоу немачких савезних држава. Колико је полицајаца током оне „Немачке јесени“ 1977. године било ангажовано није познато. Вероватно мање ако је веровати неким медијима који тврде да је ово највећа полицијска рација од Другог светског рата што и није толико битно али није ни занемарљиво ако је један од циљева акције био и постизање општег утиска – дефинитивно, галама је запрепастила Немце и оставила их у чуду. Бар у први мах, како ће се брзо испоставити. Додуше тек након два-три дана.
Опасни завереници који су се добрим делом састојали и од бивших припадника Бундесвера
Нема немачких медија који нису известили своје читаоце или гледаоце о овој акцији. Притом, уочљиво је да је државни пропагандистички медији, Дојче веле (Deutsche Welle) на пример, врло брзо ажурно и систематски сублимирао све оно о чему су многобројни медији извештавали стављајући акцент на детаље тако да изгледа да им ништа није могло промаћи а да то не забележе и понуде не само немачкој већ и светској, па самим тим и српској, пословично неинформисаној јавности када су догађања у Немчкој по среди или боље речено селективно (дез)информисаној.
Тако на пример, Дојче веле, поред навода да је акција спроведена против наоружаних терориста означених као „Грађани Рајха“ (Reichsbürgerи) спомињу и „Кверденкери“ (Querdenker) односно антиваксере и антимаскере, који су наводно такође били уплетени у планираном државном удару. Кверденкери су попут Рајхсбиргера разнородан и дифузан покрет које повезује критични однос према Ковид политици немачких власти, међу којима има и климатских активиста. Но ако и у први мах ова скупина није била предмет полицијског удара и опсервације (про)режимских медија, биће касније. А зашто? И о томе ћемо касније.
Дојче веле трвди да се међу 52. оптужених налазе и бивши елитни војници и бивша посланица Алтернативе за Немачку (АфД) у Бундестагу. Испоставиће се да она није једина спона између АфД и пучиста или бар Рјхсбиргера. По њима, поред 25 ухапшених Државно тужилаштво Немачке терети још 25, дакле укупно 50 особа „да су основали терористичку организацију с циљем укидања уставног поретка СР Немачке и успостављања државе по узору на немачки Рајх из 1871. године“, уз напомену да „та група није стигла далеко са својим плановима“. Нарвно, захваљујући благовременој и делотворној акцији тужилаштва и осталих државних органа који врше своја законом дефинисана овлашћења.
Према медијским извештајима ови посебно опасни завереници који су се добрим делом састојали и од бивших припадника Бундесвера и некадашње Народне војске ДДР-а међу којима су и они који су прошли војну обуку за специјалце, дакле командоси (што посебно даје печат аутентичности тврдњи да је по среди био планирани пуч) су наводно планирали да упадну у зграду Бундестага (немачког парламента) која има симболични назив Рајхтаг и да „нападом на мрежу снабдевања електричном енергијом“ створе околности „сличне грађанском рату“ те да тако „свргну савезну владу и преузму власт“. Ова конструкција о нападу на темељну демократску институцију Немачке и електродистрибутивну мрежу неодољиво асоцира на тренутно актуелна догађања у земљи поводом рата у Украјини и што би требало да посебно подстакне ионако постојеће страхове Немаца због националне али и глобалне енергезтске кризе. Ако и нису у први мах нартативи опозиционих фракција били у први мах под ударом, не значи да неће, битно је да су асоцијације или инсинуације убачене у јавни медијски простор.
По наводима Државног тужилаштва пучисти су одредили и људе који су требали да преузму важна министарска места након преузимања власти. Поједини медији су наводили и извесна имена. Као главна фигура међу завереницима означен је 71-годишњи Хајнрих XIII, Принц од Ројса, потомак кнежевске породице која је живела на простору данашње Тирингије, који је предводио „владу у сенци“. Иначе, он је до хапшења радио као независни финансијски консултант у Франкфурту на Мајни. У његовој будућој „влади“ ресор правосуђа, како се наводи, био је намењен бившој посланици у Бундестагу Биргит Малзак-Винкеман, иначе до скора судија за управне спорове у Берлину откако је напустила Бундестаг као чланица посланичког клуба Алтернативе за Немачку, која је такође ухапшена у спектакуларној и насилној акцији упада у породичну кућу. Међу осумњиченима је и извесни доктор права, Тим Паул Г. – њему је наводно био намењен ресор спољних послова. Ухапшен је и Матеас Х. из Баден-Виртемберга, годинама познат као главни идеолог Рајхбиргера, који би био задужен за правосуђе и међународно право. Као предентедица на место министарка здравства на попису је извесна др Мелани Р. из Доње Саксоније. Према наводима истражних органа, она је наводно финансијски подржавала пучисте. Да би активност пучиста била довољно уверљива али и злокобна, из тужилаштва дојављују медијима да је било планирано и министарство за трансмисију власти. Побуњеници очито, сугеришу из тужилаштва, нису ништа препустили случају. На све су мислили.
Како ни један пуч не иде без оружане силе, нормално је да је и ова група имала своје тзв „војно крило“. Истражни органи тврде да су међу завереницима идентификовани и активни и бивши војници Бундесвера међу којима и они са специјалном обуком као на пример извесни Ридигер фон П., који је заповедао падобранским батаљоном почетком деведесетих година прошлог века (пре 30 година). За њега се тврди да је отпуштен из Бундесвера јер је продавао оружје из залиха армије ДДР-а. Према наводима истражних органа, П. се сматра коловођом. Ту је још један бивши војник, Марко ф. Х., који је, према информацијама из безбедносних кругова, између осталог био у саставу специјалне јединице КСК. Међу осумњиченима је и специјалац КСК који је за групу обављао послове логистичара. У истражним круговима се говори да је било неколико покушаја да се активни војници у касарнама регрутирају као припадници побуњеничке групе. У „војно крило“ пучиста тужилаштво је уврстило и бившег пуковника Максимилијана Е., који је такође био члан команде специјалних снага а сматра се и чланом покрета „Кверденкер”. За њега се наводи да се повезао са групом ветерана када је избила поплава у долини реке Ар. Тада је у војној униформи, успоставио својеврсни “заповедни центар” у једној школи – иако је одавно напустио Бундесвер и издавао „наређења“. Међу осумњиченима је бивши полицајац Михаел Ф., који се на једном протесту истакао Хитлеровим поздравом због чега је између осталог отпуштен из полиције Доње Саксоније.
Нацистички кадрови адаприрани на нови „демократски европски поредак“
Да би цела прича деловала убедљивије медији наводе да су у истрагу која је довеле до рација биле укључене све савезне безбедносне службе са стотинама службеника. Наравно, најпре истрагу је покренула Савезна канцеларија за заштиту устава под кодним именом “Кангал” заједно с неколико покрајинских служби. Због повезаности с Бундесвером у истрагу је била укључена и Савезна канцеларија за војну контраобавјештајну службу. На крају, Савезна канцеларија за борбу против криминала уз сардњу са неколико покрајинских криминалистичких служби преузела је истрагу.
И када се већ спомиње Савезна канцеларија за заштиту устава (Bundesamt für Verfassungsschutz – BfV), за неке, углавном за левичаре – озлоглашена, није на одмет напоменути да је по среди једна од три немачких тајних обавештајних служба чији је најважнији задатак прикупљање и процена информација о деловању свих оних за које сумњају да делују против уставног поретка за који тврде да је оличење слободног и демократског друштва, те су под њеним надзором и праћењем били комунисти током првих година хладног рата (служба је формирана 1950. године с основним задатком надзора над активностима чланова Комунистиучке партије Немачке – КПД) и остали левичари а тек много касније и десничари, нарочито нацисти. Да би се добила одговарајућа слика о генези ове службе није згорег овде навести и то да су многи високорангирани чланови нацистичких полицијских и паравојних служби уз подршку функционера као што је Ричард Геркен, шеф контраобавештајног одељења, иначе члан НСДАП -а од 1933. године који је радио у нацистичкком шпијунском апарату под заповедништвом Вилхелма Канарис, могли да буду унапређени назад на функције у тајној служби. И није био једини. Након што је 1955. окончан окупациони статут Немачке, а са њим и савезничка контрола БфВ, „слободњаци“ односно „професионалци“ који су своје искуство стицали у Гестапоу, СС или СД одредима су званично примљени у државну службу и на функције. До тог периода ангажман чланова НСДАП није био споран, што значи ни проблематичан. Током тих година удео бивших чланова у НСДАП-у и других нацистичких организација у БфВ али и другим државним службама кретао се од 25 до 30%. Немачки званичници су касније тврдили да је број припадника Гестапоа, СС и СД у поређењу са осталим безбедносним службама, БНД и Федералним уредом криминалистичке полиције, у БфВ био релативно мале. Да ли је то за њих тада била афирмативна чињеница или не, тешко је сада, након толико година одгонетнути. Међутим, и после 1955. у редовима БфВ било је и ратних злочинаца, као што је гестаповац Густав Баршдорф. Јасно је, њихово искуство и методи били су од помоћи окупационим властима, Американцима нарочито, али и касније, све до средине 70-их година прошлог века буржоаским властима су служили подједнаком ревношћу. Колико су утицај нацистички кадрови адаприрани на нови „демократски европски поредак“ оставили својим ученицима и ученицима својих ученика, може се претпоставити. Уосталом ова акција итекако потсећа на акције против левичар током 60-их и 70-их година прошлог века, чак би могло асоцирати на оно што се догађало након нацистичког паљења Рајхстага само што је овај пут служба благовремено деловала па до упада ако не и паљења зграде Рајхстага, што стварног, што симболичног овај пут није дошло ако је стварно и било каквих планова у том правцу. У којој ће се мери пак очекивана суђења, уколико до њих буде дошло, моћи успоређивати са оним против Георгија Димитрова, имаћемо прилике да видимо а и да пратимо. Можда ће нас понешто асоцирати на суђења Урлике Мајнхоф, Андреасу Бадеру или Гудрун Енслин? Но, видећемо врло брзо. У сваком случају да се служба није „одродила“ од историјског наслеђа сведочи и чињеница да је релативно скоро обеладањено да је Савезна канцеларија за заштиту устава под своју паску држала, и да вероватно то још увек чини, икону немачке левице, Сахру Вагенкнехт без обзирашто је савезна посланица у Бундестгу и јавно делује, као и њеног супруга Оскара Лафонтена, некадашнјег високог функционера СПД. Ова и овакв опаска с ове историјске дистнце можда би неком изгледала прилично проблематична, но да ствар не би остала на томе, ваљало би подсетити се на становита дешавања пре, током и након бурне 1968. године а нарочито током дешавања турбулентних 70-их година прошлог века. Вишегодишња навлачења око Закона о ванредним ситуацијамаса који је својом далекосежном обесправљеношћу и контролом грађана у евентуалном, оправдано је у ванпарламентарној опозицији будило асоцијацију на нацизам с једне стране и покушаје да се нађу адекватна решења.
Марш кроз институције је било једно од њих. Тај је метод артикулисао Руди Дучке 1967. године и чинио је дугорочну политичко-стратешку перспективу такозване Нове левице и више се односи на деконструкцију институција изнутра као и одстрањивање из њих реликта нацистичке прошлости. Истовремено, ова стратегија је предствљала врхунац студентског покрета 60-их година прошлог века који се поклопио са почетком процеса фрагментације и распада покрета и његове водеће организације, Социјалистичке немачке студентске уније. Међутим буржоаски режим је обезбедио механизам како би осујетио марш кроз институције. А тај механизам се није могао спровести управо без БфВ а оваплодио се уредбама које су онемогућавале запошљавања, заправо рада у државној служби свих оних за које је та служба проценила да представљају опасност по уставни поредак. Одлука савезне владе и влада држава чланица да провере кандидате за јавну службу на њихову лојалност уставу од 28. јануара 1972. године, позната је и као уртедба о екстремистима, (Extremistenbeschluss). Циљ уредбе је био да се спречи запошљавање у јавној служби такозваних непријатеља устава. Изгледа да се у немачкој пракси није много променило јер о тој пракси сведочи управо и афера око својевременог покушаја берлинских власти да се из тих истих разлога онемогући рад у правосуђу Биргити Малзак-Винкеман, бившој посланици АфД. Та и таква служба се огласила тврдњом да процењују да у земљи има око 21.000 присташа, односно Рајхсбиргера. Да ли су тиме желели да кажу да их све прате или само неке од њих, питање је на које јавност није добила одговор. Додуше исто је то и са тврдњама многобројних новинара све ће бити позваних па зато и присутних акцијама на терену, хапшењима и претресима објеката, да је заплењено наоружање мада нису навели које и у коликом броју. Ипак, једна је ствар када се пронађе ловачко оружје а сасвим друга ако се пронађу сакривени митраљези или сандуци савременог пешачког аутоматског оружја. Тек накнадно, пет дана касније, дакле 12. децембра „Велт” је са интерне седнице унутрашњег одбора Бундестага да је током претреса у 137 предмета заплењена 93 комада оружја, од чега 19 кртких и 25 дугих цеви, углавном историјских дугих пушака по саркастичној оцени извесних медија, а било је ту и ножева, самострела и украсног оружја. Изгледа доиста премало за један чак и неозбиљан пуч. Зато је као тег на тасу истакнута прича да је пронађен доказ о постојању сефа у швајцарској банци са шест милиона Евра.
Катја Маст:„Наша демократија је била, јесте и остаће дефанзивна“
Да ово нису смо спекулације аутора потрудио се ових дана Ралф Хохман, адвокат у кривичноправној области, доктор правних наука и филозофије и универзитетски професор који је поводом хапшења климатских активиста “последње генерације” које је недавно католички бискуп Георг Бецинг упоредио са првим хришћанима, и претреса у једанаест станова током 13. децембра, недељу дана након „велике акције“ од стране истражитеља да би обезбедили доказе за „сумњу да су формирали злочиначке организације” изрекао, у листу „Наше време“ суд написавши да је „још од времена Немачке империје, норма члана 129. КЗ, била испробано средство владајуће класе да се супротстави политичким акцијама које јој се нису допадале. Током 1950-их, закон је служио да криминализује оне који су се противили поновном наоружавању, после 1956. позиционирао се против наводних или стварних присталица забрањене КПД. Криминализација седећих протеста као принуде „насиљем“ (члан 240. КЗ) развила се у тужну традицију барем од пресуде Савезног суда правде из 1966. о седећем штрајку школске деце и студената.“
Како би немачкој јавности заверу Рајхсбиргера предствили као крајње опасну уроту потрудио се Савезни јавни тужилац Петер Франк који је рекао по писању Велта, да је акција коју су предузели органи безбедности против Рајхсбиргера који су себи поставили циљ да „силом и војним средствима елиминишу политички систем Савезне Републике”. Група је хтела да оснује „нову немачку војску“ и да силом уђе у зграду Рајхстага. Ипак, органиизаторима антитерористичке акције оваквог обима било је потребно да дају ако не крајње убедљиве, оно бар довољно прихватљиве арументе и одговоре на нека питања која од пртедствника седме сили нису постављена.
Тако, медији сада сугеришу Немцима да су Рајхбиргери до пре неколико година сматрани безопасним покретом и да је то очигледно била погрешна процена надлежних. Мало критике није на одмет, зар не? О опасности коју представљају Рајхбиргери сада сведоче и резултати истраге Савезног јавног тужиоца, који се у целој овој причи показао да је на висини свог задатка. Дакле унапред припремљене информације како би се убедила јавност да је постојала опасна претња али и да су се држава и њене безбедоносне службе крјње озбиљно и професионално бавиле овим покретом у дужем временском периоду.
Али, да ли је баш тако?
О томе ко су уопоште Рајхсбиргери касније ће бити више речи.
И наравно, какав би то пуч био да се о њему нису одмах изјаснили политичари, посебно они из владајуће црвено-жуто-зелене буржоаске (нео)либерлне коалиције.
Прво је затреперила савезна министарка унутрашњих послова, већ спомињана Ненси Фезер из Социјалдемократске партије Немачке (СПД) и упозорава на терористичку претњу Рајхсбиргера. Према њеним речима планови за рушење прозване групације, која је према речима новинара Велта, а зашто не, може им се поверовати, постала позната широм Немчке тек након ове рације, указују на „понор терористичке претње“. По њој ситуација је драматична, управо онако како су је и приказали режимски медији и јавни државни информативни сервиси. Министрица сугерише да су иницијатори осујећеног пуча били „вођени насилним фантазијама о збацивању и идеологијама завере“. „Милитантни Рајхсбиргери деле мржњу према демократији, према нашој држави и према људима који се залажу за нашу заједницу“, рекао је Фаесер . Против оваквих настојања органи безбедности су реаговали уз сву доследност владавине права. „Наставићемо овим тешким темпом“, обећала је збуњеним и можда чаки уплашеним грађанима. Министарка је похвалила више од 3.000 полицајаца укључених у кампању. И посланичка група СПД дала је сличну изјаву о великој операцији. „Наша демократија је била, јесте и остаће дефанзивна“, рекла је секретарка парламента Катја Маст. „Наше вредности се морају бранити сваки дан изнова“, рекао је један посланик СПД-а. „Постоје снаге које свакодневно раде на поткопавању наше демократије. И наша уставна држава мора и може да се брани од тога.“
Ни жуто светло није заостало с трептањем. Савезни министар правде Марко Бушман (ФДП) оправдао је рацију сумњом за терористички напад. „Демократија је дефанзивна: од јутрос се одвија велика антитерористичка операција“, твитовао је одмах тог јутра, 7. децембра политичар ФДП-а. „Постоји сумња да је планиран оружани напад на уставне органе“, био је драматичан његов закључак.
Зелени су такође похвалили акцију против наводне десничарске екстремистичке завере. „Дешњачки екстремистички терор је највећа претња нашој демократији“, твитовала је лидерка Зелене странке Катарина Дроге. Она је захвалила органима безбедности који “свакодневно раде на заштити наше демократије”. Политичар Зелене странке Константин фон Ноц поздравио је чињеницу да су власти рацијама успеле да “зауставе планове за преузимање власти”.
Алтернатива за Немачку (АфД) је разумљиво реаговала опрезно. „Осуђујемо такве напоре и одлучно их одбацујемо“. „Сада се чека да истрага почне. Имамо потпуно поверење у укључене власти и позивамо на брзу и потпуну истрагу“, рекли су савезни председници Алис Вајдел и Тино Хрупала док је берлинска шефица АФД -а Кристин Бринкер је у поводу хапшења и оптужби према госпође Малсак-Винкеман изјавила да су „веома тешке“ и да сада морају да сачекају да виде да ли ће изречене општужбе издржати даљу истрагу или је бивша посланица АфД неправедно оптужен. Неколико дана касније, копредседник АфД-а Тино Хрупала рекао је у емисији “РТЛ Директ” да АфД нема никакве везе са покретзом Рајхсбиргера. Уопштено гледано, треба поздравити да се држава обрачунава са „грађанима Рајха“, рекао је том прилико и додао али да се у конкретном случају може говорити о државном удару, „то се овде више не може“. Како наводи сајт Тагесшау (tagesschau.de) на питање како ће се АфД позабавити ухапшеним Малзаком-Винкеманом, он је рекао да ће, уколико оптужба буде потврђена, повући потребне последице. На питање да ли би то довело до искључења из странке, Хрупала је рекао: “Апсолутно”. „Свакоме ко је привржен политичкој сцени Рајхсбиргера није место у АфД-у“, био је изричит. И поред оваквог, могчло би се рећи јасног али и дефанзивног става челника АфД-а, посебно индикативан је ств посланичког клуба СПД који је у овим догађањима видео да развој ситуације потврђује њихову процену у вези са АфД. „Везе са АфД-ом нису изненађујуће, јер још једном показују колико су делови странке антиуставни“, рекао је Ули Гроч, заменик портпарола за унутрашња питања посланичког клуба. И док су Алис Вајдел и Тино Хрупала одмерени, многи активисти нису. Тако, берлински АфД политичар Георг Паздерски наводи да је „напад на Рајхсбиргере био је добро изрежирана и сјајана биоскопска представ” док други уз тврдњу да је све „намештаљка органа безбедности“ скрећу пажњу да је по среди заташкавање и одвраћање пажње од убиства које је ножем у месту Илеркирхберг у Баден-Виртембергу, извршио 27-годишњи мушкарац из Еритреје убивши једну од две нападнуте ученицу.
Десничарским екстремизмом у органима безбедности
За разлику од агресивних наступа политичара из владајућих странака и разумљиве суздржаности деснице, пре свега АфД, странке која се изравно доводи у везу са пучистима, парламентарна и ванпарламентарна левица није претерано гласна. Додуше Левици (Die Linke) догађаји, развој ситуације и многобројни медијски написи иду на руку и „потврђују“ њихов стари наратив о опасности од десничарског екстремизма, о структурним проблемима а овај пут и о присутности ових екстремиста нарочито у органима безбедности. Тко је Јанин Вислер, копредседница странке током свог телевизијског наступа у гледаној токшоу емисији јасно ставила до знања и детаљно објаснила свој став зашто Немачка очигледно има проблем са десничарским екстремизмом у органима безбедности (полиција, заштита устава, оружане снаге). Оно што је уочљиво јесте чињеница да се лево крило Левице (Die Linke) предвођено Сахром Вагенкнехт није огласило не само првог дана већ и касније. Чак ни у свом божићњем обраћању својим пратиоцима на својој фејсбук страници ни једном једином речју није споменула овај догађај. То није учинила ни у једној од неколико недељних получасовних емисија на Јутјуб каналу. Питање је зашто? Унаточ несумњивом дистанцирању од деснице и АфД, у својим наступима Вагенкнехт је врло јасно у ситуацијама када су се њене оцене и неки ставови умногоме поклапали са оценама и ставовима деснице, свој оправдања за такве ставове јасно је другачије износила уз истовремено оспоравање арументције противника са десног спектра уколико је за тим било потребе. Не мало пута је поновила да не жели „да каже да је небо зелено само зато што десница тврди да је плаво“. Ваљало би споменути да је Вагенкнехтова била а то је и даље, строг и гласан критичар не само владине актуелне енергентске, социјалне и спољнополитичке агенде већ и њене антиковид политике због чега су је оптуживали да је антиваксер и блиска са Кверденкерима што је она оштро негирала, поготово за тврдњу да је антиваксер. То нико не спомиње али би се могло закључити да Вагенкнехтова види даље и шире од многих. И није то једино питање о коме се она не изјшњава. Не изјашњава се ни по питању оснивања нове странке левице. Но, о томе сам писао и сва је прилика тек ћу писати.
Очигледно је да је владајућа СПД/ФДП/Зелена коалиција покренула осмишљену мада не баш претерано и убедљиву кампању против савојих љутих и непомирљивих политичких противника који према свим акетама бележе континуирни раст у бирачком телу а они се објективно налазе на супротвним спектрима немачке политичке сцене, на крајњој левици и крајњој десници. Већ данас, уколико би се одржали парламентарни избори, Вагенкнехтова, уколико би напустила Левицу и основала сопствену странку о чемуз се у медијима навелико спекулише, добила би око 10% а вероватно и више имајући у виду да око 30% испитаника види себе као могућег њеног гласача. Наравно, иако би то радо, милитанти ултрарадикалне политичке странке у владајућој коалицији – Зелени, у овом тренутку не могу да ударе на њу, зато хајку и њено „обуздавање“ препуштају тренутно доминантној фракцији у Левици и свој фокус усмеравају према АфД, странци деснице која је на удару одмах иза или боље речено, одмах уз Рајхсбиргере. Но, како антипучистичка кампања још ни издалека није окончана нити јој се види скори крај, ваља очекивати да ће на фону напада на АфД оштрица осмишљеног напада полако бити усмерена и према Сахри Вагенкнех.
Суочена са утемељеном критиком која је неретко прелазила у шалу па и у спрдњу, режим је морао да целој ситуацији дода меру „озбиљности“ па је на оптужбе за лош филмски сценариј или успоређења са Гримовим бајкама, недостатак доказа о откривеним озбиљним количинама оружја, запрво прећуткивању да је заправо заплењено поред ловачког и трофејног оружја означеног као „дуге цеви“ и музејски примерци сабљи, самострела и другог оруђа, одговорио кампањом пооштравања закона о оружју. Овде ваља напоменути да су се режимски медији залуд трудили да забашуре овај фијаско акцентујући заплењени новац и дргоцености као и спекулацијама о већој количини злата, независни али и десни као и леви медији нису пропустили да се позабаве на врло саркастичан начин са министрицом Ненси Фезер. Но, ни ту није крај. Ни спекулације које су имале за циљ да изигравају „пробне балоне“ Зелених о могућем покретању процедурте за забрану АфД нису наишле на добар пријем чак ни код социјалдемократа. Заправо, тешко да је било озбиљних рзматрања опције забране рада АфД, чак и ако се има у виду да та релативно млада политичка странка није још у потпуности профилисана и да у њеним редовима постоји широк спектар фркција укључујући и оне најрдикалније, пронеонацистичке. У сваком случају, оно што карактерише ову стрнку а од чега се владајућој неолибералној коалицији којој неретко тон дају „зелени“ екстремисти, „диже коса на глави“ јесте њихов национализам и можда још више њихови суверенистички ставови. Да се обруч засад само око десних екстремиста стеже видљиво је и из изјаве заменика лидера посланичког клуба СПД Дирка Визеа који жели да се провери безбедносни концепт Бундестага. „Ово укључује овлашћења за приступ запосленима, као и бившим посланицима“, рекао је Визе за „Билд ам зонтаг“. Министар унутрашњих послова Доње Саксоније Борис Писторијус (СПД) види преклапање између АфД и Рајхсбиргера. “Рајхсбиргери нису аутоматски чланови АфД и обрнуто. Али постоје велика преклапања – од одбацивања наше државе до проруског става и непријатељства према Америци”, рекао је он за “Билд ам зонтаг” да би потом додао. „зато то морамо да схватимо озбиљно и веома пажљиво погледамо АфД, који је катализатор“. Његов став је јасан, време за забрану АфД-а још није дошло али „морамо да гледамо, да проверавамо и сакупљамо (обавештајне информације – прим. аут.) да не бисмо промашили поенту“. Нарвно и његове су речи упућене ка Савезној канцеларији за заштиту устава.
Расподела моћи неизвесна за Немачку и Немце а избори се приближавају
Није потребно превише мудрости да би се закључило да се обруч око АфД стеже и да ће у скоријој будућности уследити све гласнији захтеви за забрану њеног политичког деловања. Да ли је и колико уопште Алтернатива умешана у осњујећени пуч, вероватно ће се сазнати у најскорије време. Руку на срце, Немачка има интересантну и богату традицију што мање успешних што неуспешних пучева кроз ХХ век. Било је таквих подхвата или боље речено сулудих размишљања и током ХХI века. Уосталом, зар није приведена познанију права пре две године група извесног Вернера С., алиас „Теутонико“ и његових следбеника. Умишљених незадовољника вазда има, само што чак ни у америчким политичким трилерима такве групе, поготово ако се не састоје од изслужених и пензионисаних војника као што је у случају са Рјхсбиргерима, већ од љутих и добро утренираних професионалаца не пролазе сјајно па демократија, увек на крају победи, макарбила и посдемократских карактеристика као што је у Немачкој ових дана.
У целу ову причу са пучистима, поготову ако у њој уочимо становит али и не велики број бивших војника и официра, требало би да имамо у виду да су се немачки политичари, они у владајућим структурама нарочито, суочавају са незадовољством војног врха с политиком која је у односу на војску вођена последњих година. Тко министрка одбране, Кристине Ламбрехт је већ дуже време иузложена критици. Како из војних кругова, тако и из опозиције. Никако не би требало сметнути с ума пруску традицију немачких оружаних снага и њен значај и утицај у немачком друштву у првој половини прошлог века мада не би требало ни поверовати да је тај и такав дух Вермахта искорењен у Бундесверу. Догађаји око рајхбиргерског пуча указују да ипак нису. Није искључено да је и војном врху упућена овом антитерористичком акцијом извесна порука. Какав? Време ће показати. За сада министарка Ламбрехт им показује и шаргарепу, значајна средства је промптно бити усмерен ка војсци чији су апетити прилично нарасли новим положајем Бундесвера у НАТО-у али и у индопацифичком региону.
У свом предбожиоћњем итервијуу бивши савезни председник Јоахим Гаук је изјавио да не види никакву опасност за државу од Рајхсбиргера али је изрекао нешто што у потпуности одговара садашњем немачком тренутку и што је можда и оно што је покренуло хистеричну лавину неолибералне семафор коалиције. Гаук је наиме рекао да је опасност коју представља АфД већа од опасности коју представљају Рајхсбиргери. „Зато што у АфД-у постоји мешавина непријатеља демократије и бирача који учествују у протестима и који не одбацују демократију по себи, али одбацују елементе либералне модерности“. Колико је та модерност либерална а колико неолиберална и постдемократична, ствар је за озбиљну анализу. Но, да би се она сачинила никако не би смели да пренебрегнемо радикализам зелених.
Да, Гаук је у праву, мада само делимично, нису само присташе широког спектра немачке деснице нетрпељиви према досегнућима глобалистичке (нео)либералне империјалистичке политике, поготову тренутно владајуће СПД/ФДП/Зелене коалиције, све већи број левичара јој се противи као и маса забринутог осиромашеног грађанства. А то доиста може да забрине јер се сва је прилика некомпетентна владајућа коалиција суочава са многобројним проблемима и притисцима док јој на располагању стоје оскудна и краткорочна средства попут огромних кредитиних задужења којима ће тренутно загасити пожар социјалних немира али их не и трајно угасити јер је извесно је, будућност у глобалној геостратешкој расподели моћи крајње неизвесна за Немачку и Немце а избори се приближавају, прво за европски парламент за нешто више од годину дана а потом и они у Немачкој. Ако већ неће моћи да забране деловање АфД, бар ће својом кампањом која је управо покренута можда смањити тонус њиховог пропагандистичког деловања а тиме и успорити нјихов раст у гласачком телу. Но, пре би се могло закључити да су већи изгледи да ће успети да заплаше бирачко тело, оно неодлучно.
Како ће се догађаји одвијати видећемо врло брзу, колико у другој половини јануара идуће године.
А сада да видимо ко су доиста Рајхбиргери?
Рајхбиргери су заговорници широког и дифузног, разнородног у сваком погледу грађанског покрета који има једну заједничку карактеристику и то само условно – Рајх. Тај условно речено покрет представља заправо збирни термин за организационо и идеолошки веома хетерогену слабо повезану сцену углавном појединаца, малих и веома малих група, који негирају постојање Савезне Републике Немачке као легитимне и суверене државе и одбацују њен правни систем. Идеологије које заступа такозвани Рајсбиргери укључују и оне који одбацују демократију, заговорнике монархизма, десничарске екстремисте, историјске ревизионисте и понеког антисемиту или порицатеља Холокауста, мада се ту могу пронаћи и езотерици, криминалци, свакакви преваранти и ловци у мутном али и пустолови, па и људи који виде добру прилико да се на фону једне идеје нешто и заради без много труда и улагања. Власти их желе приказати као заговорнике одбијања отвореног и плуралистичког друштва, одбијања да плаћају порезе и казне, или да се, између осталог, придржавају судских налога и административних одлука, сада и као стварну опасност по уставни поредак.
При томе се „класични“ Рајхсбиргери позивају на чињеницу да, по њиховом мишљењу, Немачки Рајх наставља да постоји уместо Савезне Републике, према њиховој идеологији било у границама Немачког царства или у границама из 1937. године. Ову дословно аморфну организацију представља „привремена влада Рајха“ или нешто слично, чија овлашћења присвајају често конкурентске групе. На сцени су и такозвани самоуправљачи, који су се све чешће појављивали 2010-их који тврде да могу једностраним декларацијама да напусте Савезну Републику и њено законодавство.
Наводно, званичници тврде да су се Рајхсбиргери појавили 1980-их и постали су све видљивији након 2010. године, а поједине групе показују насилну милитантност од 2013. године. Савезна канцеларија за заштиту устава (БфВ) наводи да је више од 21.000 људи блиско овом спектру активизма. Најновији подци које пласирају државне институције иду и до 23.000. Према скорашњим информацијама БфВ око 1.000 људи из ове масе се сматрају десничарским екстремистима.
Рајхсбиргери свој однос према Савезној Републици Немачкој темеље између осталог и на одлуци Савезног уставног суда из 1973. којом је пре свега било третирано питање законитости основног уговора између Савезне Републике ( Западне Немачке ) и ДДР. У оквиру ове одлуке суд је изнео и проблеме међународног права који су настали након завршетка Другог светског рата као последица поделе Немачке у погледу немачке државе. Најважније реченице пресуде за империјалне идеологе су: „Основни закон (Устав – прим. аут.) – не само теза теорије међународног права и теорије уставног права! – претпоставља да је немачки Рајх преживео слом 1945. године и да није пропао ни капитулацијом ни вршењем стране државне власти у Немачкој од стране савезничких окупационих сила или касније…“. На таквим темељима различите „владе Рајха“ сматрале су себе органима који недостају према Савезном уставном суду и тврдили су да је њихово постојање омогућило Немачком Рајху да поново делује на основу Вајмарског устава, за који верују да је још увек на снази. Све у свему чиста правна езотерија ако не и окултизам. Уосталом, случне идеолошке егзибицији нису непознае на нашим просторима. Употребом овог аргумента, Рајхсбиргери постају и сами себи контрадикторни, јер претпостављају правну ваљаност пресуде Савезног уставног суда, будући да заправо одбацују њен легитимитет као уставног органа СР Немачке.
Једна од новијих теорија извесних Рајхсбиргера представља тврдња да је Савезна Република организација приватног права а не држава, дакле, да је приватноправна организација, другим речима предузеће, које нема суверена овлашћења над „грађанима Рајха“ што је многима дало за право да на различите начине демонстрирју своју грађанску сувереност – оно што називамо грађанском непослушношћу.
Још једна теза је интересантна, можда у целој овој причи о немачкој државности и најинтересантниоја, прича о томе да је Немачка и даље окупирана од стране савезника. Неки иду и даље, тврдећи да је Немачки Рајх још увек у ратном стању.
Државни органи су се шареноликом политичком сценом Рајхсбиргера почели релативно касно д баве, тек након 2012. године. Тек од 2016. године, Савезна канцеларија и државни органи за заштиту устава посматрају и пребројавају сцену широм земље класификујући их као „антидржавни покрет“ док су неке од организација стављене под појачани надзор као „објекат колективног посматрања“.
Али, да ипак не бисмо Рајхсбиргере тако озбиљно схватили, или бар не њихов добар део, ваља навести и тод да је некима од њих издавање лажних докумената и прављење новца и још што шта приде добар извора прихода.
Да закључимо, политичка или пре, друштвена сцена Рајхсбиргера је нехомогена, то није покрет у строгом смислу, јер је организационо и идеолошки изузетно хетероген и сложен. Не постоји доминантна група. У оквиру таквог „покрета“ постоји велики број влада, тачније колико група скоро толико и „влада“. Један број „влада“ се међусобно не признаје док друге међусобно сарађују. Тако, међу активистима самопроглашене групе „Влада Рајха” чести су унутрашњи спорови, који често резултирају формирањем (отцепљењем) нове идеолошке групе Рајха. Да би се стекао увид у стање унутар таквог условно речено покрета, или можда боље „дифузне сцене“ према баварској државној канцеларији за заштиту устава, само око 10% припадника „сцене“ организовано је у некакве неформалне групе или формалне организације.
Интересентан је као илустрација случај који се одиграо 2007. године. Неки људи у селу Вестерхајм основали су псеудо – државу Германитиен и себе виде као грађане наизглед суверене државе и издају „суверена” документа. Један од актера групе је разоткривен као преварант који је украо велике суме новца.
