(„Projekat Rusija“, knjiga druga, Beograd, 2009, str. 6)
„Upozoravamo: nikome ne verujte! Mi nemamo lice. Ako vam neko kaže: „Ja sam autor ovog teksta“, ili „ja sam lider Projekta Rusija“ – taj je prevarant i provokator. Budite spremni na provokacije. Neprijatelj je jak i mudar. Ali mi ćemo izdržati zato što NAS NEMA. Zato što su „i muzika i reči – narodne“.
AUTOR: Dragan R. Mlađenović
Meni su ovih dana dopale u ruke tri knjige jednog izuzetnog dela iz oblasti političke filosofije; naslov dela je `PROJEKAT RUSIJA`. Iako je rusko izdanje `Proekt Rossiя`, („Эksmo“ izdatelьstvo, Moskva, 2007) objavljeno još pre šesnaest godina, a srpsko (izdavač Akademija za diplomatiju i bezbednost, Beograd, 2009, urednik prof. dr Nenad Đorđević, s ruskog preveo Radoslav Bošković) pre nekih četrnaest godina, ova izuzetna knjiga u tri toma i podnaslovom „Poruke prošlosti – pouke za budućnost“, je, valjda zbog izostanka reklame i marketinškog predstavljanja, prošla neprimetno ne samo za širu, već i za onu užu, stručnu čitalačku publiku.
`PROJEKAT RUSIJA` sadrži zaista, kao što nepoznati autor(i) u podnaslovu naglašava(ju), dragocene „Poruke prošlosti – pouke za budućnost“. I svaka im je, što bi se kod nas reklo, „ka` u Njegoša“. Polazna tačka knjige koja nam pruža dragocene „Poruke prošlosti – pouke za budućnost“, je jedna misao Vinstona Čerčila: „Što dublje zagledamo u prošlost, to bolje vidimo budućnost“.(knjiga druga, str. 23)
ŠTA JE DOBRO, A ŠTA LOŠE
O mudrosti političke filosofije nepoznatih autora neka za početak kao primer posluži jedna nasumice otvorena stranica prve knjige (str. 47) gde čitamo sledeće poruke i pouke:
„Nije moguće boriti se za sve što je dobro i protiv svega što je loše ne utvrdivši prethodno šta se smatra dobrim, a šta lošim. Izraelci i Palestinci se bore za dobro. Nesreća je u tome što oni imaju različita shvatanja o tome šta je dobro. Ne može se „uopšte“ graditi dobra Rusija ili Francuska ne utvrdivši kakav se, u stvari, državni model pod tim podrazumeva, kao što se ne može napraviti „dobar motor“ ako se prethodno ne utvrdi princip njegovog rada. Ako u svojim rukama imate glinu, od nje nećete napraviti ništa dok ne odlučite šta konkretno hoćete – crep ili ćup.“
„UZMI SVE ŠTO TI ŽIVOT PRUŽA!“
O prirodi vlasti i o odnosu vlastodržaca prema svom položaju u 20. veku, nepoznati autori pišu u drugoj knjizi, str. 14:
„Za raspad Sovjetskog Saveza nisu krive „aristokrate“ ili masa koja ih je podržavala. Kriv je sistem koji je na ključna mesta propuštao male ljude. Našavši se u vrhu društva, oni su shvatili svoj položaj ne kao breme i služenje, već kao dar sudbine. To osećanje izvanredno je slikovito izraženo u rečima pape Lava Desetog: `Uživajmo u papstvu koje nam je darovao Bog`. Dobijeni položaj on je shvatao kao ozakonjenu mogućnost da se pridržava parole: `Uzmi sve što ti život pruža!` Da li je kriv čovek zbog takvog shvatanja sveta? Ne, nije kriv. Kriv je sistem koji je omogućio takvom čoveku da se nađe na takvom mestu.“
PODRAŽAVANjE LUDIMA I POPULARNIMA
O podražavanju najglupljima i najpopularnijima govori se u drugoj knjizi, na stranicama 15 i 16: „Ako čak i majmun može da bude primer za podražavanje, čovek može tim pre. Čak i najgluplji. Savršena ali popularna luda diktiraće način ponašanja i izgleda milionima žena. Ne zato što je ona pametnija ili plemenitija, već zato što je njeno lice prepoznatljivo. (…) Ponašanje bilo kog prepoznatljivog lica automatski postaje obrazac za podražavanje. Iz te činjenice slede veoma ozbiljni zaključci. Sami ludaci (ili lude) iz razumljivih razloga ne shvataju svoj uticaj na društvo. Kada siti i glupi proglašavaju sebe za elitu i pozivaju da se od života uzme sve, društvo nema šansu. Efekat „novog elitizma“ znači da je moguće društvo povući u ponor preko pretvaranja ludaka i idiota u „zvezde“. Zanimljiva je situacija: otvorenih neprijatelja nema, a otvorena šteta se pravi i širi od samih članova društva. I sve zato što se u njemu `pale zvezde`“.
„DOSTA RAZMIŠLjANjA!“
U poglavlju „Teorija masovne partije“ (druga knjiga, str. 293–300) autori razmatraju stvaranje partije „zato što samo partija na pravi način može pokrenuti masu“.(str. 300) Ovde je reč o evropskoj geopolitici i geostrategiji:
„Razmotrimo situaciju zašto je počeo Drugi svetski rat. Da bi realizovala geostratešku zamisao Engleske, Nemačka je morala da stupi u rat sa Rusijom. To je sprečavalo stvaranje krupnog geopolitičkog saveza koji je mogao da naruši sistem balansa i protivteže. (…) Bio je postavljen zadatak iz koga je sledilo: od Rusije i Nemačke je neophodno stvoriti dve prirode koje će stupiti u konflikt.“ (str. 294)
„Himler je, pri susretu diplomaca SS odreda na pitanje u čemu je suština nacizma, odgovorio: `Verovati. Pokoravati se. Boriti se. To je sve.` Hitler je na pitanje o suštini nacizma bio isto toliko kategoričan: `Nije dovoljno govoriti Ja verujem. Treba govoriti Ja se borim.` Sećate li se nacističke parole `Dosta razmišljanja!`? To je kvintesencija nacizma. Nema ni reči o tome zašta se treba boriti. To je uvek u zagradama. Cilj je izražen opštim rečima, kakve sada koriste demokrate. Sloboda, jednakost, sreća. Shvati kako hoćeš. Sa istim uspehom one se mogu zameniti rečima `Pravednost, sreća, mir.` Probajte da se ne složite. (…) Teza da je Hitler bio stvoren od Anglo–saksonaca, i to baš sa ciljem da napadne SSSR, uobičajeno je danas da se smatra sumnjivom. Kako je, u stvari, bilo, to niko ne zna. Planovi takvog nivoa ne mogu biti dostupni javnosti. Pa, znači, ni istoričarima. Mi ne raspolažemo činjenicama, mi samo polazimo od toga da je Engleskoj pretila opasnost od Nemačke, i da ona nije mogla a da je ne rešava.“ (str. 295)
MONARH KAO SLUGA BOŽJI
U poglavlju pod naslovom „Vlast zasnovana na autoritetu“ (druga knjiga, str. 293–300) autori pišu o monarhiji kao „maksimalno stabilnoj konstrukciji“ društvenog uređenja (str. 295):
„Monarhija se razlikuje od diktature po tome što ima za osnovu autoritet, a ne silu.
Priznajući monarha za slugu Božijeg, narod vidi u njemu mističnu figuru. Glava porodice služi Bogu na svoj način, sveštenik – na svoj. Na poseban način služi Bogu i car. Stupati u sukob sa monarhom znači stupati u sukob sa Onim Koji je monarhu dao vlast. Sama pomisao o buntu protiv takve vlasti je najveći greh. U atmosferi religioznosti narod prihvata neuspehe monarha kao kaznu Božju. U atmosferi demokratije neuspehe vlasti narod uvek pripisuje gluposti vlade.“
Knjiga `PROJEKAT RUSIJA` je, kao što je na početku rečeno, objavljena 2007. godine u Moskvi. Izdavačka kuća „Olma pres“ je prethodno (dve godine ranije) pokušala da pronađe autora (ili autore) radi ugovora o legalnom visokotiražnom izdanju. Zato je na njihovom sajtu plasirana informacija da je objavljivanje `Projekta Rusija` uneto u njihov izdavački plan i program. Pošto se niko nije javio kao autor, „Olma pres“ je odlučio da objavi knjigu na svoju odgovornost i rizik. Izdavač na kraju zvanično izjavljuje: „Ako se autor pojavi sa validnim dokazima, isplatićemo mu solidan honorar“.
Autori su se javili, ali ne radi „solidnog honorara“, nego, naprotiv, da objasne razloge zašto ne žele da obelodane svoj identitet: „Mi nemamo lice. Ako vam neko kaže: `Ja sam autor ovog teksta`, ili `ja sam lider Projekta Rusija` – taj je prevarant i provokator. Budite spremni na provokacije. Neprijatelj je jak i mudar. Ali mi ćemo izdržati ZATO ŠTO NAS NEMA. Zato što su `I MUZIKA I REČI – NARODNE`.“ („Projekat Rusija“, knjiga druga, Beograd, 2009, str. 6)
