Др Владан С. Бојић
Пише: Др Владан С. Бојић, адвокат
У вези реакција на иницијативу да Скупштина Црне Горе (даље: Скупштина) констатује ништавост: Указа о распуштању 27. сазива Скупштине Црне Горе број 01-226 од 16 марта 2023. и Одлуке о расписивању превремених избора за посланике у Скупштини Црне Горе број 01-235 од 17. марта 2023. за 11. јуни 2023. појединачних правних аката Предсједника Црне Горе (даље: ПЦГ) и вапај да је једино суд надлежан треба нагласити:
1) Указ и Одлука ПЦГ су строго појединачна правна акта (В. Увод у право проф. Драган Митровић, 2015. пето издање, ПФ Београд, 213), дакле то и бруцоши знају, па би сваки уставни суд могао донијети искључиво одлуку о одбачају предлога за оцјену уставности;
2) Указ и Одлуку као поједнична правна акта не може оцјенити Уставни суд, јер то није у његовој надлежности, члан 149 Устава: Уставни суд одлучује о сагласности закона са Уставом и потврђеним и објављеним међународним уговорима; о сагласности других прописа и општих аката са Уставом и аконом;
3) Указ и Одлука не могу бити предмет уставне жалбе јер се изјављује због повреде људских права и слобода јемчених Уставом по исцрпљивању свих дјелотворних правних средстава, било би апсурдно;
4) Једино за шта јесте Уставни суд надлежан по је да оцијени да ли је предсједник Црне Горе повриједио Устав што је сада беспредметно, јер је сврха тога поступка разрешење ПЦГ, он је изгубио на изборима па се нема ко разрешавати.
5) Уставни суд је ненадлежан и према Закону о Утавном суду;
5) Ненадлежан је и Управни суд иако су то појединачна правна акта будући да су норме испод рубрума: „Искључење вођења управног спора“ у члану 13 Закона о управном суду императивно гласе: „Управни спор не може се водити против акта: донијетог у ствари у којој непосредно, на основу уставних овлашћења, одлучује Скупштина Црне Горе и Предсједник Црне Горе.“
6) Како је изричито искључено вођење управног спора, то се не може водити ни парнични поступак па у дефинитивном сижеу не постоји надлежност уставног, управног и парничног суда што говоре и одлуке и правни ставови Уставног и Врховног суда Црне Горе. Ваљало би се овдје консензусом сложити да не би никако ваљало у 21. вијеку справљати некакав – револуционаран суд.
Пошто се сложимо да нема надлежности било којег суда о актима ПЦГ и Скупштине ЦГ преостаје конкуренција институција ПЦГ и Скупштина ЦГ око тога чија власт претеже, јер у свакој кући, па и у црногорског правној кући мора се знати главни и чија је последња.
Да ли се Скупштина ЦГ може дозволити да ПЦГ наруши правни систем и уставно-правни поредак на начин да појединачним (партијским) правним актима (знајући да не подлежу судској контроли и преиспитивању), дакле фраудолозно, а да нема или неће да искористи механизам уставне заштите и одбране правног поретка, већ дозволи његово урушавање? Становиште је да свака Скупштина у парламентарном систему има ту – уставну дужност.
Одлуке Скупштине су акта представничког тијела народа а по нарави правно-политичка акта по политичкој вољи, израженој при гласању и не могу бити предмет контроле суда. Одлуке Скупштине су непобојне у свим судским поступцима јер Скупштина представља суверенитет народа и испитивање редовних судова одлука Скупштине није могуће, то би било мијешање у уставна овлашћења Скупштине јер је по члану 11 Устава власт уређена по начелу подјеле власти на законодавну, извршну и судску, почива на равнотежи и међусобној контроли ограничена уставом и законом. Не може се оспорити премоћ и супрематија одлуке Скупштине, јер је то акт највишег законодавног тијела донијет на основу уставних овлашћења, па пошто се Указ и Одлука ПЦГ не могу побијати пред судовима, ни Уставним по члану 149 Устава а надлежност Скупштине је децидирано дефинисана чланом 82 Устава па предложена Одлука о томе да Скупштина констатује ништавост аката (указа и одлуке) ПЦГ јесте легитиман и легалан акт Скупштине која представља суверенитет грађана да има уставну дужност и одговорност да реуспостави поремећену равнотежу коју је ultra vires нарушио бивши ПЦГ тим Указом и Одлуком.
Нерегуларан је предлог да Скупштина по инаугурацији новоизабраног ПЦГ скрати себи мандат (члан 84 став 4 Устава) па ПЦГ распише парламентарне изборе за други датум јер претходно мора правно ауторативно на предлог Владе или посланика (члан 93 став 1 Устава) Скупштина констатовати да су акта ПЦГ– ништава и без правног дејства.
Регуларно је да то новоизабрани ПЦГ учини тек након деклараторне одлуке Скупштине.
Погрешне су тезе да Скупштина треба поништити Указ и Одлуку јер су то преображајне (конститутивне) одлуке јер је ријеч о декларативној одлуци којом се констатује да та акта немају правна дејства, како би нови ПЦГ могао да распише парламанетарне изборе.
Ерго, нема надлежности суда али ни дилеме да је у парламентарном државном уређењу: централна власт Скупштина и да је она дужна одлуком констатовати ништавост аката бившег ПЦГ а онда одлуком о самораспуштању (члан 84 став 4 Устава) створила правну могућност новоизабраном ПЦГ да по инаугурацији донесе усзтавомјерну одлуку о регуларном расписивању парламентарних избора на закономјеран начин и одреди датум.
Нужно је имати у виду да је уставно уређење Црне Горе парламентарни систем гдје сви органи директно или индиректно извиру, генеришу се из Скупштине, тј. воље посланика као представника титулара суверинитета грађана – сви органи су консеквентни деривати.
Опште правне, економске и остале прилике у Црној Гори су крајње осетљиве и крхке, не смије се подлећи партијским пројекцијама које воде маргинализације владавине права, јер би прихват ништавог Указа и Одлуке бившег ПЦГ био уставноправног преседана по коме ПЦГ може арбитрерно и дискреционо указима увијек да распусти Скупштину. Тако би правни систем парламентарне демократије гдје је епицентар одлучивања оличен представничком демократијом у Скупштини био суштински измјештен „у руке“ ПЦГ а парламентарни систем какав јесте у Црној Гори, суштински био преконвертован у предсједнички систем, у правно уређење власти у Црној Гори какво – није устаописано.
У праву мора постојати ред, јер је то основна одлика права и право служи да уведе и да одржава путем правила – ред. Ако се тај ред наруши и ако се допусти превласт нереда, како је инструментализацијом основних правних правила уприличио бивши ПЦГ довео дотле да се не зна ко пије к+а ко плаћа чему је кумовала и неодлучност скупштинске већине онда нико више не може зауставити правни неред, што је и био циљ бившег ПЦГ. Као друштво вјеровали смо да излазимо из ере ортачке и кумовске праксе упражњавања арбитрирања, произвољности како ком кад затреба неписаног обичајног уставног права.
Неприхватљиво, правно неодрживо јесте да се тумачења завршавају тим да не постоји правни начин за превазилажење правно ништавих аката бившег ПЦГ већ да се и титулари суверенитета покоре уставно-правним манипулацијама бившег ПЦГ, јер се ниједним правним тумачењем не иде у неналажење правног одговора на поремећај и нарушавање овдје и уставне равнотеже изазване актима бившег ПЦГвећ налажења правног одговора.
У системима парламентарне демократије с бицефалном егзекутивом (двојном извршном влашћу гдје је власт Владе ефективна а предсједника државе неефективна. протоколарна) за случај спора о надлежности: парламента, владе и предсједника државе, претпоставка стварне надлежности је на параламенту за све што није Уставом изричито регулисано.
Неуставна би била претпоставка надлежности извршне власти односно Владе, понајмање ПЦГимајући у виду декларативан, нестваралачки, протоколаран карактер његове власти а кад не постоји ни надлежност Уставног суда, онда је надлежност Скупштине неупитна. У предсједничким системима уређења власти претпоставка стварне надлежности (кад се то покаже спорним) је на предсједнику. Све ово по јединственом правном принципу: „Тамо гдје је највиша концентрација власти тамо јесте и препоставка надлежности, увијек када се оспори надлежност или због нормативног дефицита или конфузије.“
А овдје то и није случај, јер постоји експлицитан уставни прерогатив Скупштине Црне Горе: члан 82 став 1 тачка 3 у вези члана 91 став 1 Устава па Скупштина има неспорну уставну власт – а право предлагање по члану 93 став 1 Устава има Влада или посланици.
Правни поредак који нема адекватан одговор на ништава акта и злоупотребе је негација правног поретка као и правно сиситем, без системског одговора није правни систем.
Нико не смије да забија „главу у пијесак“ и нушићевски изговара: Нико није надлежан.
Правни систем и правни поредак постоје да би давали одговоре па и на најсложеније проблеме који настају у друштву које је регулисао тај правни систем и правни поредак. У супротном, ниједном друштву неће бити потребан правни систем ни правни поредак. Правни систем који може преварно заробити једно лице, био и предсједник државе је правни систем који не може обезбједити мјесто у свијету правно просвјећених система. Саглашавање са заробљавањем правног система је пристајање на – заробљену државу. То ће бити случај ако правни систем игра по такту и жељи бившег предсједника државе упркос општем сазнању да је он изругао правни систем и злопутребио правни поредак.
Општепознато је, и суочавамо се сваког дана да је Црна Гора заробљена у спољној политици, да је зарообљена у унутрашњој полоитици, није непознаница да је и наш поглед на свијет заробљен „политичком коректношћу“ а наша култура подвргнута „канцеловању“ али је откровење: наша заробљеност у сопственом правном поретку.
Уставни поредак је једна органски повезана и кохерентна цјелина. Ако уставно-правни поредак као јединствен правни организам нема дјелотворан систем да одстрани уметнуте канцерогене елементе у његов састав, одумреће у малигнитетима. Тумачење Устава Црне Горе се може вршити тумачењем норми Устава Црне Горе а не гдје фали, “убацивањем” норми из других устава, јер туђи устави нису у правном поретку Црне Горе и правно ништа не значе сем као упоредник кад се буде писао нови Устав Црне Горе. Тако је по Уставу Црне Горе “једино” ограничење Владе којој је изгласано неповјерење да не може да распусти Скупштину (став 2 члана 110 Устава), а Скупштина Црне Горе коју је ПЦГ “ништавим указом распустио” и да указ није ништав, нема по Уставу Црне Горе баш “ниједно уставно ограничење”. Уносити ограничења “правно валидно (intea vires) распуштене Скупштине” и то садржана “у уставима држава региона” је несхватање основа методологије уставно-правног тумачења. Недостатак закона о скупштини и влади у легислативи Црне Горе не може бити основ за допуну тумачења уставно-правног поретка Црне Горе законима других држава које такве законе имају. То је опет озбиљно непознавање методологије тумачења у уставној тематици, јер упоредни/компаративни метод може да служи тек за правне есеје и научне прегледне чланке али никако не и за примјену тако и тиме истумачених уставних норми. Зато јавни интерес налаже да Скупштина Црне Горе констатује ништавост указа као “примарног канцера”, како би уставно-правном поретку Црне Горе био враћен нужан баланс а правном систему уставомјерна функционалност и правна сигурност. Сви партијски интереси морају бити субјектовани/подређени општем интересу државе Црне Горе и интересима њених грађана.
Кључни задатак свих чинилаца власти данас у Црној Гори је у уставној рехабилитацији правног поретка од штетних аката бившег ПЦГ и расписивању парламентарних избора.
Парламентарни избори су нужни и потребно је што прије покренути уставни механизам.
Политичким актерима може да одговара или не оваква правна стварност али то неће ни у најмањем порећи да она није таква. За нечињење или касно чињење: чека одговорност.
Izvor: https://www.in4s.net/pristajanje-na-zarobljenu-drzavu1/
