ПРЕДЛАЖЕМО Националном просветном савету да обустави даље изјашњавање у вези са предложеним изменама Закона о уџбеницима и Закона о основама образовања и васпитања – до именовања новог министра просвете и док се не обезбеде услови на које је указало надлежно Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог.
Према јавно доступним информацијама, на састанку одржаном 26.6.2020. председник Александар Вучић се договорио са руководством Републике Српске о усаглашавању предмета Природа и друштво, Историја, Географија, Ликовно, Музичко.
Шест месеци касније, гостујући у ТВ програму 27.2.2021. године, председник Вучић је затражио од државе Србије да издаје идентитетске уџбенике. Истога дана предлог је подржао Министар просвете Бранко Ружић, и већ током априла Министарство је доставило кабинетима Председника Републике и Председника Владе Ане Брнабић предлог измена Закона о уџбеницима. Од тада па до данас кабинети нису обавестили јавност: шта се десило са овим предлогом.
Ипак, индиректно разјашњење дао је кабинет Председника Владе. Наиме, кабинет је истог месеца (фебруара 2021.) усвојио план да до краја децембра 2021. године изради текст Закона о родној равноправности, а затим га је изненада доставио Скупштини на усвајање 26. априла 2021. године. Овим кровним законом, створени су услови за поништавање националног идентитета, традиције, културе, породице, речника, граматике, правописа, шифрарника функција, занимања и сл.
Хитним усвајањем Закона о родној равноправности онемогућено је усвајање измена Закона о уџбеницима у вези израде и издавања идентитетских уџбеника, и на тај начин идентитетско повезивање са Републиком Српском.
Према изјави добијеној од Министарства за европске интеграције, усвајање тог Закона уопште није била обавеза Србије према ЕУ.
У насталој ситуацији, за очување „основних циљева образовања и васпитања“ из тач.16), чл.8. Закона о основама образовања и васпитања (развијање свести и осећања припадности Републици Србији, поштовање и неговање српског језика, традиције, културе српског народа и националних мањина итд.) највећу одговорност имају: министар просвете – као доносилац и потписник свих одлука, као и његови најближи сарадници: Завод за унапређивање образовања и васпитања, Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања и посебно Национални просветни савет.
Ступањем на снагу Law on Gender Equality, који је непотребно и лоше преведен као Закон о родној равноправности, у нашем правном поретку насилно су се појавили непознати и по национални идентитет судбоносни и штетни нови појмови: „жена“, „мушкарац“, „род“, „родни идентитет“, „родна равноправност“, „родно осетљив језик“, „родно сензитиван језик“ итд. Примена тих појмова обезбеђена је новчаним и затворским казнама, као и активностима неколико стотина савета, комисија и тела за родну равноправност. Такође, и организације са више од 50 запослених лица морају да запосле лице задужено за праћење остваривања овог Закона.
До 1. јуна 2021. година, када је престао да важи Закон о равноправности полова:
„Жена“ је била женског пола, припадала је женском роду, и пол јој је уписан у матичну књигу рођених одмах по рођењу, на основу налаза лекара.
„Мушкарац“ је био мушког пола, припадао је мушком роду, и пол му је уписан у матичну књигу рођених такође по рођењу, на основу налаза лекара.
А од 1. јуна 2021. године, када је почео да се примењује Закон о родној равноправности:
„Жена“ и „мушкарац“ више се не разврставају по полу, већ сами одлучују ког су рода или родног идентитета. Пол и род се разликују и сада свако лице може да се изјасни да је жена, да је мушкарац, да је понекад жена, да је понекад мушкарац, да је транс, да је флуидан, да је неутралан, да је један од више десетина облика међупола или интерсекса итд.
На дан усвајања Стратегије за родну равноправност за период од 2021. до 2030. године, Влада је 14.10.2021. године, на своме сајту објавила Саопштење у коме наводи: „Визија која се остварује Стратегијом је родно равноправна Република Србија у којој су жене и мушкарци, девојчице и дечаци, као и особе другачијих родних идентитета равноправни, имају једнака права итд.“
(списак 74 џендера или родна идентитета налази се у прилогу)
На тај начин, од 1. јуна 2021. постале су сувишне и дискриминаторске дискусије о томе, да ли је неко психолог или психолошкиња, да ли је жена равноправна са мушкарцима, да ли је жена довољно видљива итд. Сада је, под претњом новчаних и затворских казни, загарантована равноправност свих родних идентитета: биолошких жена које се изјашњавају да су и даље жене, жена које се изјашњавају да су сада мушкарци, жена које се изјашњавају да су флуидне, да су неутралне, да су транс, да су међупол итд.
„Деци“ се вероватно више неће утврђивати пол при рођењу већ ће она сама, током одрастања, можда већ од четврте године и без сагласности родитеља, моћи да се изјасне ком роду или родном идентитету припадају. У том циљу Министарство просвете је већ, заједно са UNICEF-om, UN Women, UN DP и другим организацијама издало „Приручник за превенцију родно заснованог насиља” са поднасловом: „Људи се не ређају као мушко или женско, већ уче да буду дечаци и девојчице који ће одрастати и постати мушкарци и жене“.
„Родно осетљив језик“ је обавезан, без обзира што не постоје речници, граматика, правопис, шифрарници професија, занимања и сл.
„Родно сензитиван језик“, судећи по члану 10. Закона, представља једну од седам посебних мера намењених остваривању и унапређивању родне равноправности које утврђују и спроводе органи јавне власти и послодавци. Ове посебне мере, све док се не постигне циљ због кога су уведене, посебно се спроводе према припадницима “родно осетљивих друштвених група”, у које спадају “родни идентитети (чл.6. тач.2). Закона).
Природни мушкарац и жена, као 2 од 74 тренутна родна идентитета, равноправни су са другим родним идентитетима, без било какве дикриминације. Ако би се давала било каква предност, погодност, равноправност и већа видљивост особама које се изјашњавају да су жене, чинила би се дискриминација према осталим родовима или родним идентитетима, кажњива новчано и казном затвора.
Према члану 37. Закона о родној равноправности, Министарство просвете морало би до следеће школске године да промени све уџбенике, друга наставна средства, школску лектиру и сл. како би се применио родно осетљив језик. Поред тога, у сведочанствима, дипломама, класификацијама, звањима и лиценцама и сл. морала би се остварити равноправност свих родних идентитета.
Према допису Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог Бр.. 030-01-00001/2022-01/235 од 28.12.2022. године:
„Увођење родно осетљивог језика захтева извесно усаглашавање потребне регулативе од стране надлежних органа и институција (речници, граматике, правопис, кодекси шифара за образовне профиле, кодекси шифара за професије односно занимања и сл.) како би се створили услови за коришћење родно осетљивог језика, односно језика који је у складу са граматичким родом“.
За разлику од родно осетљивог језика из члана 6. Закона, члан 10. Закона уводи и „родно сензитиван језик“ као једну од 7 посебних мера за остваривање родне равноправности. Ове посебне мере, све док се не постигне циљ због кога су уведене, мере одређују и спроводе органи власти и послодавци посебно према припадницима „родно осетљивих друштвених група“, у које спадају „родни идентитети“ (чл.6. тач. 2). Закона).
За разлику од појмова и обавеза утврђених Законом о родној равноправности, посебно из чл.37. и 44. Закона још увек су важећи постојећи прописи:
Чланови 10, 15. и 20. Устава, као и члан 2. оспореног Закона родној равноправности, којима се гарантују стечена права (у погледу употребе језика и сл.).
Чл.129. Кривичног законика, који предвиђа новчану казну и казну затвора до једне године за свакога, ко супротно прописима о употреби језика и писма (а то су Устав и око 30 прописа који предвиђају обавезну употребу српског језика и ћирилице) ускрати или ограничи грађанину да при остваривању својих права или обраћања органима и организацијама употреби језик или писмо којим се служи.
Закон о забрани дискриминације, који предвиђа облике дискриминације рода и родног идентитета (чл.20.), а као тежак облик дискриминације (чл.13.) предвиђа изазивање и подстицање неравноправности, мржње и нетрпељивости по основу језика, родног идентитета ….
Из напред наведених разлога, а полазећи од утиска да Министарство, ЗУОВ, ЗВКОВ, образовне иституције и јавност могу имати проблеме у вези са разумевањем спорних појмова, предложили смо Министарству измену или допуну неколико чланова у Закону о уџбеницима, Закону о основама образовања и васпитања итд. Сматрали смо да је неопходна и обавезна сарадња са меродавним институцијама САНУ (са Институтом за српски језик САНУ, Матицом српском, Одбором за стандардизацију српског језика и Саветом за српски језик) и Националним просветним саветом, који окупља бројне и меродавне стручњаке из тих области.
Одбијајући понуђене предлоге, у Извештају са јавне расправе о Нацрту закона о уџбеницима, Министарство наводи: „Примедба није прихваћена, имајући у виду да представник САНУ-а јесте члан Националног просветног савета, чиме је обезбеђено учешће представника ове институције у давању мишљења“.
Оваква констатација Министарства је штетна, непрофесионална, незаконита, а поред тога је и нетачна:
Докази:
– У допису бр. 3152 од 24.06.2021. САНУ изјављује да представници које именује САНУ (нпр. у Радну групу за израду Нацрта закона о родној равноправности) „имају потпуну слободу и самосталност у раду и немају обавезу да о своме раду извештавају САНУ и да, по окончању поступка, поднесу извештај са расположивим списима“. На Трећем друштвеном дијалогу “Како до родно осетљивог језика”, одржаном 21.6.2023. године у Новом Саду, представник Министарства за људска права истакао је да представници САНУ нису долазили на састанке Радне групе, можда и зато што им је та материја непозната. Али, како је истакнуто, могли су да долазе и праве белешке које би проследили САНУ на изјашњење.
– У допису од 18. јула 2022, САНУ изјављује да је академик Горан Станковић члан Националног просветног савета именован од стране Владе из редова чланова САНУ од 2021. године уз напомену:
„САНУ не контролише своје чланове, посебно чланове који су бирани у саветодавна тела при разним министарствима, тако што би од њих захтевала да јој достављају све материјале који су им дати на увид и изјашњавање, ради давања неких инструкција. У случају да САНУ заузму став око неког кључног стратешког законског или другог документа, о тим ставовима се обавештавају представници САНУ, који немају везани мандат, већ својом вољом одлучују како ће се изјашњавати о сваком питању.
Наведена питања која се односе на активности Националног просветног савета иначе немају никакве везе са Српском академијом наука и уметности, САНУ се није изјашњавала о „Предлогу стандарда квалитета уџбеника“, нити се САНУ на такав начин изјашњава о појединачним актима и документима министарства“.
Након што је Министар Ружић 7.5.2023. поднео изнуђену и неопозиву оставку, сваки акт Министарства без његовог потписа или са факсимилом његовог потписа од тога дана је неважећи.
ПРЕДЛАЖЕМО Националном просветном савету да обустави даље изјашњавање у вези са предложеним изменама Закона о уџбеницима и Закона о основама образовања и васпитања – до именовања новог министра просвете и док се не обезбеде услови на које је указало надлежно Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог.
АДВОКАТСКА
КАНЦЕЛАРИЈА
РАДИЋ
УЗ ПЕРЕДЛОГ ПРИЛОЖЕНИ СУ :
– Предлози за измену Закона о основама система образовања и васпитања од 6.4.2023.,
– Предлози за измену Закона о уџбеницима,
– Дописи САНУ,
– Списак 74 родна идентитета
