O romanu Đorđa D.Sibinovića koji vam preporučujemo Dragan Bošković piše: “Pogrešno” (izdavač Agora Zrenjanin) – moglo bi da stoji kao moto celokupne modernističke literature. Od Ljermontovog Junaka našeg doba do Sibinovićevog postmodernističkog „buntovnika bez razloga” samo se procesuira ono što je rođenjem moderniteta zauvek uspostavljeno i izgubljeno: čovek, svet, kosmos, Bog…
I taj izgubljeni čovek, i svet, sebe iznova pronalaze u negativnom bilduigsnratibu, u promašenom samoosvešćenju srpske proze, u tako posebnom proznom „stilu” ove knjige, koji sebe prevashodno zasniva na sebi samome, a ne, kako smo navikli u savremenoj prozi, na podtekstualnim identitetima.
I Dostojevski, i Bulgakov, i Dnevnik o Čarnojeviću, i Novi zavet, i sve kulturološke, književnoistorijske i biblijske matrice, političke, društvene i sl. reference, tako prigušeno se skupljaju u Sibinovićev tekst.
Autentičnost jedne proze, književnog teksta , ogleda se u tome koliko je autor snažan da se „odupre” očevina naracije.
Đorđe Sibinović je, bez ikakvog napora, ovaj zadatak obavio. Eruptivno, u na momente nepodnošljivo komplikovanim za svest savremenog čitaoca sintaksičkim i narativnim slapovima (koje bi usvojila kao svoje i Bašta, pepeo), u jednoj mislilaca dostojnoj narativizovanoj retorici, u onom „ljudskom u jeziku” (Kant), u kome se skupljaju ose simetrije njegove poezije, esejistike, književnokritičkih elaboracija, njegovih pravno – i književnoteorijskih tekstova, „junaka našega doba” nalazimo tek u jeziku. U tako delikatnom jeziku romana Pogrešno, da možemo shvatiti da je taj junak našeg doba tek jezik, iza koga stoji čovek i koji je sa njim već nestao. Da li je i to pogrešno? Da li postoji književnost koja to nije?
Đorđe Sibinović nam je svoj odgovor već dao, a Niče nam je odavno dobacio: Nama treba veliki stil!
Sve je, dakle, pogrešno i u svojoj pogrešnosti veliko, i zato ovaj roman, zato ljudskost, zato čovek može konačno da se raspadne do kraja i da bude sačuvan u svom velikom porazu. Po cenu da je i to ono jedino i konačno pogrešno. A tako delikatna veza sa Romanom o Londonu i Majstorom i Margaritom, zapravo sa đavolom koji nas pripoveda, samo nas može uveriti u suprotno: i po cenu smrti, čovek je preživeo. Zato ni đavo više ne zna „šta će se sutra dogoditi. Šta će sutra biti pogrešno”. Čovek zna. Zato roman Pogrešno.
Đorđe D. Sibinović (1964), poznat pre svega kao pesnik i esejista, u kratkom i efektnom romanu Pogrešno, pokazuje egzistencijalističku studiju o „bivšem” čoveku, Sretenu Dalabi, čiji se život pred čitaocem rasklapa u kratkim epizodama. Put od vatrenog muškarca za kojeg je eros sinonim do starca suočenog sa prolaznošću i razočaranog u bivstvovanje, skiciran je ubojitim perom i oštroim, gotovo naučno preciznim stilom.
