О роману Ђорђа Д.Сибиновића који вам препоручујемо Драган Бошковић пише: “Погрешно” (издавач Агора Зрењанин) – могло би да стоји као мото целокупне модернистичке литературе. Од Љермонтовог Јунака нашег доба до Сибиновићевог постмодернистичког „бунтовника без разлога” само се процесуира оно што је рођењем модернитета заувек успостављено и изгубљено: човек, свет, космос, Бог…
И тај изгубљени човек, и свет, себе изнова проналазе у негативном билдуигснратибу, у промашеном самоосвешћењу српске прозе, у тако посебном прозном „стилу” ове књиге, који себе превасходно заснива на себи самоме, а не, како смо навикли у савременој прози, на подтекстуалним идентитетима.
И Достојевски, и Булгаков, и Дневник о Чарнојевићу, и Нови завет, и све културолошке, књижевноисторијске и библијске матрице, политичке, друштвене и сл. референце, тако пригушено се скупљају у Сибиновићев текст.
Аутентичност једне прозе, књижевног текста , огледа се у томе колико је аутор снажан да се „одупре” очевина нарације.
Ђорђе Сибиновић је, без икаквог напора, овај задатак обавио. Еруптивно, у на моменте неподношљиво компликованим за свест савременог читаоца синтаксичким и наративним слаповима (које би усвојила као своје и Башта, пепео), у једној мислилаца достојној наративизованој реторици, у оном „људском у језику” (Кант), у коме се скупљају осе симетрије његове поезије, есејистике, књижевнокритичких елаборација, његових правно – и књижевнотеоријских текстова, „јунака нашега доба” налазимо тек у језику. У тако деликатном језику романа Погрешно, да можемо схватити да је тај јунак нашег доба тек језик, иза кога стоји човек и који је са њим већ нестао. Да ли је и то погрешно? Да ли постоји књижевност која то није?
Ђорђе Сибиновић нам је свој одговор већ дао, а Ниче нам је одавно добацио: Нама треба велики стил!
Све је, дакле, погрешно и у својој погрешности велико, и зато овај роман, зато људскост, зато човек може коначно да се распадне до краја и да буде сачуван у свом великом поразу. По цену да је и то оно једино и коначно погрешно. А тако деликатна веза са Романом о Лондону и Мајстором и Маргаритом, заправо са ђаволом који нас приповеда, само нас може уверити у супротно: и по цену смрти, човек је преживео. Зато ни ђаво више не зна „шта ће се сутра догодити. Шта ће сутра бити погрешно”. Човек зна. Зато роман Погрешно.
Ђорђе Д. Сибиновић (1964), познат пре свега као песник и есејиста, у кратком и ефектном роману Погрешно, показује егзистенцијалистичку студију о „бившем” човеку, Сретену Далаби, чији се живот пред читаоцем расклапа у кратким епизодама. Пут од ватреног мушкарца за којег је ерос синоним до старца суоченог са пролазношћу и разочараног у бивствовање, скициран је убојитим пером и оштроим, готово научно прецизним стилом.
