Za nas bi bilo bolje da sunce bude uništeno, nego da budemo lišeni prijatelja. Bilo bi bolje živeti u tami, nego biti bez prijatelja. Jer, mnogi koji vide sunce, jesu u tami. Ali oni koji su bogati u prijateljima, ne mogu nikada biti u patnji. Govorim o duhovnim prijateljima, koji ne postavljaju ništa iznad prijateljstva.
„Verni prijatelj je eliksir života“ (Sirah 6:16)
„Verni prijatelj je čvrsto sklonište“ (Sirah 6:14)Jer šta ne bi učinio istinski prijatelj? Koje nam zadovoljstvo ne bi pričinio? Kakvu korist? Kakvu sigurnost? Iako možeš navesti imena na hiljade blaga, ništa se ne može uporediti sa pravim prijateljem.
Recimo prvo, koliko mnogo zadovoljstva donosi prijateljstvo. Prijatelj je svetao radošću i ushićuje se kada vidi prijatelja. Sjedinjen je sa njim u jedinstvu, imajući određeno, neopisivo zadovoljstvo duše. Ako samo razmišlja o njemu, on se podiže i uznosi se visoko u svom umu.
Govorim o pravim, istinskim prijateljima, koji bi izabrali, da umru za svoje prijatelje, za one koje toplo ljube. Ne pomišljaj da možeš pobiti ono što govorim, primerom onih koji vole slabo, ili koji ručaju sa tobom, (bukv. „koji dele trpezu sa tobom“: Sirah 6:10), ili sa kojima imaš površno poznanstvo.
Ako iko ima prijatelja, kakvog ja opisujem, on će shvatiti moje reči; a, iako će viđati svog prijatelja svaki dan, često mu to neće biti dovoljno. On uzdiže iste molitve za prijatelja, kao i za sebe. Poznajem određenog čoveka, koji, kada prosi molitve svetog čoveka, radi ponašanja svog prijatelja, prvo ga moli da se moli za prijatelja, a onda i za sebe.
Istinski prijatelj je takav, da su vreme i mesto ljubljeni u njegovom susretu. Jer, kao što svetleći predmeti prolivaju svetlost na okolna mesta, baš tako i prijatelji prenose sopstvenu blagodat na mesta gde su bili. A često smo, kada smo stajali na tim mestima bez prijatelja, plakali i jecali, sećajući se dana kada smo bili zajedno.
Nije moguće jeziku izraziti zadovoljstvo, koje izaziva prisustvo prijatelja, jer to znaju samo oni koji su ga iskusili. Čovek može tražiti uslugu, i dobiti je, od prijatelja bez sumnje. Kada nešto traže od nas, mi smo im zahvalni; ali kada se dvoume da pitaju, onda smo tužni. Nemamo ništa, što nije njihovo. Često, iako preziremo sve zemaljske stvari, pored toga, radi njih, ne želimo da se odvojimo iz ovog života; i više smo željni njih, nego svetlosti.
Da, zaista, prijatelj je poželjniji od same svetlosti. (Govorim o istinskom prijatelju.) I ne protestuj; jer bi za nas bilo bolje da sunce bude uništeno, nego da budemo lišeni prijatelja. Bilo bi bolje živeti u tami, nego biti bez prijatelja. A kako mogu to reći? Jer, mnogi koji vide sunce, jesu u tami. Ali oni koji su bogati u prijateljima, ne mogu nikada biti u patnji. Govorim o duhovnim prijateljima, koji ne postavljaju ništa iznad prijateljstva.
Takav je bio Pavle, koji bi rado predao sopstvenu dušu, bez pitanja, i voljno bi otišao u pakao radi svoje braće. (Rim. 9:3) Sa takvim plamenim osećajem, umesno je voleti. Uzmi ovo kao primer prijateljstva. Prijatelji nadmašuju očeve i sinove, to jest, prijatelji prema Hristu.
Prijateljstvo je velika stvar, a koliko veliko, niko ne može naučiti proučavanjem, niti bilo kakvim rečima objašnjenja, već samo samim iskustvom. Jer je odsustvo ljubavi donelo jeresi, i ono uzrokuje da neznabošci budu neznabošci.
Onaj ko voli, ne želi da zapoveda niti da vlada, već se oseća zahvalnim i kada je potčinjen i kada mu se zapoveda. On želi pre da pruža usluge, nego da ih prima, jer on voli, i oseća kao da nije zadovoljio želju prijatelja. Nije toliko ushićen doživljavanjem dobrote, kao kada on čini dobro. Jer on želi, da drži prijatelja vezanog za sebe, pre nego da bude dužan prijatelju: ili pre, želi da mu on bude dužan, a takođe i da njega ima kao svog dužnika. On želi da pruža usluge, a da ne izgleda kao da ih pruža, već da bude dužnik prijatelju.
Kada prijateljstvo ne postoji, zbunjujemo našim službama one kojima služimo, i preuveličavamo sitne stvari. Ali kada prijateljstvo postoji, mi krijemo usluge, takođe želeći da se velike stvari čine malim, da ne bi izgledalo da nam je naš prijatelj dužan, već da se mi pokažemo kao dužnici njemu, dok je zapravo on naš dužnik.
Znam da mnogi ne shvataju ovo, ali razlog toga je, što ja govorim o nebeskim stvarima. Bilo bi to, kao da govorim o nekoj biljci iz Indije, o kojoj niko nema iskustva. Jezik to ne može predstaviti, iako bih izgovorila deset hiljada reči. Čak i sada; šta god budem govorila, govoriću uzaludno. Jer niko neće biti u stanju da ga predstavi. Ova biljka je zasađena na Nebesima, imajući svoje grane natovarene, ne biserima, već izobilnim životom, koji je mnogo prijatniji od bisera.
Ali o kojoj vrsti zadovoljstva želiš da govoriš? Da li je sramno zadovoljstvo, ili vrlinsko? Sladost prijateljstva nadmašuje sva druga zadovoljstva. Možeš pomenuti sladost meda, sem što se medom može postati prezasićen, a prijateljem nikada (dokle god je prijatelj); želja se pre uvećava, što je više zadovoljena, a to zadovoljstvo nas nikada ne može ostaviti prezasićenim.
Prijatelj je slađi od života. Prema tome, mnogi nisu želeli da žive više, nakon smrti svojih prijatelja. Sa prijateljem, čovek može voljno podneti progonstvo; ali bez prijatelja, niko ne bi izabrao da naseljava, čak ni svoju zemlju. Sa prijateljem, svako siromaštvo je podnošljivo, a bez njega i zdravlje i bogatstvo nepodnošljivo.
Imati prijatelja jeste imati drugoga sebe; to je sloga i sklad kojem ništa nije jednako. U ovome, jedan je jednak mnoštvu. Jer, ako su dvojica, ili desetorica, ujedinjeni, niko od njih više nije samo jedan, već svaki od njih ima sposobnost i vrednost desetorice; i naći ćeš jednog u desetorici, i desetoricu u jednom. Ako imaju neprijatelja, koga napada ne jedan, već desetorica, on je poražen, jer je udaren, ne jednim, već desetoricom.
Ako neko padne u oskudicu? I dalje nije opustošen; jer on uspeva u svom većem delu; to jest, u devetorici, a siromašni deo je zaštićen; to jest, manji deo, od onog koji uspeva. Svaki od njih ima dvadesetoro ruku, dvadeset očiju, i isto toliko nogu. Jer on ne gleda samo sopstvenim očima, već i očima drugih; ne hoda sopstvenim nogama, već nogama drugih; on ne radi sopstvenim rukama, već rukama drugih. On ima deset duša, jer ne brine samo on o sebi, već takođe i onih devet duša prijatelja. I ako bi ih bilo i stotinu, ista stvar bi se desila ponovo, moć bi bila samo uvećana.
Vidi odliku božanske ljubavi! Kako uzrokuje da pojedinac bude nepobediv i jednak mnoštvu. Kako jedan čovek može biti na različitim mestima. Kako u isto vreme, može biti i u Persiji i u Rimu, i kako ono što priroda ne može uraditi, ljubav može. Jer jedan deo čoveka će biti tamo, a jedan deo ovde; ili pre, biće zajedno i tamo i ovde.
Ili, ako bi imao hiljadu, ili dve hiljade prijatelja, razmisli do koje visine bi njegova moć porasla. Da li vidiš kako je produktivna stvar ljubav? Jer ovo je čudesna stvar: umnožiti pojedinca, u hiljadu ljudi. Pa, pitanje je, zašto mi ne posedujemo ovu snagu, i postavimo sebe u bezbednost? To je bolje od sve moći i vrline. To je bolje od zdravlja, bolje od same svetlosti dana. A to je i radost. Koliko dugo ćemo ograničavati ljubav na jednog, ili dvojicu?
Nauči iz razmatranja suprotnog. Pretpostavi da je postojao neko, ko nije imao prijatelje – stvar koja je najluđa. („Ludi će reći, ‘Nemam prijatelja’“ (Sirah 20:16)).
Kakvim načinom života živi takva osoba? Jer i da je bogat i po hiljadu puta; čak i da živi u izobilju i raskošu, da poseduje mnoštvo dobrih stvari, on je potpuno siromašan i obnažen. Ali u slučaju prijatelja, to nije tako; čak i ako su siromašni, oni su bolje obezbeđeni od bogatih; a koji se čovek neće usuditi da govori za sebe, prijatelj će reći za njega.
A stvari koje nije u stanju da sam da, može dati kroz druge, i štaviše, tako će svima nama, biti uzrok svih zadovoljstava i radosti. Jer nemoguće je da bi on trpeo bol, budući zaštićen brojnim telohraniteljima.
Čak ni carevi telohranitelji nisu toliko pažljivi, kao pravi čovekovi prijatelji; jer prvi čuva kroz strah od discipline, a drugi kroz ljubav. A ljubav je mnogo zahtevnija od straha. Zaista, kralj može ustrašiti svoje čuvare; ali prijatelj veruje više prijateljima, nego samome sebi i, radi njih, ne plaši se nikoga ko mu želi zlo.
Prestavimo dakle sebi, ovu stvar – siromah, koji može imati utehu u siromaštvu; bogataš, sa ciljem da može posedovati svoja bogatstva u bezbednosti; vladar koji može vladati bezbedno; potčinjeni, koji može imati dobro raspoložene vladare.
Prijateljstvo je prilika za čovekoljublje i izvor blagosti. Čak i među zverima, najsurovije i tvrdoglave jesu one, koje se ne drže zajedno. Prema tome, mi naseljavamo gradove i držimo trgovine, da bi mogli da imamo međusobne odnose jedni sa drugima. Ovo je takođe i Pavle zapovedao, kada je zabranio „zanemarivanje zajedničkih susreta“ (Jev. 10:25).
Jer ne postoji ništa toliko loše, kao usamljenost i odsustvo društva, i pristupa drugima.
Šta onda s monasima, neko bi mogao upitati, a i s onima, koji žive kao pustinjaci, na vrhovima planina? Oni nisu bez prijatelja. Oni su pobegli od buke trgova, ali postoje brojni koji su u saglasju sa njima, koji su blisko vezani jedan za drugog u Hristu. A to povlačenje je bilo u cilju da bi mogli postići ono, zbog čega su se povukli. Iz razloga što revnost poslova vodi u mnoge sporove, napustili su svet, da bi negovali božansku ljubav sa velikom strogošću.
Skeptik bi mogao reći: „Šta? Ako je čovek sam, da li takođe može imati prijatelje?“ Ja bih zaista želela, kada bi bilo moguće, da svi budu sposobni da žive zajedno; ali u međuvremenu, neka prijateljstvo ostane nepokrenuto. Jer nije mesto to, koje čini prijatelje. Štaviše, monasi imaju mnoge koji im se dive; a niko se ne bi divio nekom, ukoliko ga ne voli. Takođe, monasi se mole za ceo svet, što je i najveći dokaz prijateljstva.
Iz istog razloga, mi grlimo jedni druge na Božijoj Liturgiji; sa ciljem da budući mnogi, postanemo jedno. A uznosimo molitve za neposvećene, za bolesne, za plodove zemaljske, za putnike po tlu i po moru.
Pogledaj na snagu ljubavi u molitvama, u Svetim Tajnama, u propovedanju. To je uzrok svih dobrih stvari. Ako prilagodimo sebe, sa ciljem staranja i brige o ovim poukama, mi ćemo upravljati i sadašnjim stvarima, ali i zadobiti Carstvo.
Sveta Antusa (pismo svome sinu, Svetom Jovanu Zlatoustu)
IZVOR: Prijatelj Božiji
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/poslanica-o-pravom-prijateljstvu/
