Текст који је објављен 1999.године о ситуацији на Косову. Процитајте и сами пресудите колико и да ли се несто променуло у односу на овај фебруар 2024.
“ Основно љуско право – право на живот, да те не туку, малтретирају, да ти не спаљују домове или да на тебе не мозе на улици да пуца ко год зажели – изгледа не важи за Србе.“ Никола Јанић, Председник Српског Савеза
ПИШЕ:НИКОЛА ЈАНИЋ
Током рата између Југословенске Армије, Нато авијације и УЧК-гериле косовских Албанаца (која се два месеца пре него што је Нато почео ваздушне нападе на Југославију налазила на листи светских терористичких организација ЦИА-е, али која је убрзо нестала са ње и унапређена преко ноћи у «ослободилачку армију»), покушавао сам у многим Тв дебатама да објасним да је српско становништво, које је 1995год. протерано из Крајине и Хрватске, било изложено горем терору и прогону него Албанци на Косову. Медији у шведској и представник косовских Албанаца одбацивали су ове моје тврдње с образложењем да: »раније почињене неправде и напади на цивилно српско становништво у Хрватској и Босни не оправдава оно што се дешава на Косову». Али шта је то што се дешава на Косову данас – после завршетка рата? У чему је разлика данасњих десавања од онога што се догађало пре доласка Натоа?
Постоје неке чињенице које не могу да се занемаре. Прво треба констатовати да је «рат» између српских снага и албанске УЧК добио у интезитетеу тек након што је УЧК преузео контролу над више од 40 % територије Косова и када је то подручје очишћено од српских становника. Неколико хиљада српских цивила (и неки косовски Албанци који нису подржавалки сепаратисте) коднаповано је и убијено. Више од 160 српских полицајаца и угледних личности изгубили су животе у заседама и у атентатима које су организовали УЧК. Оружје и људство је навирало из Албаније. Копали су се ровови. Конфликт се ширио упоредо са парамилитарним албанским групама које су починиле злочине који не могу да се ни прихвате ни оправдају.
Пропагирало се да је југословенска полиција и војска «неиспровоцирана» нападала «мирољубиво цивилно албанско становништво», што је била чиста лаж. Медије су неодговорно преносиле о злочинима само једне стране (српске) а резултат оваквог информисања био је катастрофалан за Србе и познат још из рата у Хрватској и Босни. Таквим јеностраним извештавањем јавност западних земаља је морала доћи до закључка да су Срби једини који су током протеклих ратова чинили етничка чишћења, убиства, покоље, силовања и паљења. Срби увели сексуална силовања жена својих противника «као изградјен систем», а српска систематичност била је толико разрадјена и ђаволска, да су «Срби отворили и специјалне концентрационе логоре за силовања». У ретким случајевима када би се уредници неких медија ипак одлучили да пишу или говоре о злочинима Хрвата, муслимана или косовских Алабанаца, онда је то увек било непланско сиоловање појединца над неком Српкињом и непланско етничко чишћење Срба. Предтављањем на овај и овакав начин није чудо да се код просечног Швеђанин учвшћивало уверење да су злочини против Срба били само напрасни, појединачни и случајни догађаји. Да ли је могуће и како то број жртава појединачних и напрасних догађаја може да резултира у око 700 000 српских избеглица, који данас живе у неком од хилљада избегличких центара широм Србије, није никога интересовало! Право ових избеглица да се врате у своје домове (например у Хрватску) гарантовано је Дејтонским споразумом. До данас се у Хрватску вратило само око 6 000 Срба. Ко кажњава Хрвате за добро планирана и перманентна етничка чишћења – уз помоћ земаља са запада? Или што држава Хрватска константно одбија повратак Србима? Како би изгледала та казна? Српске избеглице из Босне и Хрватске које живе данас у Србији, сваког дана добијају «друштво» од на десетине хиљада Срба који су успели да избегну насиље на Косову. До данас их има око 72 000 који су напустили ову српску покрајину. Прогони, убиства и спаљивање кућа, које је постојало пре него што је Међународна Заједница дошла на Косово, дешавало се у борбама између УЧК и југословенских снага (које су поражене од стране Нато авиације). Прогони косовских Албанаца догодили су се углавном у оним подручјима која су држала УЧК, герила која се отворено декларисала као сепартистичка и чији је циљ био самостално Косово, дакле одцепљење дела Србије које је део Југославије исто као што је Сконе део Шведске. Оружје УЧК чинило је нешто тешког наоружања. Српске снаге, док су косовски Албанци били пренатрпани тенковима и артиљеријом, су биле приморане да зауставе оружани покушај да се оцепи један део Србије у корист Велике Албаније. Њихово конститутивно деловање, упозоравање на територијални интегритет државе, заустављено је незаконитим нападом Нато снага. Нато бомбардери и борбени авиони изменили су прилике у корист косовских Албанаца. Данас када Међународна Заједница на Косову да штити људска права људи тамо, ситуација за цивилно становништво је скоро идентична са оном која је владала пре упада КФОР-а. Једина разлика данас је та што само Србе нападају, убијају и протерују, само су Срби изложени етничком чишћењу, само се српске куће пљачкају и спаљују, само се српске цркве и манастири скрнаве.
Да, постоји још једна разлика. Данас је мир на Косову и нема ниједног јединог српског полицајца или војника који би представљао било какву претњу косовским Албанцима. Припадници КФОР-а и УЧК су ти који данас носе униформе и оружје на Косову. Срби су разоружани – од када је УЧК свечано обећао да се неће светити и од када је Нато свечано обећао да ће гарнтовати Србима сигурност и још једанпут објаснио да је Алијанса ушла у рат против Југославије да би се сваком човеку на Косову признала основна људска права. Међутим, прво од тих права – право на живот, да те не нападају, малтретирају, да не спаљују домове или да не може да пуца на тебе ко год зажели на улици – изгледа не важи за Србе. Упркос њиховој обавези да штите Србе, међународне снаге на Косову су у многим случајевима реаговале као пасивни посматрачи и на тај начин постали саучесници у бестиајнским нападима, етничким чишћењима и убиствима. Њиховом незаинтересованошћу (иако ресурси и снаге постоје) да заштите Србе и основне демократске принципе, Нато је изгубио своје самозвано право да се назива витезом мира и да наступа као светски господар пред крај овог миленијума.
”Постоје сви разлози да будемо забринути за насиље које се сада дешава. Да на албанској страни постоји осећај гнева и мржње према Србима није тешко разумети, али то није никакво оправдање за оно што се дешава. (Царл Билт у писму 5. јула 1999.)
Извор: https://www.koreni.rs/zlocini-na-kosovu-se-nastavljaju-2/
