Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
То нису биле колоне. Биле су то реке људи које су плавиле шуме и поља, са непрегледним притокама које су се у њих уливале. Набујале реке патње, туге, страха, грча, болести, смрти…
У малим завежљајима, гепецима, коњској запрези, тракторској приколици, камиончићу, стали су животи, успомене, прошлост…
У мислима су носили, необрано воће, винограде у пуном роду, подруме најбољег вина… Остала су огњишта у пламену, беживотна тела родитеља на кућном прагу …
Била је то колона бола или болне патње, колона без адресе и циља, колона из чијих суза се огледало сво посрнуће људског рода. На тој рањеној и пониженој маси на испиту је пао свет, оголио је свој хуманизам са тоалет папира. Била су то прва спотицања правде запада до сада актуелног посрнућа у потпуну огољеност злочина. Масовног злочина.
У тој колони се огледала српска немоћ и неслога. Сујета и похлепа. Политиканство и полтронство. Патриотизам и издаја. Трговина и каријеризам. Све ово управо набројано је добрим делом допринело формирању ове колоне збега у непознато. Сеобе у нови живот и нова разочарања.
У тој колони страх је чучао у сваком оку људском и животињском. Пас и мачка склупчани глава у главу, у крилу пегавог дечачића.
Сеоба, прећутани егзодус, закопано етничко чишћење, смишљени прогон, највећи од времена нацизма. Нацизам на делу. Све под покровитељством Ватикана- Берлина- Лондона и Вашингтона.
Све оно што вековима није пошло за руком разним освајачима, са Запада и Истока, чак ни усташкој НДХ – у чијим логорима и масовним екзекуцијама је страдало преко милион Срба, успело је Брозовим генералима надахнутим усташком идеологијом Анта Павелића уз свесрдну помоћ старих савезника Немачке и Ватикана и уз прећутну сагласност званичног Београда.
Дакле, оно што се догодило 4. августа 1995. године само је завршна фаза геноцида започетог оснивањем НДХ 1941.године. Стратегија Фрање Туђмана према Србима у Републици Хрватској представљала је наставак Павелићевој у Независној нацистичкој држави Хрватској. Са Србима завршити једном и заувек!
Нажалост, српска опијеност братством и јединством и Југославијом није нас отрезнила ни када су усташе убиством краља Александра 1934. пуцале у Југославију, ни конц логори, масовне гзекуције и покрштавања, ни терористичке акције седамдесетих, ни уједињење Немачке и стварање нове Европе од старих савезника. Да ли је неко од српских интелектуалаца чуо вапај владике Николаја из САД далеке 1957.године “ Опомена Србима” у коме упозорава да ће се српски народ поново суочити са страшном трагедијом.
“ Сви говоре нека падне Тито, па ћемо онда лако! А нико нема плана шта ће бити после пада комуниста. Хрвати имају план. Инспирисан од Папе и подржан од Италије. Код њих нема странака, они не знају за демократију. Они знају и хоће једно: Окупирати Босну и Срем и Србе на врбе. Или поклати Србе и истерати их са тих простора где су они већина. У моменту пада комунизма ако Русија не интервенише, Хрватима ће се доставити оружје, док ће Срби бити голоруки као и првом покољу. И усташе и оружје све чека готово на граници Југославије, у Шпанији и у Аргентини. За 24 сата сва ће Хрватска бити под оружјем и сви гаулајтери на свом месту. Папа ће опет благословити покољ Срба и ућуткати њему наклоњене Англосаксонце.
А шта Срби партијаши мисле!? Да као и 1918.године прво распишу изборе па нека народ ( јадни, тужни, голоруки српски народ) искаже своју вољу. И ништа више. У тој једној мисли садржан је план свих српских демократских, полудемократских, левичарских и полу левичарских партија, па чак и националних, четничких и патриотских. Каква фантазија и какво лудило!? Питање је, дакле, не како оборити Тита него шта ће бити после Титовог пада?
Ко ће српски народ наоружавати да се брани од вечног и много страшнијег непријатеља? И каква ће се власт одмах установити у српским земљама!?”, пророчански се пита пре скоро седам деценија Свети владика Николај. А шта се догађа данас?
У Приштини нам суде, по Босни хапсе, у Хрватској лове у Хагу су нам пресудили жешће него нацистима у Нирбергу. Живе прогоне мртве ућуткују. Олуја је војно редарствена акција, Братунац, Скелани, Кравица, Ратковићи и остала српска села масакрирана и попаљена око Сребренице осим згаришта и преко три хиљаде мртвих немају право на правду. Виновници тих злочина на челу са Насером Орићем су хероји, а Сребреница геноцид.
За Бљесак и Олују нико није одговарао, било је у Хагу часних судија али је њихову правду брисао свемоћни Теодор Мерон правећи правне и етичке преседане. Виновници овог злочина Анте Готовина и друштво осуђени су на вишедеценијске казне да би их Жалбено веће под командом Теодора Мерона ослободило док је тај исти судија пуковнику Веселину Шљиванчанину утростручио првостепену пресуду иако му кривица ни по једној тачки није доказана. И поред чињенице да је на правде Бога одлежао десет година у Хагу, правосуђе у Хрватској је за Шљиванчанином расписало црвену потерницу Интерпола на шта Хашки трибунал није реаговао под изговором да није надлежан, као што су међународни механизми правде били ненадлежни за већину усташких злочинаца из Другог светског рата.
У том рату Срби су једини народ који је и поред идеолошких разлика имао два масовна покрета отпора нацизму, али победници пишу историју, мада је Божја последња!
Кад, тад!!!
