Mišo Vujović
Piše: Mišo Vujović
To nisu bile kolone. Bile su to reke ljudi koje su plavile šume i polja, sa nepreglednim pritokama koje su se u njih ulivale. Nabujale reke patnje, tuge, straha, grča, bolesti, smrti…
U malim zavežljajima, gepecima, konjskoj zaprezi, traktorskoj prikolici, kamiončiću, stali su životi, uspomene, prošlost…
U mislima su nosili, neobrano voće, vinograde u punom rodu, podrume najboljeg vina… Ostala su ognjišta u plamenu, beživotna tela roditelja na kućnom pragu …
Bila je to kolona bola ili bolne patnje, kolona bez adrese i cilja, kolona iz čijih suza se ogledalo svo posrnuće ljudskog roda. Na toj ranjenoj i poniženoj masi na ispitu je pao svet, ogolio je svoj humanizam sa toalet papira. Bila su to prva spoticanja pravde zapada do sada aktuelnog posrnuća u potpunu ogoljenost zločina. Masovnog zločina.
U toj koloni se ogledala srpska nemoć i nesloga. Sujeta i pohlepa. Politikanstvo i poltronstvo. Patriotizam i izdaja. Trgovina i karijerizam. Sve ovo upravo nabrojano je dobrim delom doprinelo formiranju ove kolone zbega u nepoznato. Seobe u novi život i nova razočaranja.
U toj koloni strah je čučao u svakom oku ljudskom i životinjskom. Pas i mačka sklupčani glava u glavu, u krilu pegavog dečačića.
Seoba, prećutani egzodus, zakopano etničko čišćenje, smišljeni progon, najveći od vremena nacizma. Nacizam na delu. Sve pod pokroviteljstvom Vatikana- Berlina- Londona i Vašingtona.
Sve ono što vekovima nije pošlo za rukom raznim osvajačima, sa Zapada i Istoka, čak ni ustaškoj NDH – u čijim logorima i masovnim ekzekucijama je stradalo preko milion Srba, uspelo je Brozovim generalima nadahnutim ustaškom ideologijom Anta Pavelića uz svesrdnu pomoć starih saveznika Nemačke i Vatikana i uz prećutnu saglasnost zvaničnog Beograda.
Dakle, ono što se dogodilo 4. avgusta 1995. godine samo je završna faza genocida započetog osnivanjem NDH 1941.godine. Strategija Franje Tuđmana prema Srbima u Republici Hrvatskoj predstavljala je nastavak Pavelićevoj u Nezavisnoj nacističkoj državi Hrvatskoj. Sa Srbima završiti jednom i zauvek!
Nažalost, srpska opijenost bratstvom i jedinstvom i Jugoslavijom nije nas otreznila ni kada su ustaše ubistvom kralja Aleksandra 1934. pucale u Jugoslaviju, ni konc logori, masovne gzekucije i pokrštavanja, ni terorističke akcije sedamdesetih, ni ujedinjenje Nemačke i stvaranje nove Evrope od starih saveznika. Da li je neko od srpskih intelektualaca čuo vapaj vladike Nikolaja iz SAD daleke 1957.godine “ Opomena Srbima” u kome upozorava da će se srpski narod ponovo suočiti sa strašnom tragedijom.
“ Svi govore neka padne Tito, pa ćemo onda lako! A niko nema plana šta će biti posle pada komunista. Hrvati imaju plan. Inspirisan od Pape i podržan od Italije. Kod njih nema stranaka, oni ne znaju za demokratiju. Oni znaju i hoće jedno: Okupirati Bosnu i Srem i Srbe na vrbe. Ili poklati Srbe i isterati ih sa tih prostora gde su oni većina. U momentu pada komunizma ako Rusija ne interveniše, Hrvatima će se dostaviti oružje, dok će Srbi biti goloruki kao i prvom pokolju. I ustaše i oružje sve čeka gotovo na granici Jugoslavije, u Španiji i u Argentini. Za 24 sata sva će Hrvatska biti pod oružjem i svi gaulajteri na svom mestu. Papa će opet blagosloviti pokolj Srba i ućutkati njemu naklonjene Anglosaksonce.
A šta Srbi partijaši misle!? Da kao i 1918.godine prvo raspišu izbore pa neka narod ( jadni, tužni, goloruki srpski narod) iskaže svoju volju. I ništa više. U toj jednoj misli sadržan je plan svih srpskih demokratskih, poludemokratskih, levičarskih i polu levičarskih partija, pa čak i nacionalnih, četničkih i patriotskih. Kakva fantazija i kakvo ludilo!? Pitanje je, dakle, ne kako oboriti Tita nego šta će biti posle Titovog pada?
Ko će srpski narod naoružavati da se brani od večnog i mnogo strašnijeg neprijatelja? I kakva će se vlast odmah ustanoviti u srpskim zemljama!?”, proročanski se pita pre skoro sedam decenija Sveti vladika Nikolaj. A šta se događa danas?
U Prištini nam sude, po Bosni hapse, u Hrvatskoj love u Hagu su nam presudili žešće nego nacistima u Nirbergu. Žive progone mrtve ućutkuju. Oluja je vojno redarstvena akcija, Bratunac, Skelani, Kravica, Ratkovići i ostala srpska sela masakrirana i popaljena oko Srebrenice osim zgarišta i preko tri hiljade mrtvih nemaju pravo na pravdu. Vinovnici tih zločina na čelu sa Naserom Orićem su heroji, a Srebrenica genocid.
Za Bljesak i Oluju niko nije odgovarao, bilo je u Hagu časnih sudija ali je njihovu pravdu brisao svemoćni Teodor Meron praveći pravne i etičke presedane. Vinovnici ovog zločina Ante Gotovina i društvo osuđeni su na višedecenijske kazne da bi ih Žalbeno veće pod komandom Teodora Merona oslobodilo dok je taj isti sudija pukovniku Veselinu Šljivančaninu utrostručio prvostepenu presudu iako mu krivica ni po jednoj tački nije dokazana. I pored činjenice da je na pravde Boga odležao deset godina u Hagu, pravosuđe u Hrvatskoj je za Šljivančaninom raspisalo crvenu poternicu Interpola na šta Haški tribunal nije reagovao pod izgovorom da nije nadležan, kao što su međunarodni mehanizmi pravde bili nenadležni za većinu ustaških zločinaca iz Drugog svetskog rata.
U tom ratu Srbi su jedini narod koji je i pored ideoloških razlika imao dva masovna pokreta otpora nacizmu, ali pobednici pišu istoriju, mada je Božja poslednja!
Kad, tad!!!
